Prošlog leta u Baru naleteo sam na Murakamija. Šta radi čuveni japanski pisac i zamalo Nobelovac u ovom crnogorskom gradu pred kraj avgusta 2022. godine, sigurno se pitate (ili barem ja to pretpostavljam). Ne radi ništa, naravno, jer ga u Baru nije ni bilo, barem ne u smislu fizičke pojave. Međutim, Murakami ima razne nivoe postojanja, naročito u mojoj glavi, tako da sam tokom života imao mnoštvo susreta sa njim, iako se nijedan ne može potvrditi materijalnim dokazima. Pretpostavljam da je sličan slučaj sa mnogim ljubiteljima njegovih knjiga i priča.
Jedne lepe avgustovske večeri, malo pred početak septrembra, šetao sam sa ženom i decom po centru Bara i naleteo na simpatičnu malu knjižaru, koja je totalno odudarala od ostalih objekata namenjenih gladnim i žednim turistima što vape za brzom hranom, hladnim pićima i markiranim stvarima. Uputio sam se ka knjižari praćen prevrtanjem očiju moje žene i dece i njihovim uzdasima praćenim smehom: “Oooo, neeee, opet je našao knjižaru!”.
Ipak, ušli smo svi zajedno da osmotrimo situaciju. Knjižara je bila prijatna, lepo sređena, bez prašine, imala je šmek koji mami ljubitelje knjiga. Moj sin je od prodavačice tražio knjigu o tome kako se obogatiti (sasvim normalno za njegov tinejdžerski uzrast), ćerkica je s majkom gledala šarene rančeve sa jednorozima i nasmejanim princezama, dok sam se ja bacio na prekopavanje polica s primamljivim izdanjima. Tako sam naleteo na Murakamija. Tačnije na njegov prilično obimni roman “Hronika mehaničke ptice” u izdanju Nove knjige iz Podgorice. Ovo je bio jedan od retkih njegovih naslova koje do tada nisam bio čitao, jer nije objavljen u prevodu na srpski. Već kod prvog prelistavanja shvatio sam da mi je priča poznata. Naime, jedan deo ovog romana Murakami je svojevremeno objavio kao kratku priču u zbirci “I slon iščeznu”. Reč je o priči u kojoj jedan sasvim običan lik, po sparnom danu, šeta svojim komšilukom u Tokiju tražeći izgubljenu mačku i naleće na neobičnu tinejdžerku koja se u bikiniju sunča u dvorištu svoje kuće i puši cigarete. On se upušta u razgovor sa njom koji se okončava tako što sasvim obični lik, omamljenom sparinom i vlagom, tone u san pred devojkom. Ne znam zašto, ali ova priča mi se dopala i činila mi se kao uvod u nešto veću priču. Izgleda da je i Murakami mislio tako, jer je ona postala deo ovog romana.
Knjiga je imala 595 strana i nije bila jeftina. Koštala je 12,80 evra. Ali, nisam ni sumnjao da je vredna kupovine. Ovaj Murakamijev roman delovao je kao pravo savršenstvo za sve koji voli njegovo pisanje. Nakon veoma kratkog razmišljanja odlučio sam da ga kupim i nisam zažalio zbog toga. Da ovu knjigu nisam kupio tada u Baru, propustio bih jednu od boljih poslastica koje ti život katkada neočekivano ponudi. Iste noći, kad smo se vratili u našu kuću na vrh brda u kojoj smo odseli, batalio sam triler koji sam do tada čitao na letovanju i utonuo, po ko zna koji put, u opčinjavajući Murakamijev svet.
