Đorđe Bajić, autor romana Smrt u ružičastom / foto: Laguna
Đorđe Bajić, autor romana Smrt u ružičastom / foto: Laguna
Miljan Tanić |

Đorđe Bajić: Piši ono što bi i sam voleo da čitaš

Zašto ga kritika naziva srpskim Nesbeom i šta je u romanu Smrt u ružičastom toliko magično da ga pojedini već vide na velikom filmskom platnu

Jedan od najpopularnijih domaćih romana iz oblasti krimi/triler ovih dana je ”Smrt u ružičastom” autora Đorđa Bajića. Đorđe Bаjić je srpski filmski i književni kritičаr i pisаc iz Beogrаdа, mаgistаr teorije umetnosti i medijа. Pisаo je zа Popboks, Yellow Cab, Huper, kulturni dodatak NIN-a… Trenutno piše filmske kritike i tekstove iz domena umetnosti i kulture za City Magazine i Vreme, a zajedno sa Zoranom Jankovićem od februara 2016. godine uređuje portal Filmskog centra Srbije. Uz Jankovića i Ivana Velisavljevića autor je knjiga “Kritički vodič kroz srpski film 2000–2017” (2018) i ”The Best Serbian Films of the 21st Century” (2019). Njegova priča “Košuta” uvrštena je antologiju BalkaNoir (2018), objavljenu u Grčkoj, a priča “Besnilo 2.0” u Laguninu antologiju posvećenu Borislavu Pekiću – “Pre vremena čuda” (2020). “Smrt u ružičastom” njegov je četvrti roman, prethode mu: “Ostrvo prokletih” (2010), “Žuta kabanica” (2013) i ”Jedno đubre manje” (2015).

Koliko ti je vremena bilo potrebno od želje da napišeš roman do realizacije prvog romana? Da li si počeo da pišeš pa tek onda našao izdavača, ili si prvo tražio izdavača?

Sedam godina. Ideja za „Ostrvo prokletih“ se rodila 2003. godine, kada je i nastala kratka priča iz koje će se 2010. izroditi moj roman-prvenac. Samo pisanje „Ostva prokletih“ je proteklo relativno brzo, s tim da mi je trebalo zaista dosta vremena da se nakanem da sednem i počnem ozbiljno da radim. Posle je već išlo brže, osladilo mi se. „Žuta kabanica“ je objavljena 2013. godine, a „Jedno đubre manje“ 2015. godine. Nakon obajvljivanja trećeg romana posetio sam se filmskoj publicistici i radu na knjizi „Krtički vodič kroz srpski film 2000-2017“. Taj rad se odužio, potrajao nekoliko godina, što me je udaljilo od početka pisanja novog romana.

„Smrt u ružičastom“ sam počeo da pišem sredinom 2018. godine, ali je išlo sporo, znatno sporije nego u slučaju mojih prethodnih romana. Bio sam na svojevrsnoj raskrsnici i dvoumio sam se da li da uopšte nastavim sa pisanjem beletristike, ili da se potpuno posvetim književnoj i filmskoj kritici. Srećom, odlučio sam da dovršim roman, policijski čas i to što sam jedno vreme radio od kuće sam iskoristio da pojačam tempo. Prva ruka je bila završena tokom prošlog leta, bio je jul ili avgust, a početkom jeseni sam dobio potvrdu od Lagune da je rukopis prihvaćen i uvršten u izdavački plan. Nakon toga je sledio rad sa urednicom, dorade, skraćenja, dopisivanja, lekture i korekture… Nismo žurili zato što smo želeli da konačni rezultat bude što bolji, da se na pravi način predtavim publici posle šestogodišnje pauze. Prelazak u Lagunu se pokazao kao pun pogodak, a „Smrt u ružičastom“ je, svega tri meseca nakon objavljivanja, postala moj najuspešniji roman.

Trejler za knjigu Smrt u ružičastom Đorđa Bajića

Šta ti je najveća inspiracija za pisanje?

Inspiracija je svuda oko mene – dovoljno je da otvorim novine ili, još bolje, izađem na ulicu. Sve što doživim, vidim i saznam je potencijalni materijal za roman. Naravno – sve to uz nezaobilazno preoblikovanje i doradu. Sirovi realizam me ne zanima. Iako ne bežim da se u onom što pišem dotaknem naše stvarnosti to radim na stilizovan način. Vodim računa i o pravilima kriminalističkog žanra, s tim da mi posebno zadovoljstvo pričinjava kada pronađem način da ih zavariram i izvrnem.

Kada bi ti prišao neki mlađi čitalac i rekao kako želi da i on postane pisac, koji bi mu savet dao?

Piši ono što bi i sam voleo da čitaš. To je ključno.

Volim kada čitaoci u mojoj prozi prepoznaju ulice kojim hodaju, zgrade i spomenike koje svakodenvno viđaju, ali volim i da ih povremeno iznenadim sa nečim novim i drugačijim u odnosu na postojeće.

Kada pišeš o Beogradu, da li voliš da se poigravaš s geografijom ili voliš da ga predstaviš onakvim kakav jeste?

Beograd u mojim romanima je ovaj naš Beograd, mada ne naš sasvim. Cilj mi je da zabeležim esenciju grada u kome sam rođen, u kome sam odrastao i u kome živim, uz izmene koje su mi potrebne da ispričam priču na koju sam se namerio. Volim kada čitaoci u mojoj prozi prepoznaju ulice kojim hodaju, zgrade i spomenike koje svakodenvno viđaju, ali volim i da ih povremeno iznenadim sa nečim novim i drugačijim u odnosu na postojeće. Dodam ponešto što sam potpuno izmislio, tako da je Beograd u „Smrti u ružičastom“ zapravo neka alternativna vezija postojeće prestonice, kao neki paralelni univerum koji veoma liči na naš, a opet ima i svoje posebnosti.

