Ovo putovanje kroz istoriju čitanja, započeli smo juče, pričom o tome kako je čovečanstvo otkrilo ljubav prema čitanju i videli smo da ona počinje u oblasti koju je američki arheolog Džejms Henri Brested nazvao Plodnim polumesecom.
Ovde nastavljamo putovanje…
Da bi formiranje ideje čitanja kakvog ga danas znamo bilo konačno moramo se osvrnuti i na biblioteke. Prve biblioteke bile su zapravo zbirke administrativnih dokumenata koje su sakupljene kako bi bile sačuvane od ratova ili elementarnih nepogoda. Iako nisu sadržala umetnička ili filozofska dela ove proto-biblioteke su značajne jer su ustoličile zanimanje bibliotekara. Prvu pravu biblioteku osnovao je Asurbanipal, poslednji veliki kralj Novog Asirskog Carstva, u sedmom veku pre nove ere. Ozloglašen kao surovi vladar Asurbanipal je voleo da se hvali da je veliki ljubitelj književnosti. Njegova biblioteka u Ninivi osnovana je sa idejom da na jednom mestu skupi sve što su književnici i naučnici napisali. Surovi vladar je okupio veliki broj prepisivača, a pretio je užasnom smrću svakome ko se usudi da zameni njegove knjige. Zbirka koju je sakupio uglavnom pljačkom i otimanjem, imala je preko trideset hiljada glinenih tablica iz Vavilona i Asirije koje su obuhvatale širok spektar sadržaja – od administrativnih dokumenata i ugovora do čuvenog dela „Ep o Gilgamešu“.
Osim ove trebalo bi spomenuti i Aleksandrijsku biblioteku koju je osnovao Ptolomej.
Za razliku od današnjih javnih ove prve biblioteke bile su zatvorene za veći deo javnosti i bez mogućnosti da se dokumenti iz njih pozajmljuju i nose kući. Samo su pojedini naučnici, uz određene stroge uslove, mogli da dobiju prepise nekih dokumenata. Uloga bibliotekara je i dalje bila da čuvaju dokumenta i prikupljaju nova.
Dostupnije knjige bile su one u privatnim ili ličnim bibliotekama koje su počinjale da nastaju u staroj grčkoj tokom petog veka stare ere. U ovim bibliotekama nisu se nalazila arhivirana dokumenta, već dela najpoznatijih filozofa i pesnika i bile su dostupnije običnim ljudima. Čuveni filozof Aristotel je imao jednu od najvećih privatnih kolekcija knjiga koje je učinio dostupnim svojim učenicima. Tako da je njegova biblioteka imala status kakve danas imaju javne ili univerzitetske biblioteke.
Zanimljivo je i da su biblioteke tog doba bile prostorije koje su bile opremljene samo za čuvanje dokumenata, dok su se ovi svici čitali napolju.
“U devetnaestom veku izdavači počinju da objavljuju jeftina izdanja sa petparačkim pričama.”
U starom Rimu privatne biblioteke bile su stvar prestiža i statusnog simbola za bogate Rimljane. Osim njih osnivaju se javne biblioteke. Vladari su se takmičili sa prethodnicima ko će osnovati veću i bolje opremljenu javnu biblioteku. Zahvaljujući otkriću papira i drugih tehnologija u starom Rimu je za tri stotine godina bilo otvoreno dvadeset i osam javnih biblioteka.
Za razliku od grčkih biblioteka, rimske su bile otvorene za širu javnost. U njima se nalazio deo za skladištenje i deo gde su se knjige čitale. Postojala je i mogućnost pozajmljivanja knjiga, mada je to bila prava retkost. Ove biblioteke su bile i mesta u kojima su autori čitali svoja dela i predstavljali ih javnosti.
Biće potrebno da prođu vekovi kako bi u osamnaestom stoleću počele da se otvaraju javne biblioteke iz kojih su knjige mogle da se pozajme i iznesu.
“Džepne knjige su bile zgodne za nošenje, te su ih vojnici rado čitali u predahu između krvavih bitaka.”
U devetnaestom veku izdavači počinju da objavljuju jeftina izdanja sa petparačkim pričama. Kako ljudi nisu imali ni jedan peni kako bi kupili ova izdanja, udruživali su svoja sredstva kako bi kupili ove knjige. Iz ovakve nemaštine su nastali prvi književni klubovi. Sa druge strane, izdavači počinju da štampaju luksuzna izdanja u tvrdom povezu. Odmah su se pojavili književni snobovi koji su tvrdili da su luksuzna izdanja kvalitetna književnost, a meki povezi namenjeni sadržaju razumljivom manje obrazovanoj publici.
