Da li će veštačka inteligencija zameniti žive pisce?

Amar Reši je dizajner iz San Franciska koji u svom poslu već duže vreme koristi veštačku inteligenciju. U jednom trenutku je poželeo da ove radne alate upotrebi kako bi se zabavio. Ideja mu je bila da uz pomoć veštačke inteligencije napiše i ilustruje knjigu koju bi, zatim, poklonio svojim prijateljima.

Iskoristio je veoma popularan četbot „ChatGPT“ koji je baziran na veštačkoj inteligenciji, kako bi kreirao priču o devojčici Alisi i robotu koji joj pomaže da nauči nešto više o modernim tehnologijama.

Kada je sama priča bila gotova na red su došle ilustracije. Za ovo je angažovao veštačku inteligenciju programa „Midjourney“ koja uz pomoć zadatih parametara stvara crteže. Ovo je potrajalo malo duže, ali posle nekoliko sati i nekoliko stotina dobijenih ilustracija, Reši je mogao da odabere četrnaest koje su se našle u knjizi.

Bilo je potrebno svega dva dana da „napiše“ i „ilustruje“ ovu knjigu koja je oduševila njegove prijatelje. Ponet pozitivnim reakcijama Reši je knjigu okačio i na „Amazon Kindl“.

“Veštačke inteligencije se koriste prvenstveno za automatizaciju rutinskih i dosadnih poslova naročito u marketingu, sve je više savršenijih softvera koji veoma uspešno imitiraju čovečiju kreativnost.”

Ali kada se na Tviteru pohvalio svojim postignućem, usledio je pravi niz negativnih reakcija. Najnezadovoljniji su bili tradicionalni autori i ilustratori koji su se osetili ugroženim. Toliko ugroženim, da su pojedini među njima Rešiju pretili i smrću.

Ceo ovaj slučaj ponovo je pokrenuo rasprave o upotrebu veštačke inteligencije u umetnosti. Iako se, za sada, veštačke inteligencije koriste prvenstveno za automatizaciju rutinskih i dosadnih poslova naročito u marketingu, sve je više savršenijih softvera koji veoma uspešno imitiraju čovečiju kreativnost.

Može li veštačka inteligencija da ugrozi pisce? Kakva će biti budućnost pisanja u svetu u kome će se sve više razvijati „kreativnost“ veštačkih inteligencija?

Kako bismo došli do ovih odgovora možda bi trebalo zaroniti u prošlost i potražiti korene nastanka veštačke inteligencije.

Ideje da se neživim objektima podari dah života i da se tvorevine ljudskih ruku ožive kao inteligentna bića postoje odavno. Ako samo bacimo pogled na mitologiju ugledaćemo mehaničke sluge koje je napravio grčki bog Hefes, glinenog Golema iz jevrejskih legendi, glinenih divova iz norveških legendi, kao i statuu koju je izvajao vajar Pigmalion i kojoj je boginja Afrodita podarila život. Četiri veka pre nove ere na Kritu se javlja mit o Talu ili Talosu, čoveku napravljenom od bronze koji čuva ostrvo od pirata.

Ako iskoračimo iz mita u istoriju i tu ćemo zateći drevne pokušaje stvaranja mašina koje oponašaju život i veštačke inteligencije.

Tako je grčki matematičar Arhita još u četvrtom veku pre nove ere dao ideju mehaničke ptice koja bi bila pokretana snagom vodene pare. Nešto manje od dva veka docnije grčki inženjer Ktesibije konstruisao je vodene satove sa figurama koje su se pomerale na principima hidraulike i pneumatike.

“Kineski izumitelj Su Song je 1066. godine konstruisao vodeni časovnik u obliku tornja koji ima mehaničke figure koje su označavale sate.”

U dokumentu iz trećeg veka, nalazimo zapis stare priče o tome kako je inženjer Jen Ši kralju Muu od Džoua sa ponosom predstavio figuru čoveka u prirodnoj veličini sastavljenu od kože, drveta i veštačkih organa. U kineskim tekstovima iz petog veka pre nove ere pronađene su priče o letećim automatima i veštačkim pticama od drveta koje su mogle da lete.

Kineski izumitelj Su Song je 1066. godine konstruisao vodeni časovnik u obliku tornja koji ima mehaničke figure koje su označavale sate.

U jednom tekstu iz jedanaestog veka pisanom na sanskritu nalazimo raspravu o izgradnji mehaničkih ptica, pčela, fontana u obliku ljudi i životinja, ali i muških i ženskih lutki koje bi dopunjavale uljane lampe, plesale, svirale instrumente i oponašale scene iz hinduske mitologije.

