Pre nekoliko dana, Warner Bros. je najavio reboot franšize o Hariju Poteru, i to u obliku serije. Iako se o tome govorkalo već neko vreme, mnogi su očekivali da će to biti ili nastavak priče sa odraslim likovima, ili neka potpuno nova priča smeštena u čarobnjački svet, ispostavilo da se ništa od toga nije tačno i da ćemo praktično dobiti novo pripovedanje svih sedam knjiga. Poput oluje, usledila je gomila pitanja sa svih strana – ko, kako, zašto… i: A šta će sada da izmene?!
Budući da su mnoge knjige (i stripovi) koje su meni veoma drage bile predmet filmsko-televizijskih adaptacija, relativno često sam bio u poziciji da naglas (javno) razmišljam na temu šta je to dobra adaptacija.
Po meni, adaptacija mora da bude pre svega verna izvornom materijalu, i nikako ne razumem kada se neko prihvati tog posla, a onda svojevoljno menja suštinske delove priče, postavke, likove i čak pokazuje otvoren prezir prema knjizi ili stripu koje adaptira (a tih primera ima pregršt), zabranjuje čitanje istih na samom snimanju (ili njihovo prisustvo na setu uopšte)… Uvek se pitam – čekaj, a zašto si se uopšte prihvatio tog posla i tog materijala? Ako već želiš da ispričaš neku svoju priču, pa napiši onda svoju priču, ne diraj tuđe. Čemu adaptacija bilo čega ako krajnji rezultat nema nikakve veze s izvorom osim imena?
“Ne postoji ta nauka o filmu, umetnosti ili bilo čemu koja može da me ubedi kako je u tom i tom filmu bilo apsolutno neophodno od mačke iz knjige napraviti psa u filmu.”
Razni ljudi su pokušavali da mi objasne kako moraju da se vrše izmene zbog „prirode medija“ i da ne može sve da se „prevede“ iz teksta u vizuelni medij 1:1, i kako su to „umetničke slobode“. Ne postoji ta nauka o filmu, umetnosti ili bilo čemu koja može da me ubedi kako je u tom i tom filmu bilo apsolutno neophodno od mačke iz knjige napraviti psa u filmu, ili kako je par knjiga iz franšize već pomenute na početku teksta bilo potrebno izbaciti mnogo toga, jer su ogromne i filmovi bi trajali satima, a da je pritom domišljena gomila stvari i ubačena u film, koje s jedne strane nema u knjigama, a s druge strane je jednostavno loše urađeno. Dakle, moj stav je – ili uradi vernu adaptaciju, tako da i ono što se izmeni bude u duhu originala, ili piši jednostavno svoju priču i pričaj nju. Naravno, to se nikad neće desiti, jer svaki studio računa na prepoznatljivost i privlačnost samog imena datog izvornog materijala koji se adaptira ili „adaptira“.
No, stvari nisu tako jednostavne. Zek Snajder je recimo u svojoj verziji Nadzirača uradio ono što svaki obožavalac želi – potpuno vernu adaptaciju, kao da je preneo panel po panel stripa na platno… i to nije nikako valjalo. S druge strane, zašto uopšte gledati nešto, što je potpuno identično napisanom tekstu? Dakle, neke izmene moraju da postoje, barem zbog svežine samog materijala. Međutim, najveći nož u srce ljubiteljima izvornog materijala je kada sâm autor tog izvornog materijala dobije zadatak da napiše scenario za adaptaciju i napravi tako neverovatno loše izmene sopstvenog dela da se kao ljubitelj i gledalac dvadeset godina pitaš – kako se to desilo? Stiven King je recimo jedan od najvećih „prestupnika“ na tom polju. Pogledajte bilo koju adaptaciju neke njegove knjige za koju je on pisao scenario i biće vam sve jasno.
Marvelov filmski univerzum je često primer kako se radi adaptacija i prilagođavanje izvornog materijala, a da to i dalje bude „to“ i da se niko ne buni na promene, zato što se vidi izrazito poštovanje prema izvoru i zadržava se sam duh i suština priče. Baš u tome su izrazito neuspešne bile adaptacije koje nije radio Marvel sâm, nego su bile licencirane drugim studijima.
Naravno, postoje mnogi veoma svetli primeri adaptacija i ja bih se ovde koncentrisao na nešto novijeg datuma, a to je Vremeplovčeva žena, po romanu Odri Nifeneger.
Filmska adaptacija iz 2009. bila je sasvim korektna, ali ono što je mene lično potpuno oduvalo je serija koja je emitovana prošle godine. Sećam se da sam je gledao mnogo nakon što je već završena, pa sam mogao da je „izbindžujem“, i bukvalno već na samoj špici svake epizode (koja je uvek bila pomalo drugačija od prethodne) nisam mogao da dišem od uzbuđenja. Muzika je fantastična, glumci imaju tako dobru međusobnu hemiju, dodaci priči su odlično uklopljeni, način na koji je priča osavremenjena je takođe apsolutno na mestu i ponovo – skroz je u duhu knjige, tako da kad god gledam tako dobru adaptaciju, ne mogu da se ne pitam – a zašto oni drugi nisu umeli ovako?
Za kraj nam ostaje međutim nešto veoma važno, posebno za nas koji toliko patimo kada je adaptacija nečega nama dragog loša: to što film ne valja ne umanjuje vrednost knjige, niti nam oduzima knjigu, niti zapravo išta znači u kontekstu same knjige (ili kojeg već predloška). Mi i dalje možemo da uživamo u svojoj knjizi onako kako smo to radili i pre postojanja adaptacije i to nam niko ne može oduzeti, pa ni multimilijarderski holivudski studio. To treba uvek dobro pamtiti, iako nam je toliko lako da u očaju od užasa koji gledamo na platnu zaboravimo tu važnu, i pre svega utešnu činjenicu.