Đorđe Bajić u Delfi knjižari SKC / foto: Laguna
Đorđe Bajić u Delfi knjižari SKC / foto: Laguna

Kako izgleda priprema za roman poput „Smrt u ružičastom“? Da li likove poput „kriminalca koji je postao ugledni biznismen“ baziraš na nekim stvarnim ličnostima?

Gotovo svi pisci, pa i ja, posežu za određenim tipovima kada osmišljavaju svoje likove. Ono što ja volim jeste da im udahnem što više života, smislim im biografiju, podarim prošlost… Ne volim crno-belu podelu, rađe senčim. Dobar čovek može da pogreši, isto tako što i loš čovek može da, ako se stektnu uslovi za to, učini nešto plemenito. Volim da se poigravam sa tim. Prvo smislim osnovni zaplet, misteriju oko koje će se sve vrteti, zatim temeljno osmislim likove i pustim ih da „žive“ unutar univezuma koji sam stvorio. To može dovesti do nekih zaista zanimljivih rezultata.

Inspektor Liman je tvoj nadimak na raznim društvenim mrežema - čini mi se i pre no što je pomenut u nekoj tvojoj knjizi. Da li si njega - ili ijednog od likova - bazirao bar malo na sebi?

Ima malo mene u Limanu, ali zaista veoma malo. Isto tako me „na kašičicu“ ima i u gotovom svim drugim mojim likovima. To je negde i normalno, imajući u vidu da sam ih ja i stvorio. Nadimak inspektor_liman na Instagramu je pre svega tu da bih podsetio ljude na svoju najpozantiju književnu kreaciju, a ne zato što sam se poistovetio sa svojim junakom. Iskreno, ne bih voleo da budem Liman. Nemam stomak za probleme u koje ga uvaljujem, ne bih se ja tu dobro snašao.

Naslovna strana romana Smrt u ružičastom / foto: Laguna
Naslovna strana romana Smrt u ružičastom / foto: Laguna

„Smrt u ružičastom“ ti je četvrti roman - da li je ceo proces danas lakši nego kada si radio „Ostrvo prokletih“?

Nije. Zapravo, sada je teže. Očekivanja su sve veća sa svakom novom knjigom, to je glavni problem. Ne želim da razočaram ni sebe ni druge, što komplikuje kreativni proces. „Ostrvo prokletih“ sam napisao za nepunih godinu dana, sa takvom lakoćom i zadovoljstvom o kojima danas mogu samo da sanjam. Ipak, ne smeta mi što je tako. Vredi se pomučiti. Drugačije i ne bi bilo pošteno.

Da li planiraš da ostaneš u žanru krimi-trilera ili ćemo videti opet nešto hororično, poput „Ostrva prokletih“? Ili neki miks žanrova?

Jednog dana bih voleo da se vratim fantazmagoričnom svetu „Ostrva prokeletih“, s tim da sam svestan da to neće biti baš skoro. Nastavljam u okvirima krimimalističkog žanra, pa kad utvrdim tu busiju biće vremena da Časlava, Lulu, Bebu i ostale vratim iz „penzije“. Sledeći roman definitivno donosi novu beogradsku misteriju koju će Liman morati da reši, a nadam se i ponovnim izdanjima moja prethodna dva kriminalistička romana („Žuta kabanica“ i „Jedno đubre manje“) koje bih za tu priliku malo doterao i preradio.

Đorđe Bajić potpisuje svoj najnoviji roman Smrt u ružičastom / foto: Laguna
Đorđe Bajić potpisuje svoj najnoviji roman Smrt u ružičastom / foto: Laguna

Kakvo je tvoje viđenje naše književne scene, odnosno književne scene u regionu, gde svi možemo da čitamo knjige na datim jezicima - da li je ona dovoljno velika da neko može kao pisac postati zvezda kao recimo u Americi?

Haha. Dobar štos.

Sve se uglavnom svodi na ličnu inicijativu i entuzijazam, tržište je previše malo da bi se išta ozbiljnije zaradilo, osim ako se ne zovete Jelena Bačić Alimpić.

Da li postoje načini da se stanje popravi - i kako?

Treba pisati, napredovati, istrajavati. Ali čak i tada ne bih rekao da je moguće da se znatno promeni situacija u kojoj se nalaze srpski i regionalni pisci. Tu smo gde smo, batrgamo se i manje-više vrtimo u krug. Sve se uglavnom svodi na ličnu inicijativu i entuzijazam, tržište je previše malo da bi se išta ozbiljnije zaradilo, osim ako se ne zovete Jelena Bačić Alimpić. Ne znam, zaista… Jedino ako nas srpske trileraše, kao nekada Skandinavce, ne otkriju Amerikanci. Ali, iskreno, daleko smo mi još od Skandinavaca. Treba još dosta da radi.

Da li radiš već na sledećem romanu?

Radim. Smislio sam zaplet i imena likova, neke njihove osnovne karakteristike. Sve je još uvek u jednoj fluidnoj fazi, mozgam i preračunavam se, a od septembra planiram da se ozbiljno posvetim pisanju. Držite mi fige.

nothing here, sorry
Svi najčitaniji autori na ekranu tvog telefona, uz 60% popusta ovog leta!
Klikni i kupi!