Naslovna strana knjige Bukirano / foto: Igor Besermenji
Naslovna strana knjige Bukirano / foto: Igor Besermenji
Igor Besermenji |

Nije svako ko luta izgubljen – magija života u neizvesnosti daleke Afrike

Autor knjige Bukirano, vodi vas na put dug 40 hiljada kilometara

“Nije svako ko luta izgubljen”.

Verujem da ste mnogo puta pročitali ovu izreku. I, neka ste. Jer, ona je toliko tačna. Iz iskustva nekog ko je tokom dvadesetih godina promenio tri fakulteta, desetak poslova u svim industrijama koje možete da zamislite, četiri države za život i nezamislivo veliki broj ljudi širom sveta koji su dolazili pa odlazili iz mog života, ili ja iz njihovog, sa punom odgovornošću mogu da kažem da je lutanje najlepša stvar koja može da se dogodi mladom čoveku.

To, svakako, ne znači da ako niste mladi ne bi trebalo da lutate. Ja samo ne mogu to da vam potvrdim, jer nemam dovoljno godina. Međutim, ima nečeg zastrašujuće fantastičnog u odluci da se otisnete u nepoznato, izađete iz zone komfora, izgubite se u daljini, sami. Zaista ne verujem da ovo može za bilo koga da bude loše. Za mene, to je jedini život koji poznajem. Život u kom je sve trenutno i ništa nije izvesno. I, mene takav život raduje.

Priroda u Entebeu, Uganda / Foto: Igor Besermenji
Priroda u Entebeu, Uganda / Foto: Igor Besermenji
  1. oktobra 2019. godine sedeo sam u Uberu koji me je vozio na aerodrom, a čiji je vozač bio jedan od mnogih Afrikanaca u Kataru. Zaboravio sam mu ime, iako smo se rukovali. Pustio mi je pesmu “Excess love” poznate pevačice hrišćanske muzike Mercy Chinwo. Volim duh ljudi iz Afrike. Skromni su, veseli i u njima ima mnogo života. Bio je moj 29. rođendan i proslavio sam ga radeći na letu za Entebe, glavni grad Ugande. Kao putnici, Afrikanci ipak mogu biti prilično zahtevni. Žele sve što imate da ponudite da probaju, često traže repete i vole da popiju alkohol. Šetali bi avionom, jer ih mrzi da sede, što je svakako u redu i razumljivo na letovima koji traju po nekoliko sati, ali ako je iskren, svaki stjuard će vam reći da su mu draži mirni putnici koji posle obroka brzo utonu u san, ili se posvete gledanju filma.

Na kratko se izgubiti u Africi na svoj rođendan je next level lutanja, ma koliko ono kratko trajalo. Hoteli su im uglavnom puni raskošnog cveća, nameštaj u sobama i dekoracija kompletno od drveta, a u vazduhu se mešaju mirisi prirode i sredstva protiv ujeda komaraca, koje vam pri dolasku uruče u velikoj količini. U Ugandi, video sam decu koja se u koritu ispred trošne kuće pored puta polivaju vodom, srećna i još kao da su bila potpuno nesvesna ekstremnog siromaštva koje će uskoro postati nepobitna činjenica s kojom će učiti da žive. Majka ih je posmatrala sa strane i povremeno bi ih i sama polila vodom iz drugog, manjeg, korita. Video sam i svađu prelepe ptice i divljeg majmunčića, koji se nekako prikrao na korak od balkona moje hotelske sobe. Sreo sam i na desetine pripadnika diplomatskih službi zapadnih zemalja, srećnika što su na službi u jednoj tako egzotičnoj, dalekoj državi. Imaju i zašto – sve lepote Ugande su im dostupne bez cene koju za život okružen tim lepotama plaća većina lokalnog stanovništva – siromaštvo i nedostatak prilika.

