O tome kako filolozi pomažu lekarima, govori nam doktor fililoških nauka Endrju Mengam, šef Centra za medicinske humanističke nauke Univerziteta Reding u Velikoj Britaniji.
Kako medicina može biti povezana sa humanističkim naukama?
Dva najpoznatija pojma o povezanosti ove dve discipline su „medicinske humanistike nauke” (medical humanitie) i „narativna medicina” (narrative medicine). Medicinska humanistika nauka je širi pojam, to mogu biti istraživanje sa potpuno različitim fokusima: istorijskim, sociološkim, umetničkim. Na primer, prošle godine sam objavio knjigu „Nauku o gladovanju” (The Science of Starving), gde opisujem kako umetnička dela viktorijanske epohe stvaraju nove naučne teorije o gladi i srodnim bolestima; kako su, recimo, Čarls Dikens i drugi pisci tog vremena pri stvaranju svojih romana crpili saznanja iz naučnih otkrića.
Medicinske humanističke nauke su se pojavile u Americi kasnih 1960-ih kao smer za studente medicinskih univerziteta. Postojala je ideja da ova disciplina može pomoći studentima da razviju empatiju i da sagledaju stvari sa moralne i etičke strane. Odnosno, u početku je ovaj predmet trebalo da, grubo rečeno, od medicinskog radnika napravi čoveka. Sada, naravno, ovo shvatanje smatram kao zastarelo.
Danas se humanističke nauke proučavaju na medicinskim i drugim egzaktnim naukama. Svojevrstan odraz medicinske humanistike može biti novi istorizam - pravac u književnoj kritici, čija suština leži u detaljnom proučavanju konteksta dela. Ako želite da pravilno razumete „Zločin i kaznu” Dostojevskog, morate da znate šta se dešavalo u Rusiji u 19. veku, koga je tačno Dostojevski znao, šta je bilo u medijima u to vreme. Ovakvo detaljno interesovanje za istoriju proširilo se i na medicinu. Na primer, opšte je prihvaćeno da je „Frankenštajn” delo genija koje je nastalo gotovo niotkuda, iskra genija. Ali sada znamo da je ova knjiga nastala zahvaljujući onim ljudima koji su bili oko same Meri Šeli: njen otac je bio prijatelj sa ljudima iz nauke, a njen muž, Persi Šeli, od mladosti je voleo medicinu. Dakle, u slučaju nove metode istorizma sa fokusom na medicinu, analiziramo istorijski kontekst dela i otkrivamo kako nauka, a posebno znanje vezano za medicinu, mogu postati osnova za umetnička dela.
Šta je narativna medicina?
Možemo reći da je to samo primenjena strana medicinske humanistike. Narativna medicina koristi umetnost i književnost direktno u bolnicama i drugim ustanovama u cilju poboljšanja zdravlja pojedinca. Na primer, moj tim i ja smo istraživali kako se starijim pacijentima sa dugotrajnim kognitivnim oštećenjem može pomoći biblioterapijom, jednim od instrumenata narativne medicine.
Kakav je to instrument?
Uopšteno govoreći, biblioterapija se odnosi na pisanje. Zasniva se na verovanju da svaki napisani tekst može pomoći da se preživi trauma ili izbori sa zdravstvenim problemom. Još pre pojave biblioterapije kao takve, znalo se da je osobama sa mentalnim poremećajima korisno da vode dnevnike (zbog čega su mnogi pesnici, poput En Sekston, psihoterapijom došli do lirike). Radi se o ideju da kada pišemo, kao da svoje brige delimo sa papirom, zapravo kao da ih predajemo papiru. Verbalizacija problema je zaista dragocena stvar za njegovo razumevanje i dalje prevazilaženje.