Još jedna priča iz tog veka govori o tome kako su mehanički roboti iz kraljevstva Rome čuvali Budine relikvije sve dok ove mašine nije razoružao kralj Ašoka.

Beležnice Leonarda da Vinčija koje su ponovo otkrivene pedesetih godina minulog veka otkrivaju nam njegove nacrte mehaničkog viteza kojeg danas nazivamo Leonardov robot. Taj robot je mogao da sedne, maše rukama i pomera glavu i vilicu.

Između sedamnaestog i devetnaestog veka u Japanu su bili napravljeni kompleksni automati koji su u imali oblik ljudi i životinja. Ove lutke su korišćene tokom religioznih svečanosti tokom kojih su oponašale scena iz mitova i legendi.

Francuski inovator i jedan od pionira automatizacije Žak de Vokanson je između 1738. i 1739. godine izložio veštački napravljenog svirača frule i flaute kao i mehaničku patku. Ova patka je mogla da maše krilima, isturi vrat i da proguta hranu koju bi joj posetioci ponudili.

“Prvog elektronskog autonomnog robota konstruisao je Vilijam Grej Volter u Bristolu 1948. godine.”

Sve do industrijskog doba ovi automati bili su namenjeni zabavi. Tek sa razvojem proizvodnje, a naročito elektronike, došla je mogućnost za njihovu praktičnu primenu.

Prvog elektronskog autonomnog robota konstruisao je Vilijam Grej Volter u Bristolu 1948. godine. Dobri poznavaoci književnosti znaju da je reč „robot“ prvi put upotrebio češki književnik Karel Čapek u svojoj drami „R.U.R.“ („Rossumovi Univerzální Roboti“). Čapek kaže da je za tu reč zaslužan njegov brat Josef.

Roboti su prvo zamenjivali ljude u poslovima koji su bili suviše opasni ili naporni, a zatim u i poslovima koje ne želimo da radimo. Pored robota koje zbog predstava u delima naučne fantastike i  ne doživljavamo tako, postoje i oni koji liče na ljude i koje nazivamo humanoidnim.

Roboti mogu da rade pod kontrolom čoveka ili programa koji im je dat, ali i da koriste veštačku inteligenciju. Veoma je teško dati konačnu i sveobuhvatnu definiciju veštačke inteligencije, ali, najjednostavnije rečeno, u pitanju je program ili sistem programa koji omogućavaju sposobnost prepoznavanje određene situacije i snalaženje u njoj, kao i učenje iz sopstvenih iskustava kako bi se rešili novi problemi.

“Reč „robot“ (u književnosti) prvi put upotrebio češki književnik Karel Čapek u svojoj drami „R.U.R.“ („Rossumovi Univerzální Roboti“).”

Kao i obično kada su u pitanju progres i inovacije i ovaj put se ideje o nečemu što će kasnije biti poznato kao veštačka inteligencija prvi put javljaju u umetnosti. Ovaj put u delima (naučne) fantastike. Setimo se Limenog čoveka iz knjiga „Čarobnjak iz Oza“ Frenka Bauma ili humanoidnog robota iz filma „Metropolis“ Frica Langa.

Siromašna devojčica Doroti, njen psić Toto, Strašilo, Limenko Drvoseča i Plašljivi Lav su članovi družine koja je krenula u potragu za Čarobnjakom iz Oza.

Slušajte

Dakle, opet zahvaljujući umetnicima i piscima, već tokom pedesetih godina minulog veka imali smo čitavu jednu generaciju naučnika u čijim umovima je bila usađena ideja o nečemu što će jednog dana biti poznato kao veštačka inteligencija.

Jedan od tih ljudi bio je britanski matematičar Alan Tjuring koji je napisao jedan od prvih značajnijih radova o veštačkoj inteligenciji. On se zapitao zašto i mašine ne bi mogle da koriste dostupne informacije kako bi rešile problem i donele odluke kao što to rade i ljudi. Njegov rad „Računarska mašina i inteligencija“ iz 1950. godine bavi se upravo pitanjem kako napraviti veštačku mašinu i testirati njenu inteligenciju.

U to vreme računarstvo je bilo skup sport i kako je iznajmljivanje računara koštalo 200.000 dolara mesečno, ni Tjuring, a ni njegovi savremenici, nisu bili u prilici da u praksi probaju da stvore veštačku inteligenciju.

Biće potrebno vreme da se ljudi koji imaju novac ubede u isplativost ulaganja u ova istraživanja.

