Kako je Crni lepotan celom svetu promenio način gledanja na konje?

Sa živopisnim detaljima i jednostavnom, ali lirskom prozom, Crni lepotan opisuje surovost i milosrđe koje je jedan konj boje ebanovine doživljavao tokom svog života – od otvorenih pašnjaka do kaldrme Engleske 19. veka.

“Konji su vukli barže, teglili su ugalj i granit i na njih se gledalo kao na merilo bogatstva – što više konja imaš više vrediš.”

Autorka Ana Sjuel je želela da čitaoci vide svet sa tačke gledišta jednog konja te Crni lepotan na ovim stranicama priča svoju priču. Njegova mudra zapažanja i neuglađena iskrenost otkrivaju mnogo toga o ljudskoj prirodi, ali i o životinjskoj patnji. Ovaj junak je rođen u vreme kada je konjska snaga pokretala gotovo sve: rad u polju, u fabrikama, transport, građevinarstvo… Konji su vukli barže, teglili su ugalj i granit i na njih se gledalo kao na merilo bogatstva – što više konja imaš više vrediš. Predstavljali su i statusni simbol i sve to je značilo da su konji u nekom pogledu bili uzvišeni, ali su prečesto bivali gurnuti preko tačke izdržljivosti i dovođeni do totalne iscrpljenosti.

Crni lepotan, kao što mu i samo ime govori, bio je cenjen zbog svoje veličine i snage. Međutim, nakon što se desi jedna nesreća on biva prodat čitavom nizu različitih vlasnika. Neki od njih su bili puni ljubavi i poštovanja, dok su drugi pokazali svoju okrutnost i ledeno srce. Kada se Crni lepotan spotakne i povredi dok ga je pijani mladoženja jahao i vodio mračnim, nebezbednim putevima on postaje manje vredan, iako još uvek neopozivo lep, i završava u Londonu vukući kočije kroz prepune, prljave ulice daleko od zelenih livada svoje mladosti. Na svojim putovanjima susreo je nekoliko prijatelja konja. Tu je Pegi koja je često bičevana, jer su joj noge kratke, a hod spor kao i Džindžer koja je temperamenta, ali sa dobrim razlogom: pretučena je kao ždrebe. Upoznajemo i Rorija koji nakon što je povređen sanja o penziji, ali je umesto toga poslat da vuče ugalj.

Danas kada imamo motorizovana vozila i pomagala prosto je nemoguće da shvatimo da su nekada sve to radili upravo konji. Sve što je moralo da se pomeri, ma koliko teško bilo, pomerao je konj. Oni su jednostavno obavljali veliki broj funkcija u društvu i ono nije moglo da funkcioniše bez njih. Ljudi u čijem vlasništvu su bili konji su prečesto imali previše mana, ali prijateljstva koja su se rađala između ovih životinja su sijala hrabrošću. Ipak Ana Sjuel nije želela da prikaže ljude samo kao negativce već se potrudila da objasni uslove koji su dovodili do okrutnosti – od sujete bogatih preko finansijskih poteškoća siromašnih do uloge koju je alkohol igrao u raspletima ljudskih života.

“Njena odluka da napiše “autobiografiju jednog konja” je bila prilično nov momenat u viktorijanskoj Engleskoj, a mala zelena knjiga sa konjem tužnog izgleda na koricama je puštena u prodaju uz veliki pompu.”

Ana Sjuel je sledila stope svoje majke Meri Rajt koja je napisala nekoliko popularnih knjiga za decu. Crnog lepotana je pisala tokom poslednjih godina svog života, a prvi put je objavljen 1877.godine i tada nije bio nužno namenjen deci već se autorka nadala da će kroz knjigu poslati poruku odraslima na koji način treba da postupaju sa konjima. Zbog bolesti Sjuelova je imala poteškoća sa hodanjem te je zavisila od konjskih zaprega pomoću kojih se kretala veći deo svog života. Njena odluka da napiše “autobiografiju jednog konja” je bila prilično nov momenat u viktorijanskoj Engleskoj, a mala zelena knjiga sa konjem tužnog izgleda na koricama je puštena u prodaju uz veliki pompu.

U Ameriku je stiglo piratsko izdanje sa nadom da će ova knjiga učiniti za prava životinja ono što je Čiča Tomina koliba uradila za ropstvo i u roku od dve godine je čak milion primeraka bilo u opticaju u Sjedinjenim američkim državama gde su ih aktivisti za prava životinja redovno prosleđivali ljudima koji su se bavili konjima.

“Roman je takođe stavio oštar fokus na praksu “kupiranja” tj sečenja konjskog repa, uglavnom zbog izgleda, i to je praksa o kojoj se i danas raspravlja.”

Ova knjiga ima velike zasluge za promenu načina ophođenja prema konjima i nema sumnje da je doprinela da se ubrza ukidanje tzv “uzde za nošenje” odnosno kaiša koji se koristio za povlačenje glave konja prema grudima kako bi se stvorio uočljivi vratni luk koji je bio veoma poželjan izgled u aristokratskom društvu, ali je stvarao veliki bol i poteškoće samom konju. Životinje nisu mogle da koriste vratne i grudne mišiće, da vuku težinu i da pravilno dišu. Taj neprirodni luk je slabio konje i dovodio ih do respiratornih problema. Roman je takođe stavio oštar fokus na praksu “kupiranja” tj sečenja konjskog repa, uglavnom zbog izgleda, i to je praksa o kojoj se i danas raspravlja.

Crni Lepotan je prelepi pastuv koji živi srećnim i bezbrižnim životom sve dok se jednog dana njegovi vlasnici ne odsele i prodaju ga.

Čitajte

Ova knjiga nudi različite lekcije u zavisnosti u kom dobu je čitate – da li kao dete ili kao odrasla osoba, ali centralne teme poput hrabrosti, upornosti i moći koju ima ljubaznost su neprolazne i vanvremenske. Crni lepotan je pomogao ljudima da vide životinje na nov način i pokazao je čitaocima da je svet pun bića prema kojima ne treba postupti kao prema predmetima.

• knjiga