Spisateljica sa stilom – Ana Atanasković

Ako bih knjige Ane Atanasković morala da opišem u par reči to bi zvučalo otprilike ovako – knjige sa dušom prožete istorijom, ličnim iskustvima i ljubavlju. Od koje god da počnete sa iščitavanjem njenog opusa nećete pogrešiti, jer svaka sa sobom nosi jedinstvenu priču na koju nećete ponovo naići ni kod jednog drugog pisca. Izuzetno mi je zadovoljstvo što sam imala priliku da sa Anom porazgovaram na temu književnosti, izdavaštva i inspiracije, a nadam se da ćemo i vas zainteresovati da se, čim završite čitanje ovog intervjua, latite jednog od njenih romana i otputujete u novi književni svet.

Draga Ana, iza sebe imaš zaista impresivan opus: četiri romana i dve zbirke priča. Da li si oduvek znala da ćeš se baviti pisanjem?

Tako je. U srednjoj školi sam u jednom eseju iz engleskog jezika napisala da želim da postanem pisac, to je bilo prvi put izrečeno svesno, a mislim da je podsvesno želja tinjala još od ranog detinjstva – tata me je naučio svojom metodom (bez sricanja) da čitam kada sam imala tek tri godine. Doduše, postojao je jedan period u mom životu (od završetka studija do prve objavljene knjige, tj. do prve objavljene kratke forme u ELLE časopisu, što se desilo nekoliko meseci ranije) kada sam “zaboravila” šta stvarno želim, pa sam ušla u profesiju koja u dubini duše nije moja. Nekoliko godina sam se bavila samo njom, ali ubrzo je počela da me guši, te sam se vratila sebi i počela da pišem. To je bio veličanstveni trenutak, jer sam krenula putem svoje duše.

“Najteže mi je uvek da pišem erotske delove kada su nužni.”

Koje delo je bilo najteže i najizazovnije napisati?

Ne bih izdvojila posebno delo jer mi je spisateljski rad, ma koliko da sa strane izgledao težak, usamljenički i pun prepreka, u suštini lak, jer ga volim. Najteže mi je uvek da pišem erotske delove kada su nužni (bilo ih je u romanima o Ketrin Džonson i Davorjanki Paunović).

Kako izgleda put jedne spisateljice u Srbiji?

Svaki umetnik ima svoj put, a ni jedan nije lak. Oni koji kažu da je lak ne govore istinu. Moj je bio naročito težak, ali sam svesna da su neke stvari bile nepromenjljive. Ono što je bitno je da nisam odustajala kada su se dešavale i najteže (odbijanja, neispunjeni i pocepani ugovori i obmane). Još bitnije mi je da je ceo put bio bez laktanja, laskanja i preteranog reklamiranja, jer to nisam ja. Poštujem svačiji izbo,r ali je moj lični put više bliži izreci “tiha voda breg roni”.

Kao neko ko je pročitao sva tvoja dela mogu slobodno reći da ti podjednako leži i kratka i duža forma, ali koji oblik pisanja je tebi draži?

Ne znam, rekla bih da ih podjednako volim, možda ipak roman jer sam ja kao čitalac u prozi najviše očarana romanima.

Tvoj roman „Moja ljubav Nikola Tesla“ je pronašao svoje mesto u najvećoj izdavačkoj kući u našoj zemlji i od srca ti čestitam na velikom uspehu. Kako si zadovoljna svim što ti je ta saradnja donela?

Hvala ti. U Laguni se osećam kao kod kuće, počevši od urednice Dubravke Dragović Šehović do svih zaposlenih (pr služba, knjižari…). To je bila moja velika želja jer tu kuću pratim od njenih početaka i sa većinom njenih poslovnih odluka se slažem, tako bih i ja vodila izdavački posao. Konačno više nema pitanja “Gde mogu da nađem knjigu?” jer sada svi znaju kako da je kupe i to mi je veoma važno. Knjige su dostupne, o njima brinu profesionalci, a meni mnogo znači da ono što sam pretočila u tekst zaista dođe do ljudi, ne da se o knjizi samo govori u prazno na promocijama ili u uskim krugovima.

Ušuškani, monotoni život Ketrin Džonson menja se iz korena kada upozna Nikolu Teslu. Postaje opsednuta naučnikovom markantnom pojavom.

Čitajte

Poznato je da si zbog sakupljanja materijala za pisanje ove knjige putovala i u Ameriku. Koliki je zapravo bio taj poduhvat i koliku odgovornost nosi predstavljanje jedne ovakve teme koja u sebi ima jako puno tačnih istorijskih činjenica?

U to vreme je to zaista bio poduhvat, mreže i internet nisu bili ovoliko razvijeni i značajni, otišla sam kod osoba koje sam znala samo po preporuci prijatelja i preko poznanstva sa nekih foruma. Sve što sam tada imala sam uložila u put, a zahvaljujem i domaćinima na gostoprimstvu. Nisam ni sanjala da ću otići čak u SAD zbog pisanja knijge, ali je to bilo više nego esencijalno (inače uvek posetim mesta o kojima pišem). Istraživala sam tamnošnje arhive dva meseca.

Odovornost je bila ogromna. Imala sam je i kada sam pisala roman o Jeleni Anžujskoj, jer je proglašena sveticom. Priča o Ketrin i Tesli nam je još bliža vremenski, ali odgovornost nije bila manja, pogotovo što je Nikola Tesla figura koju sam htela da zaštitim da ostane onakav kakav je i bio. I Ketrin sam prikazala bez izmišljanja činjenica, ali sam joj dodala i svoju dušu i emocije, pretpostavljajući kakve su njene bile, tu sam mogla da ”raširim krila”.

Da li je Ketrin Džonson zaista najviše volela Nikolu Teslu?

Jeste, i to decenijama. Ona je nekada iz prikrajka, nekada otvoreno pokazivala koliko joj je drag, koliko brine, koliko se bori za njega. Na samrti je rekla mužu Robertu Andervudu Džonsonu da vodi računa o Tesli. Moj uvid je da je upravo ona ženski deo Tesline duše.

Šta nas sledeće očekuje iz tvog pera, da li već radiš na nekom novom romanu ili zbirci?

Jedan roman je već završen, a sledeći sam počela da pišem. Završeni rukopis je najveći rizik koji sam preduzela do sada u književnosti – žanr u kome nikada do sada nisam pisala. Međutim, čak sam i njega prilagodila sebi i stvorila fuziju raznih tema, tako da ne znam ni gde bih ga svrstala, to je jedan šareni književni ringišpil. Nadam se da će se svideti urednici a kasnije i čitaocima. Drugi, na kome sada radim je vraćanje stilu i tematici sličnoj “Kraljici jorgovana”.

• knjiga