Razvili smo projekat „Priče o starenju” (Stories of Ageing) zajedno sa Nacionalnom zdravstvenom službom Velike Britanije, a konkretno sa Kraljevskom Berkširskom bolnicom. Istraživali smo kako se eksponati iz muzeja i arhiva mogu koristiti u brizi o starima. Generalno, pacijentima u bolnicama, a posebno starijima u staračkim domovima, često je dosadno. To je možda razlog zašto napuštaju svoje sobe a da nikome to ne kažu. Tako da smo želeli, s jedne strane, da nekako pomognemo da se izbore sa tom dosadom. S druge strane, znamo da su principi biblioterapije izuzetno korisni kada se radi o poremećajima pamćenja: čitanje, slušanje i samostalno konstruisanje priča su važni za razvoj oblasti mozga povezanih sa pamćenjem. Pretpostavili smo da bi biblioterapija mogla da uspori negativne efekte demencije.
A na čemu se zasnivao sam projekat?
Smišljali smo zadatke o lokalnoj istoriji od pre 50 godina: na primer, o tome šta se dešavalo u našem gradu Redingu tokom Drugog svetskog rata. Imali smo zadatak o pakovanju kolačića iz lokalne fabrike: „Napišite priču o kolačićima. Ona može biti izmišljena, ili može biti iz vaše prošlosti”. Bila je to prilično poznata fabrika u Redingu, a meštani su sigurno imali neka sećanja na nju. Koristili smo pakovanje kao trag, ali gde su pacijenti odlučili da idu dalje, to je već bilo na njima. Takvi zadaci mogu da povrate njihove sopstvene uspomene.
Nažalost, upravo u trenutku kada smo planirali da pokrenemo projekat i počnemo sa radom u bolnici, počela je pandemija. Naravno, realizacija projekta u ovom formatu nije dolazila u obzir, jer se radi o radu sa starijim osobama. Zato smo svoje zadatke preoblikovali u radnu svesku i poslali je ne samo u Berkširsku bolnicu, već i u druge bolnice širom Velike Britanije, staračke domove i zatvore, gde je dosada podjednako ozbiljan uzrok problematičnog ponašanja.
Da li ste dobili povratne informacije o tim zadacima?
Pacijenti su nam rekli da su im zadaci pomogli da se sete stvari koje su zaboravili. Odnosno, umetnost i pisanje mogu učiniti da memorija funkcioniše, barem prolazno. Moja kolega, dr Kejt Mateks zabeležila je interesantnu priču. Radila je sa pacijentom sa demencijom koji je stalno izgovarao reč „bank“. Na engleskom može da znači i „rezerva“, i „plitka obala“, i „banka“, tako da niko nije mogao da razume šta je mislio i zašto je ponavljao ovu reč. I upravo uz pomoć navedenih zadataka moja kolega je saznala da on zapravo koristi reč „banka“ u značenju „okret“. Kada mali avion napravi oštar okret u vazduhu, osobi se zavrti u glavi. Time je hteo da kaže da mu se vrti u glavi, a nešto ga je podsećalo na avione koji su se tako okretali tokom rata.
Kako vidite budućnost narativne medicine?
Mislim da narativna medicina može biti korisna u neuronaukama. Još uvek ne znamo mnogo o radu i anatomiji mozga. Posebno me zanima fenomen koji se zove neuroplastičnost – sposobnost mozga da stvara nove neuronske veze u zavisnosti od iskustva. Jedan od vrhunskih pristupa oporavku je da naučimo da razmišljamo i zamišljamo stvari na nove načine, a to se ne odnosi samo na naše psihološke stavove, kao što su strahovi. U određenim slučajevima, simptomi kao što su zujanje u ušima ili vrtoglavica, glavobolja su samo pozadinski, ali prilično iscrpljujući simptomi, i neka su vrsta fantoma koji je naš mozak smislio. Mislim da ćemo u budućnosti moći da se naučimo načinima koji će nam pomoći da ovi fantomski bolovi ne nastaju. U međuvremenu, čini se da je neuroplastičnost čudo u okviru kojeg se mogu pronaći alternativne mogućnosti za obnavljanje vida kod slepih i sluha kod osoba oštećenog sluha. Čini mi se da je to upravo oblast u kojoj humanističke nauke mogu da pomognu, jer će biti potrebno smisliti nove formulacije, priče da bi se stvari predstavile i razumele.