Tek kada je „Korporacija za istraživanje i razvoj“ pokazala interesovanje za ovu naučnu oblast stvari su najzad krenule sa mrtve tačke. Ova organizacija ima cilj da teorijske ideje realizuje u praksi kako bi pomogla vojsci, državi, međunarodnim organizacijama, privatnim kompanijama i fondacijama u prevazilaženju njihovih problema u odbrani ili u neke druge svrhe.

Pod finansijskim okriljem ove kompanije nastaje prvi program veštačke inteligencije koji je predstavljen na konferenciji organizovanoj na koledžu Dartmund u Nju Hempširu. Na ovoj konferenciji je prvi put i skovan izraz „veštačka inteligencija“.

“Period druge polovine sedamdesetih i početka osamdesetih godina prošlog veka naziva i „zimom veštačke inteligencije“.”

Uprkos optimističnoj atmosferi u kojoj je održan ovaj skup, stvaranje i razvoj veštačke inteligencije se nije odigralo sa lakoćom. Nakon nekoliko negativnih izveštaja interesovanje vlada i privatnog sektora je opalo, te je i finansiranje istraživanja presušilo. Zato se i period druge polovine sedamdesetih i početka osamdesetih godina prošlog veka naziva i „zimom veštačke inteligencije“. Još jedna ovakva zima nastupila je krajem osamdesetih zbog kraha na tržištu prvih računara i smanjenim državnim finansiranjem.

Pomalo je ironično da su se baš tada, tokom umanjenog finansiranja i interesovanja javnosti, dogodili neki od najvećih proboja na ovom polju. Finale je ceo svet mogao da vidi 1997. godine tokom šahovskog meča između velemajstora Garija Kasparova i veštačke inteligencije „Deep Blue“ kompanije IBM. Ovaj događaj u kome je jedan aktuelni šahovski velemajstor po prvi put izgubio od računara bio je odskočna daska za dalja istraživanja i razvoj.

Još iste godine je program za prepoznavanje govora implementiran u „Windows“. Pojavio se i robot Kismet koji je mogao da prepozna i izrazi emocije.

Šta se to desilo u međuvremenu? Da li smo danas pametniji od Alana Tjuringa i njegovih savremenika? Ne. Za ovako nagli razvoj veštačkih inteligencija možemo da zahvalimo brzini i memoriji naših računara. Murov zakon, prema kome se brzina i memorija računara udvostručuju svake godine, sve više je počinjao da radi za nas i veštačku inteligenciju.

A gde je tu pisanje?

Prve ideje o mogućnosti da se tekstovi pišu korišćenjem veštačkog uma možemo potražiti u davnoj prošlosti. Potrebno je da se vratimo u četrnaesti vek u Kraljevstvo Majorke gde je, u to doba, živeo filozof, misionar, teolog i pesnik Ramon Lul. On je u vreme krstaških ratova tvrdio kako se postojanje Boga ne mora dokazati silom, već automatizovanjem istine. Bila je to ideja koja ga je dovela u tamnicu i zamalo koštala života, ali koja ga danas čini, ne hrišćanskim prorokom, već mesijom kompjuterske nauke. Njegov metod podrazumevao je kombinovanje filozofskih i religioznih parametara odabranih sa niza spiskova koje je on izmislio. Lul je bio jedan od prvih ljudi koje je svoje zaključke želeo da dobije na mehanički, a ne na mentalni način. U tu svrhu je konstruisao mašinu koju je, hrišćanski skromno, nazvao Lulov krug. Ova sprava se sastojala od dva ili više papirnih diskova sa slovima ili simbolima koji su referisali na određene duhovne i svetovne ideje i argumente. Svaki disk se mogao samostalno okretati i na taj način dati nebrojeno veliki broj kombinacija raznih ideja i odgovora na važna teološka i filozofska pitanja.

Lula su njegovi savremenici smatrali alhemičarem i vešcem, ali ga danas neki kompjuterski stručnjaci doživljavaju kao oca informatike.

“Književnik Džonatan Svift, u svom delu „Guliverova putovanja“, parodira Lilova istraživanja i mašinu.”

Tri veka docnije matematičar i filozof Gotfrid Lajbnic se oslanja na Lulove zamisli tvrdeći da ideje nisu ništa drugo do kombinacije relativno malog broja jednostavnih koncepta.

Nešto docnije, književnik Džonatan Svift, u svom delu „Guliverova putovanja“, parodira Lilova istraživanja i mašinu. On opisuje mašinu na ostrvu Laputa koja mehaničkim putem povećava spekulativna znanja. Koristeći ovu spravu „i najneobrazovanija osoba uz određenu naknadu i malo fizičkog rada može pisati knjige iz filozofije, politike, prava, matematike i teologije uz minimalnu pomoć talenta i učenja“.

