Ovo su bajke koje ne treba čitati deci pred spavanje (niti bilo kada)

Brojne su kontroverze kojima je praćen život čuvenog irskog pisca, a one idu do te mere da se danas Vajld smatra za jednog od prvih pravih slavnih ličnosti (da ne kažem selebritija).

Iako je tokom života napisao samo jedan roman, „Sliku Dorijana Greja“ (koji, simbolično, za svoju temu ima proučavanje simbola lepote, grehova i starenja), Vajld je ostao upamćen i kao autor bajki koje su sve samo ne tipične bajke.

“Jednom prilikom je, upitan da li su njegove bajke namenjene deci, kao pravi cinik kakav je i bio, izjavio da je imao nameru da ugodi britanskoj deci otprilike isto koliko i britanskoj javnosti.”

Naime, prema svojim karakteristikama, bajke su posebna književna vrsta u kojima su glavni junaci uglavnom nosioci pozitivnih osobina, pri čemu se sam rasplet neretko svodi na uspostavljanje ravnoteže koja je na samom početku priče narušena. Često je prisutan motiv borbe između dobra i zla, pri čemu prevaga uglavnom biva na strani punoj vrlina. One najčešće počinju rečima „Bio/bila jednom jedan/jedna…“ i imaju srećne završetke, jer u njima uvek na kraju pobeđuje pravda.

Međutim, kod Vajlda je drugačije.

Živeo je život praćen skandalima i bio veliki esteta, a svoje priče prepune simbola mučenja, patnje i stradanja, pričao bi gostima tokom grandioznih obeda čiji je bio stalni posetilac, ili tokom večeri za prijatelje i poznanike koje je često i sam organizovao. Jednom prilikom je, upitan da li su njegove bajke namenjene deci, kao pravi cinik kakav je i bio, izjavio da je imao nameru da ugodi britanskoj deci otprilike isto koliko i britanskoj javnosti.

Znači, nikako.

Vajldova prva zbirka bajki objavljena je maja 1888. godine pod nazivom „Srećni Princ i ostale priče“ i broji ukupno pet nimalo srećnih, već nadasve mračnih i tragičnih bajki. U ovoj kolekciji svoje mesto pronašli su „Srećni Princ“, „Slavuj i ruža“, „Sebični džin“, „Odani prijatelj“ i „Izuzetna Raketa“.

Svaka Vajldova bajka prepuna je naboja, kako onog ovaploćenog kroz gotovo kitnjaste opise prirode, različitih lokaliteta, odežde glavnih i sporednih junaka, tako i onog sadržanog u motivima siromaštva, sopstvenog žrtvovanja zarad drugog ili lepote koja se često graniči sa kičom.

Naslovi njegovih priča često su ironični, a takva je upravo i njegova prva bajka o srećnom princu čije srce biva slomljeno usled ogromne količine tuge izazvane smrću njegove jedine prijateljice lastavice, kao i usled jada zbog slepila mase. Jer, dok je bio prekriven tankim listićima zlata, očiju od safira i sa velikim crvenim rubinom na maču, Srećni Princ izazivao je divljenje i zavist kod svih stanovnika neimenovanog mesta u kom se bajka odvija, do te mere da je jedna „brižna“ majka očajnički pitala svog uplakanog sina zbog čega ne može da bude kao Srećni Princ jer on „ne sanja da plače za bilo čim“. Kasnije, žrtvujući svoju lepotu zarad bogatstva i dobrobiti drugih, Princ završava kao istopljen kip u jednoj staroj livnici, a ono što iza njega ostaje jesu slepilo mase prisutno u konstataciji da „pošto više nije lep, Srećni Princ više nije ni koristan“, kao i olovno srce koje nije bilo moguće istopiti.

U bajci o slavuju i ruži, koja naizgled počinje veselim, vedrim tonom u jednom vrtu uz zvuke slavujeve pesme, harfe i violine, takođe je prisutan motiv stradanja kroz samožrtvovanje zarad drugog, s tim što je on ovde ukombinovan i sa idejom besmisla i konceptom sebičluka, koji su inače vodeći simboli Vajldovih priča.

Premda su retke njegove bajke u kojima čitalac na kraju doživi katarzu, „Sebični džin“ je jedna od njih. Iako svojim pretežnim delom takođe sadrži opise predivne bašte prošarane cvetovima lepim poput zvezda, neizmerne dečje sreće i proleća koje je praćeno najlepšim tonovima ptica, ona je u svojoj biti posve mračna i žalosna, ali na samom kraju uspeva da izazove pročišćenje kao posledicu činjenice da je glavni negativac u raspletu spoznao sopstvene mane i učinio sve da ih umanji.

Ali, u Vajldovom svetu ni pokajanje ne biva uvek dovoljno.

U četvrtoj priči iz zbirke „Srećni Princ i ostale priče“ pod nazivom „Odani prijatelj“ nazire se autorov pokušaj da kroz vid poučavanja jednog negativca, i to sebičnog Vodenog Pacova ispravi nepravdu nanetu mnogo ranije. Međutim, kako to u „vajldovskom“ stilu na kraju uvek biva, čitaocu ne preostaje ništa drugo do da zaključi kako je sve uzaludno, te da je naročito opasno pričati priču sa poukom onima koji ne žele da je čuju.