“Hronika mehaničke ptice” objavljena je inicijalno u Japanu u tri toma od 1994. do 1995. godine, slično kao i ”1Q84”, dok je u ostatku sveta uglavnom publikovana kao jedinstveno izdanje. To je priča o nestaloj mački, zabludeloj ženi, čudnim lepoticama koje posećuju glavnog junaka - što uživo, što u snovima, napuštenoj kući koja je prokleta, magičnom bunaru u dvorištu te kuće, sekti čiji osnivači imaju moć da nagnaju ljude na autodestrukciju i čak samonuništenje… A jedan od veoma moćnih segmenata knjige obuhvata povratak u istoriju kad je japanska vojska držala Mandžukuo, marionetsku državu koja se nalazila na teritoriji Mandžurije u Kini od 1932. do 1945. godine. Ovaj roman ima neopisivu atmosferu kojom dominiraju dani koji kao da dolaze s druge strane kakvog magičnog ogledala. Čudovišta vrebaju sa svih strana, a kad konačno uspemo da ih izvučemo iz mraka, shvatamo da imaju i te kako ljudsko obličje. Stranicu po stranicu, Murakami čitaoca uvlači u svet koji nalikuje paralelnom univerzumu iako se radnja romana dešava na vrlo realnim lokacijama, u veoma realnom vremenu. Iako nam sve vreme servira raznorazne misterije, kao u prvoklasnom trileru, Murakami nide ne žuri, ne gura nas ka kraju i razrešenju, već priču grana u neočekivanim pravcima koji rađaju novu misteriju zbog koje odmah zaboravljamo staru, pa se njegova priča pretvara u zamršeno klupko i tera nas da uživamo u laganom razmršvanju. Iako ide sasvim suprotnim putem i drugačijim metodama, Murakami plete podjednako napetu priču kao i, na primer, Stiven King ili Den Simons - vabi nas da krenemo u potragu za naizgled nezasnatljivim tajnama kao da tumačimo tablicu sa hijeroglifima.
Murakami se vratio sa mnom u Beograd iz Bara i činilo mi se da sam s letovanja dovezao pun gepek misterija. Leto je već zašlo u jesen, makar kalendarski, a ja sam i dalje bio u Murakamijevom svetu, svetu “Hronike mehaničke ptice”, u bunaru koji često može da posluži kao metafora za život koji vodimo.
Kad sam konačno završio roman jesen je već poodmakla. Još jedno nepovratno leto je bilo iza mene, kao i Bar, Ulcinj i Ada Bojana. Deca su još malo narasla na svom putu ka odrastanju, moj život je, kao i obično, oscilirao u svojoj običnosti, a moj um i dalje je zaokupljalo pitanje: Odakle li samo Murakami vadi svoje priče? Pokušao sam da pronađem odgovor na ovo pitanje u jednom od njegovih retkih intervjua u kojima je ispričao ponešto o svom radu (mada je kasnije napisao i čitavu knjigu o tome - “Pisac kao profesija”).
“Mislim da se u meni nalazi neka tama, neki lavirint, a strašno me zanima šta je tamo. Uostalom, svi se mi često pitamo: Ko sam ja? ili Čemu sve ovo? Nažalost, u većini slučajeva čovek ne pronalazi odgovore i oseća se izgubljeno. Ali, kad nađete nekog napolju, mislim izvan našeg sveta, nekoga koga ćete zavoleti, onda je to pravi odjek, refleksija, ljubav. Moj veliki uzor Džon Irving bi rekao da pišem na ženski način, pošto ne koristim nikakva dramaturška pomagala i trikove, a kamoli markere za radnju kao što on to čini. Ja samo sednem pred prazan papir i čekam da me likovi sami negde odvedu. Spontano. Kasnije uopšte ne razmišljam da li je to što pišem dobro ili ne. Zanimaju me samo moji likovi”.
Kod Murakamija sve deluje jednostavno, ali priče koje on smišlja su sve samo ne jednostavne. On spaja naizgled nespojive stvari; kao što napisa jedan književni bloger: “Sve o njemu krvari kroz njegov rad i to obično otežava nekome neupućenom u Murakamijevo delo da shvati njegovu ideju o pripovedanju. Mačke koje pričaju, kiša riba, dva meseca na nebu, pukovnik Sanders koji šeta ulicama postaje neobjašnjiv i nije uobičajen za svet književnosti”. Jer, kako ja to vidim, Murakami piše perfektne bajke za odrasle - toliko perfektne da često ni ne možemo da shvatimo njihov smisao. Baš kao što često ne možemo da shvatimo ni smisao vlastitog života, ali nastavljamo da tragamo za njim svakog božjeg dana i ponekad nam se omakne da u toj potrazi uživamo.