Čini se da je Svift još 1726 godine predvideo veštačku inteligenciju koja piše knjige.

A kakva je situacija danas? Kada su mašine počele da pišu umesto nas? Odgovor na ova pitanja moraćemo ponovo da potražimo u prošlosti. Vratićemo se u 1971. godinu i zavirićemo u istraživački deo univerziteta Stenford gde je mladi diplomac upravo otkrio program za proveru pravopisa. Ono što mi danas nazivamo spellchecker.

Od tada su programi za proveru pravopisa, gramatike i automatskog ispravljanja postali deo svakog kompjuterskog paketa za pisanje. Veštačka inteligencija je, shvatali mi to ili ne, počela da piše umesto nas.

Nismo se zaustavili na tome. U zavisnosti da li je tekst koji pišemo namenjen reklami, mejlu, blogu, sajtu ili postu na društvenim mrežama dopustili smo veštačkoj inteligenciji da nam pomaže u odabiru ključnih reči i svega onoga što je potrebno da bi naš tekst bio što vidljiviji. Veštačka inteligencija će pisati dve vrste objava u zavisnosti da li naš (ili „naš“) tekst ide na Instagram ili na Google Ads.

Stil pisanja takođe neće biti isti i zavisiće od publike kojoj se obraćamo. Tu nam je veštačka inteligencija od koristi jer će nam pomoći da uradimo dve različite verzije istog teksta. A rado će nam i prevesti tekst na neki drugi jezik.

Jasno je da veštačka inteligencija uzima sve više maha u preduzećima i organizacijama gde se njihova sve bolja sposobnost da generišu tekstove koristi u svemu, od pisanja kopi sadržaja do finansijskih izveštaja.

Decenijama živimo u svetu gde su roboti preuzeli ogroman broj manuelnih poslova u proizvodnim pogonima, te nas upotreba veštačke inteligencije u raznoraznim firmama i preduzećima ne uzbuđuje previše. Niti nam u glavi stvara distopijske slike u kojima ljudi robuju mašinama.

Isto tako i pisci odavno žive sa urednicima i lektorima koji popravljaju i menjaju njihove tekstove u određenoj meri. Tako da ni automatsko ispravljanje gramatičkih ili pravopisnih grešaka ili pomoć u boljem izboru reči, nije nešto što zabrinjava pisce.

“Ono što pisce plaši i stvara im mučninu u stomaku jeste ideja da će jednog dana veštačka inteligencija moći da proizvede književni tekst koji se ne razlikuje od onoga koji može da stvori i čovek.”

Iako je pisanje veštačke inteligencije i dalje daleko od savršenog, pisci (a i neki novinari) tradicionalno skloni mašti, već počinju da se brinu da li će jednog dana biti toliko usavršene da će sasvim samostalno moći da pišu knjige.

Ono što pisce plaši i stvara im mučninu u stomaku jeste ideja da će jednog dana veštačka inteligencija moći da proizvede književni tekst koji se ne razlikuje od onoga koji može da stvori i čovek.

„Poeziju će svi pisati“, predviđao je Branko Miljković u pesmi istog naslova. Da li će za to biti sposobne i veštačke inteligencije?

Profesor na britanskom Otvorenom univerzitetu Majk Šarples koji ima decenije iskustva u proučavanju pisanja veštačke inteligencije smatra da ljudi ne bi trebalo da budu zabrinuti. Makar ne još uvek.

On smatra da je sve pitanje našeg stava i odluke da li ćemo čašu posmatrati kao polupunu ili polupraznu.

„Možete sve gledati kao na neku vrstu apokalipse“, rekao je profesor Šraples za Euronews. „Veštačka inteligencija će ostaviti profesionalne pisce bez posla. Takva nam je sudbina i mračna budućnost u kojoj će veštačke inteligencije preuzeti vlast.“

“Samo loši i niskokvalifikovani pisci bi trebalo da budu zabrinuti da će biti zamenjeni veštačkim inteligencijama.”

Sa druge strane, zajedno sa veštačkom inteligencijom nam dolaze i neki korisni alati koje možemo koristiti kako u kreativnim pisanju, tako i u nastavi i u obrazovanju.

Pisanje pomoću veštačke inteligencije se sve biše koristi za rad na internetu, posebno u oblasti marketinga i SEO optimizaciji tekstova. Sve je više oglasa za posao u kojima se traže pisci koji bi sadržaje kreirali uz pomoć veštačke inteligencije kako bi u tome bili produktivniji.