Priroda u Entebeu, Uganda / Foto: Igor Besermenji
Priroda u Entebeu, Uganda / Foto: Igor Besermenji

Nebojša Jojić dobro poznaje Afriku. Autor knjige “Bukirano”, vodi vas na put dug 40 hiljada kilometara. Ovo će biti fantastičan prikaz života jednog pustolova za one koji umeju da se izgube, odlutaju daleko u stranicama knjige. Čitajući Nebojšinu knjigu, shvatio sam da nikako nisam usamljen u tome što mi je Afrika, na temelju mojih iskustava, jedna od omiljenih destinacija. Za razliku od većine mojih kolega, koje su ipak više radovali letovi za Evropu ili SAD, meni su Afrika, Azija i Australija bili tihi favoriti. To je jedan posve drugačiji svet od našeg. Jasno će vam biti da Jojić živi Afriku i njen haotičan saobraćaj, njene misterije, njenu kulturu i privlačnost njenog skromnog, jedinstvenog i nesređenog života. Možda to najbolje opisuje Jojićeva rečenica o siromašnom stanovništvu mnogoljudnog Egipta – “za njih se budućnost ne podrazumeva, nije izvesna, a svaki sledeći dan je božji dar.” Bukirati put za Afriku podrazumeva i neke dodatne obaveze koje nisu sastavni deo putovanja u neke druge predele, poput male žute knjižice koja pruža dokaze o vakcinaciji protiv različitih infekcija kojih se morate čuvati. To, međutim, nije nikakav problem spram onog u koji možete upasti sa lokalnim prodavcima, ako ne umete da pregovarate o cenama njihovih proizvoda. A, najveći problem, koji vam najbolje ilustruje svakodnevni život stanovništva najvećeg dela afričkih zemalja, mogu biti prazni rafovi lokalnih prodavnica hrane – nekad čipsa ili ulja ima, ali nekada ih nedeljama nema. I to je jedna konstanta afričkog života, jednako koliko i blizina najdivnije, premda često ne najbolje održavane prirode, u neposrednoj blizini velikih afričkih gradova.

Igor Besermenji / foto: privatna arhiva
Igor Besermenji / foto: privatna arhiva

“Come dance with us, come dance with us, today is your day”, kaže pevačica hotela u kojem smo odseli u Ugandi za moj rođendan u jednom od mnogih videa sa mog rođendana, koje često pogledam u telefonu kada poželim da se prisetim jednog od najupečatljivijih dana mog dosadašnjeg života. Kolege iz aviona, bez mog znanja, organizovale su mi proslavu rođendana u dogovoru sa recepcijom hotela i tako me sasvim iznenadile i neizmerno obradovale te večeri. Nekoliko minuta kasnije, plesao sam sa članicama ženskog benda na bini, pred nekoliko desetina gostiju na večeri. Svi su srećni, tapšu, pevaju mi rođendansku pesmu u glas, iako se vrlo verovatno u ovom životu više nikada nećemo sresti. Mada, to sam mislio i kada sam se nekoliko godina ranije, u hladnom i kišovitom Birmingemu, po završetku master studija na Univerzitetu opraštao od svoje cimerke iz Ugande s kojom sam živeo godinu dana. Kad, eto, bilo je potrebno samo da karijerno odlutam u avioindustriju, da mi u Entebeu od nje stigne poruka “I’m here!”.Marion je danas buduća doktorka koja se nada da će njen mali doprinos medicini, pomoći poboljšanju zdravstvenog sistema u njenoj zemlji.

Vraćao sam se sa rođendanskog slavlja u svoju sobu, noseći u sebi neopisiv osećaj ispunjenosti čistom srećom i osećajem kako mi baš ništa u životu ne fali, iako to, naravno, nije bilo sasvim tačno. Ali, tada, u tom trenutku, sve što se dogodilo tog dana, bilo je očigledno sasvim dovoljno. Sva moja očekivanja o tome kako ću se najbolje osećati kada napravim fantastične fotografije sa Tajms skvera u Njujorku ili peščanih dina u Dubaiju, pokazala su se netačnim. Moj zlatni dan dočekao sam u siromaštvom ophrvanoj Ugandi. I, to je, valjda, ta čudna magija Afrike koju ćete bar donekle razumeti, ako uz Jojićevu knjigu krenete na neprekinuto putovanje.