Američka braća Boni osnovali su izdavačku kuću koja je knjige slala poštom. Vremenom će od ove kompanije nastati „Random House“. Čitaoci više nisu morali da izlaze iz kuće kako bi nabavili novu knjigu. Britanski „Penguin“ je počeo da štampa jeftina izdanja već objavljenih književnih klasika u mekom povezu. Ova izdanja svoju popularnost mogu da zahvale Drugom svetskom ratu. Džepne knjige su bile zgodne za nošenje, te su ih vojnici rado čitali u predahu između krvavih bitaka. Kada je rat okončan, demobilisani čitatelji su i u mirnodopskim uslovima nastavili sa navikom čitanja jeftinih, džepnih, izdanja.
“Mnogi kao oca elektronskih knjiga navode italijanskog jezuitskog sveštenika Roberta Busa.”
Negde u to vreme kada su nastala džepna izdanja rađa se i ideja o elektronskim knjigama.
Prva ideje o knjigama u elektronskoj formi i spravama za njihovo čitanje izneo je američki književnik, pesnik i izdavač Bob Braun. On je, još davne 1930. godine, u svom tekstu „The Readies“ opisao prvi čitač knjiga. Inspiracija za tekst bilo je gledanje prvog zvučnog filma. Smatrao je da, poput filmova koji su evoluirali, i knjige moraju da se prilagode modernim vremenima.
„To je jednostavna mašina koju mogu da nosim ili premeštam, da je prikačim na bilo koji utikač i čitam romane od po sto hiljada reči za deset minuta, ako želim, a želim“, napisao je Braun.
Za razliku od gravitacije koju je, kako je poznato, otkrio Isak Njutn, elektronske knjige se ne mogu pohvaliti tako preciznim porodičnim stablom.
Mnogi kao oca elektronskih knjiga navode italijanskog jezuitskog sveštenika Roberta Busa koji je više od tri decenije radio na digitalizaciji indeksa radova Tome Akvinskog nazvanog „Index Thomisticus“.
Na drugim mestima tvrdi se da elektronska knjiga nije imala oca, već majku. Naime, učiteljica iz Španije Anđela Ruiz Robles je 1949. godine patentirala Mehaničku Enciklopediju kako bi pomogla deci da nose manje knjiga u školu. U pitanju je bila mašina koja je radila na kompresovanom vazduhu, dakle nije baš bila elektronska, i koja je tekst i sliku učitavala sa kalema. Njen pronalazak nikada nije pronašao praktičnu primenu, a prototip se nalazi u Nacionalnom muzeju nauke i tehnologije u Korunji.
Iako se ne zna ko je otac ili majka elektronskih knjiga, jasno je da je njihova duša bio Majkl Hart i njegov Projekat Gutenberg. Ovu digitalizaciju svih knjiga koje se nalaze u javnom vlasništvu kako bi se sačuvale šume od seče i knjige bile dostupne svakome započeo je početkom sedamdesetih godina minulog veka.
Trebalo bi spomenuti i Data Discman kompanije Soni koji se na tržištu pojavio 1991. godine i koji je omogućavao čitanje knjiga sa CD-a.
A onda je došao internet i www i sve je bilo mnogo lakše.
Elektronske knjige mogu da se čitaju u mraku, lakše se transportuju, dostupnije su i više ne moramo da ih jurio po knjižarama i bibliotekama toko radnog vremena, već možemo da ih naručimo ili čitamo onlajn. Osim prostora ove knjige štede i novac jer su jeftinije od svojih papirnih parnjaka. Prilagođavaju se oku i vidu čitalaca. Lakše se pretražuju. A i objavljivanje elektronskih knjiga je daleko jednostavnije i jeftinije. Zahvaljujući elektronskim knjigama počeli smo i više da čitamo. Prema anketi koju su sproveli „USA Today“ i „Bookish“ 35% onih koji imaju elektronske uređaje za čitanje kažu da sada čitaju više knjiga nego ranije. Oni koji čitaju na putu do posla i nazad, otkrili su da je broj pročitanih knjiga sa dvadeset i pet porastao na četrdeset pročitanih knjiga godišnje, otkako su počeli da koriste elektronske čitače knjige.
Knjige se neprekidno menjaju. Tokom šest hiljada godina od njenog nastanka ljudi su čitali sa glinenih tablica, papirusa, pergamenata, papira i piksela.
Čini se da onaj zamišljeni čitalac sa početka naše priče polako postaje stvar prošlosti.
Kakva je njegova budućnost? Hoće li čitanje kakvim ga danas još uvek znamo preživeti nove medije, tehnologije i način života?