Za razliku od ostalih bajki iz ove zbirke, na kraju, „Izuzetna Raketa“ bavi se pojmom narcizma ovaploćenog u liku jedne rakete koja je idealizovala sebe do te mere da joj svi drugi bivaju obični i prosečni, a što je na neki način primetan simbol i u „Slici Dorijana Greja“.

„Šta je to osetljiva osoba? – upita Petarda Rimsku Sveću.

-Osoba koju nešto žulja, pa zato uvek gazi druge“.

Vajldova druga zbirka bajki objavljena je 1891. godine i nosi naziv „Kuća narova“. U sebi sadrži četiri priče, i to: „Mladi kralj“, „Infantkinjin rođendan“, „Ribar i njegova duša“ i „Zvezdani Dečak“.

Baš poput kolekcije „Srećni Princ i ostale priče“, i „Kuća narova“ zamišljena je prevashodno kao vid kritike neempatičnog društva ogrezlog u slepilo, sebičluk i narcizam, s tim što je kod Vajlda specifično to što obično oni koji su izuzetno siromašni poseduju pregršt vrlina, dok su bogataši apsolutno neosetljivi na druge. Na ovaj način, autor iznosi svoj stav spram društva čiji je bio deo, a koji ga je vrlo često (i veoma burno) osuđivao.

“Vajld svojim standardnim preterivanjem u stilu ismeva društvo koje je slepo za sve, osim za ono lepo i sjajno, bogato.”

Sve je priče iz ove zbirke Vajld ponaosob posvetio nekoj od stvarnih ličnosti, a ja ne mogu izbeći utisak da je svaka od tih veoma kratkih i konciznih posveta zapravo odraz njegovog cinizma i bunta. Tako, priču o „Mladom kralju“ posvetio je Margaret ledi Bruk, radžinici i supruzi Čarlsa Bruka, a u ovoj bajci koja sadrži i religijske elemente, Vajld svojim standardnim preterivanjem u stilu ismeva društvo koje je slepo za sve, osim za ono lepo i sjajno, bogato. U konkretnom slučaju, premda ne servira glavnog junaka kao negativca, Vajld ukazuje svojim čitaocima kako su negativci zapravo svuda oko njega, baš poput bajke o „Srećnom Princu“.

„Infantkinjin rođendan“ sa druge strane, predstavlja bajku o neprihvatanju različitosti. Ovde opet kao glavnog negativca imamo izuzetno bogatu, imućnu i razmaženu junakinju koja se slepim praćenjem okoline u jednom trenutku stapa sa njom i ne može više da joj pobegne, dok kao lika kroz koji Vajld čitaocima pokušava da dočara sav besmisao bogatstva bez vrlina imamo jednog patuljka koji nije svestan u kakvom društvu živi. I na kraju, biva usisan u njegove kandže.

U intrigantnoj bajci specifične, slane atmosfere, „Ribar i njegova duša“, Vajld iznosi premise onoga što će postati deo „Slike Dorijana Greja“, njegovog prvog i jedinog romana koji je objavljen iste godine kao i „Kuća narova“. Naime, odvojenost duše od čovekovog tela uz simboliku njihove pojedinačne ranjivosti, autor donosi u jednoj neobičnoj ljubavnoj priči, kojom ponovo kritikuje masu slepu spram različitostima. Ova priča ispripovedana je bogatim jezikom u biblijskom maniru uz primesu motiva iz „Hiljadu i jedne noći“, a Vajld, uz izuzetno detaljan stil pisanja, pokazuje kako telo i duša ne mogu opstati jedno bez drugog.

London, krajem XIX veka.

Čitajte

Na kraju, tu je i „Zvezdani Dečak“, priča koja je ekranizovana 1994. godine u formi kratkog filma, a koja, uz elemente fantastike govori o dečaku koji zbog iskrivljene vizije o sopstvenoj lepoti i posebnosti kroz narcisoidnost biva slep prema pravim vrednostima. Međutim, „Zvezdani Dečak“ je baš kao i bajka o „Sebičnom džinu“ jedna od retkih Vajldovih priča u kojima glavni negativac uviđa svoje mane i pokušava da ispravi svoje postupke. A da li mu je to pošlo za rukom, ostaje na vama da saznate.

Iako su bajke Oskara Vajlda takve da ih ne treba čitati deci pred spavanje (niti bilo kada), one su i te kako namenjene starijoj čitalačkoj publici, imajući u vidu da je, naročito kada usled brojnih obaveza i raznih životnih okolnosti zagusti, nama odraslima potrebno da se makar i kroz pisanu reč prisetimo pravih (a često i zaboravljenih) vrednosti.

Izdavačka kuća Laguna objedinila je zbirku „Srećni Princ i druge priče“ i „Kuću narova“ u jednu kolekciju koja nosi naziv „Bajke“, a možete joj pristupiti putem bookmate servisa.

Vajld je verovao da život imitira umetnost i da će nas stoga ove bajke dirnuti. Zato i nema čitaoca koji će nakon njihovog čitanja ostati ravnodušan. — Guardian

Čitajte

• knjiga