„Ovo možete da vidite kao blagodet, kao moćnu alatku koja će vam pomoći da pišete brže i kako biste bili objavljeni“, kaže profesor Šarples. „Ili kao pretnju jer bi upravo ovo mogao da radi neko drugi.“

Jedina realna opasnost koja postoji jeste da pisce koji ne koriste veštačke inteligencije zamene oni koji ih koriste.

Istorija nam je pokazala da su mnoga radna mesta koja su obavljali ljudi popunjena mašinama i nema sumnje da će se ovaj proces nastaviti i u budućnosti. Samouslužne kase i onlajn kupovina smanjile su broj potrebnih prodavaca u maloprodajnim objektima. Automobili koji se sami voze predstavljaju pretnju profesionalnim vozačima.

Samo loši i niskokvalifikovani pisci bi trebalo da budu zabrinuti da će biti zamenjeni veštačkim inteligencijama, naročito u oblasti marketinga.

Sa druge strane, veštačka inteligencija nikada neće u potpunosti zameniti pisce.

“Mašine su odlične sa rečima, ali im nedostaju ideje. A tu će ljudi zauvek biti nezamenjivi.”

Pre svega zato što su ljudi, za razliku od veštačke inteligencije, svesna bića, a upravo je svest potrebna za stvaranje nečega smislenog. Veštačka inteligencija može samo da predviđa narednu reč ili rečenicu i to je to. To je impresivno, ali za stvaranje nečega što je smisleno i dalje je potreban ljudski element koji će preciznim uputstvima i smernicama svemu podariti smisao.

Druga stvar koja je važna jeste što je pisanje pretvaranja ideja u reči. Mašine su odlične sa rečima, ali im nedostaju ideje. A tu će ljudi zauvek biti nezamenjivi.

Treće, možda i najvažnije, ljudi će uvek radije čitati ono što napiše drugi čovek. Svi mi koji volimo da čitamo imamo omiljene žanrove, pisce, izdavače, fontove, prelome, čak i elektronske čitače i aplikacije za čitanje. Kod nas je uvek bila važna ta emotivna komponenta, prava ili zamišljena, veza koju čitanjem ostvarujemo sa piscem i celokupnim ugođajem čitanja.

Kao i sve ostale tehnologije veštačka inteligencija je došla sa namerom da ostane među nama. Potrebno je da pisci prevaziđu svoj prvobitne strahove i robovanje starim navikama kako bi prigrlili nove korisne alate koje veštačke inteligencije nude.

Sa razvojem veštačkih inteligencija pisci će manje vremena morati da troše na samo pisanje, a više na promišljanje o onome što valja napisati, na stvaranje novih ideja, zamisli, različitih perspektiva i na poboljšavanja sopstvene kreativnosti.

Svima je poznat roman „Na putu“ iz 1957. godine, u kome je autor Džon Keruak opisao svoja, sada već mitska, putovanja sa Nilom Kasidijem duž Sjedinjenih država na kojima su tragali za autentičnim iskustvima. Nakon što je objavljen ovaj roman je postao kultan među bitnicima i hipicima. Obeležio je inspirisao čitavu jednu generaciju, ne samo čitalaca, već i pisaca. Vođeni Keruakovim uzorom autori su za inspiracijom počeli da tragaju u sopstvenim iskustvima i doživljajima.

Istorijski događaj… prelepo ostvaren, najčistiji i najvažniji izraz generacije kojoj je sam Keruak dao ime bit generacija. / New York Times

Čitajte

Sa druge strane, verovatno malo vas zna za roman „1 the Road“ iz 2017. godine. U pitanju je roman nastao kao posveta Keruakovom putovanju i pisanju i koji je u celosti napisala veštačka inteligencija.

Novinar, pisac i tehnološki inovator Ros Gudvin je, inspirisan delom Džona Keruaka, u svom crvenom kadilaku krenuo na put od Njujorka do Nju Orleansa. Tokom putovanja u krilu je držao svoj laptop koji je bio povezan sa senzorima na kameri automobila, GPS mrežom i mikrofonom. Veštačka inteligencija kompjutera je izbacila gomilu teksta koju je Gudvin objavio kao knjigu bez ikakve redakcije ili uređivanja.

Roman nije inspirisao nikoga.

Knjiga govori o devojčici po imenu Alisa, koja nakon što propadne kroz zečju rupu dospeva u svet mašte u kome žive neobična i antropomorfna stvorenja.

Slušajte

• knjiga