Ako je verovati članku koji je objavljen u „Scribner’s Magazine“ budućnost čitanja nije svetla. Naprotiv. „štampanje“, zavapio je autor u svom članku, „koje je Rivarol (Antoine de Rivarol, francuski književnik i prevodilac koji je živeo u doba Francuske Revolucije, primedba autora) tako razborito nazvao artiljerijom misli i za koje je Luter govorio da je poslednji i najbolji dar kojim Gospod unapređuje Jevanđelja, štampanje koje je promenilo sudbinu Evrope i koje je, naročito tokom poslednja dva veka, kroz knjige, časopise i pamflete upravlja mislima i idejama, štampa koja od 1436. godine despotski vlada ljudskim umom, po mom mišljenju, nalazi se u smrtnoj opasnosti i to od sve više raznoraznih uređaja za snimanje i emitovanje zvuka koji će vremenom doći do savršenstva.“
Možda ne bi trebalo da žurimo sa brigom za budućnost klasičnog čitanja jer je ovaj tekst objavljen 1894. godine. Danas, sto dvadeset i osam godina docnije i dalje nam je sasvim normalno da vidimo slike nekoga ko sedi pored kamina i u krilu drži knjigu koju čita. Kamin nije preživeo, ali knjiga i naš zamišljeni čitalac jesu.
Sa razvojem modernih tehnologija raste i broj mogućnosti za dalji razvoj čitanja.
Zahvaljujući društvenim mrežama čitanje može polako prerasti u interakciju sa autorima, a sama sadržina priče se može transformisati iz klasičnih poglavlja u nešto što bi bio razgovor između čitaoca i pisca.
Setimo se samo kako je britanska književnica Džoana Rouling godinama nakon što je napisala svoj čuveni serijal o dečaku čarobnjaku upravo u komunikaciji sa svojim fanovima na Tviteru menjala i dopunjavala mnogo toga u priči. Tako je u jednom svom tvitu otkrila Dambldorovu seksualnost.
Čitanje bi se u budućnosti moglo odvijati u više medija. Možda će, zahvaljujući veštačkim inteligencijama, čitaoci moći da komuniciraju sa samim likovima i da dodatno oblikuju priču. Setite se samo, nekada izuzetno popularnih, serijala knjiga i stripova „sa više završetaka“ u kojima su i čitaoci mogli da donose odluke umesto junaka i na taj način dođu do različitih krajeva? Digitalno doba nam sve ovo čini mnogo lakše ostvarivim, na mnogo kompleksniji način.
Video-igre se već godinama koriste u nastavi kao sredstvo pomoću kojih deca uče novo gradivo. Da li su video-igre budućnost čitanja?
Pol Davarsi je profesor engleskog jezika i medija na univerzitetu u Torontu koji u nastavi odavno koristi video-igre. On smatra da video-igre mogu da se analiziraju jer imaju iste narativne karakteristike kao i klasični tekstovi, kao što su zaplet, razvoj likova, atmosfera…
„Mnoge video-igre imaju tekstualne elemente kao što su pisma, novinski članci i tekstovi u magazinima koji su ugrađeni u sam narativ i pružaju mogućnost za sticanje iskustva i prilika za podsticanje na čitanje“, dodaje Davarsi.
„Ako želite da vaša deca budu inteligentna čitajte im bajke“, rekao je Ajnštajn. „A ako želite da budu još inteligentnija, čitajte im više bajki.“
Profesorka na koledžu Marist u Njujorku Karen Šrier se slaže sa njim.
„Video-igre delimično podržavaju veštine pismenosti jer omogućavaju učenicima da uče kroz igru u svetovima koji su im bliski i u kojima moraju da čitaju kako bi rešili misteriju ili prešli misiju“, kaže Šrier.
Istraživanja i pedagoška praksa joj daju za pravo jer se pokazalo da učenje zasnovano na video-igrama poboljšava veštinu pisanja i čitanja.
Čitanje obogaćuje naš vokabular i razumevanje, unapređuje kritičko promišljanje, snaži našu memoriju i razvija sposobnost daljeg učenja.
Kada su Alberta Ajnštajna jednom prilikom pitali kako da našu decu učinimo inteligentnijom, dao je veoma mudar odgovor.
„Ako želite da vaša deca budu inteligentna čitajte im bajke“, rekao je Ajnštajn. „A ako želite da budu još inteligentnija, čitajte im više bajki.“
Čitanje je prešlo dugačak put, kako bi stiglo do našeg zamišljenog čitaoca sa početka priče. Ali ono je i dalje sa nama. I biće tako, ne samo zato što nas ono čini onima što jesmo, već i zato što od njega zavisi budućnost i dalji napredak naše vrste.
Ne brinite za našeg zamišljenog čitaoca pokraj kamina. Kada čovečanstvo bude letelo do novih svetova, na svakom od njih, zateći ćemo njega. Biće zavaljen u udobnoj fotelji sa nosem zagnjurenim u nekoj knjizi.
Čitaće priče o našoj budućnosti.