U prošlom članku sam pokušao da dođem do odgovora kakva je budućnost pisanja u svetlu pojave veštačkih inteligencija, a sada sam poželeo da istražim budućnost čitanja.
Postoji jedna posebna vrsta ludila koja, ironično, svoje korene ima u normalnosti. Zamislite jednu sobu čije zidove prekrivaju police pune knjiga, a pod šareni ćilimi. Tišinu remeti samo tiho pucketanje vatre iz kamina. Odmah tu pored u udobnoj fotelji utonuo je naš čitalac. Noge su mu pokrivene toplim ćebencetom, a u krilu se nalazi knjiga. Dok jednom rukom okreće stranice, drugu pruža kako bi sa stočića dohvatio šolju iz koje se puši još uvek topao čaj. Osim tihog pucketanja drveta koje gori, nema drugih zvukova. Miris starih knjiga uvlači se u nozdrve našeg čitaoca i dodatno ga opušta. Da knjiga nije tako interesantna, možda bi i zadremao.
Ovu scenu bi svaki ljubitelj pisane reči opisao kao rajsku. I sasvim normalnu. Jer šta je pogrešno u čitalačkoj idili?
Kontekst.
Naša „normalna“ scena se dešava na ogromnoj steni nepravilnog loptastog oblika koja se na svakih petnaest hiljada godina pretvara u ledenu grudvu. A čitav živi svet na njoj od smrtonosnih kosmičkih zračenja štiti samo jedan veoma tanak sloj… pa ničega što možemo da vidimo. Štit od magnetnog polja i tankog sloja ozonskog omotača nije moguće osetiti čulima kakvima je obdaren čovek. Sve ovo bi kod našeg dremljivog čitaoca trebalo izazvati osećaj neugodnosti i anksioznosti, ako ne i panike.
Agonija užasa je ono stanje koje bi neko normalan trebalo da oseća kada se suoči sa realnošću u kojoj se on nalazi. A, opet, sasvim suprotno zdravom razumu, čitanje pored kamina doživljavamo kao nešto sasvim normalno.
Kako je došlo do toga? Ljudske vrste su nastale pre oko 300.000 godina, a čitanje je sa nama svega nekih šest hiljada godina. Zašto se onda ponašamo kao da je čitanje neka sasvim normalna i uobičajena prirodna pojava poput snega, kiše ili filmskog serijala „Tesna koža“ u okviru novogodišnjeg programa RTS-a? Izgleda da se čovečanstvo, poput one kuvane žabe, polako naviklo na ideju čitanja.
Kako se sve to odvijalo? Kako je čovečanstvo zavolelo i prihvatilo čitanje?
Priča o tome kako je čovečanstvo otkrilo ljubav prema čitanju počinje u oblasti koju je američki arheolog Džejms Henri Brested nazvao Plodnim polumesecom. U pitanju je oblast jugozapadne Azije i severoistočne Afrike koja se nalazi u slivu reka Nil, Jordan, Eufrat i Tigris. Upravo u ovoj oblasti ljudi su prvi put počeli da uzgajaju biljke i da gaje životinje. Ovo je dovelo da nastanka prvih ljudskih civilizacijama, te zato ovu oblast i nazivamo kolevkom civilizacije. Upravo tu je došlo do otkrića točka i… pismenosti.
“Na izvoru nastanka koncepta pisanja kao predstavljanja izgovorenih zvukova pomoću vizuelnih znakova, javlja se i njen stalni pratilac – čitanje.”
U nekom od brojnih gradova država koji su se uzdizali na ovom području jedan genijalni pojedinac je učinio nešto što će zauvek promeniti tok ljudske istorije. Iskoristio je dva znaka kako bi njima na glinenoj pločici označio vola i kozu. Odmah zatim, na izvoru nastanka koncepta pisanja kao predstavljanja izgovorenih zvukova pomoću vizuelnih znakova, javlja se i njen stalni pratilac – čitanje.
Praktični narodi su odmah prepoznali moć koje su pisanje i čitanje sa sobom nosili. Olakšavali su računovodstvo, skladištenje i transport robe. Ideje pisanja i čitanja su, zajedno sa trgovcima i robom, stizale u sve krajeve Plodnog polumeseca.
U tim mladim godinama čitanja ono je služilo samo za prepoznavanje kodova kojima je označena roba.
Biće potrebno da protekne još dve hiljade godina i da bude razvijeno klinasto pismo kako bi se, osim za evidencije o transakcijama, pisanje počelo koristiti i za zapisivanje zakona i slavnih vladarskih poduhvata.
Tadašnja slogovna pisma nisu bila jednostavna za savladavanje. Kako je svaki slog bio označen različitim znakom, broj znakova dostizao je i nekoliko stotina. Zbog kompleksnosti pisma biti pisar u drevnoj Mesopotamiji bilo je veliko dostignuće. Čak su i vladari svoju eventualnu pismenost isticali kao veliki uspeh svoje vladavine.
“Enhedeuana je potpisujući svoju poeziju postala prvi književnik kojeg poznajemo po imenu.”
Ptice su bile smatrane svetim životinjama jer su tragovi koje su ostavljale u vlažnoj zemlji bili smatrani porukama bogova koje čekaju da budu rastumačene.
Kada su drevni pisari otkrili mogućnost da pisanjem menjaju i stvaraju istoriju i mitove, nastala su prva književna dela. Ti prvi pisci nisu potpisivali svoja dela. Prva koja je to učinila bila je akadska princeza i sveštenica Enhedeuana. Ona je potpisujući svoju poeziju postala prvi književnik kojeg poznajemo po imenu. Negde u to vreme autori postaju svesni veze koju ostvaruju sa onima koji čitaju njihova dela, te svoje radove započinju sa „dragi čitaoče“.
Tada je čitanje bilo proces koji se odvijao naglas. Razlog bi trebalo potražiti u tome što su tekstovi pisani bez ikakvog razmaka ili interpunkcije, te je čitanje naglas bilo nužno kako bi vešt čitalac razmrsio tu neprekidnu zavrzlamu. Iako su počeli da se koriste u drugom veku pre nove ere, znaci interpunkcije nisu bili pravilo nego izuzetak sve do srednjeg veka kada postaju standard u pisanju.
Kako je najveći broj ljudi tada bio nepismen jedina prilika da uživaju u umetničkim delima bila su javna čitanja na dvorovima ili u verskim hramovima. Grčki istoričar Herodot je koristio Olimpijske igre kako bi u areni čitao svoja dela, a javno čitanje ostaje društvena konvencija i u starom Rimu.
Kako su vekovi proticali ovaj običaj je slabio, ali se tradicija održala. Predstave u kojima su učestvovali žongleri i pripovedači bile su veoma popularne tokom desetog i jedanaestog veka. Čarls Dikens bio je čuven upravo po javnim čitanjima svojih romana. Za neke autore poput Žan Žak Rusoa, kojima su vlasti zabranjivale javna čitanja, čitanje u kućama prijatelja bio je jedini način da pronađu publiku.
Ovakva kućna javna čitanja, sve do devetnaestog veka bila su jedini način da žene steknu nekakvu vrstu znanja o svetu koji nas okružuje. Čak i kada su škole postajale sve brojnije ženama je i dalje bilo uskraćena mogućnost obrazovanja tako da su kućna čitanja bila jedina prilika da žene nauče nešto novo.
“Kada je 330. godine pre nove ere Aleksandar Makedonski, pred svojim trupama, u sebi pročitao pismo svoje majke, okupljeni oficiri bili su još uvereniji u vanzemaljsko poreklo i supermoći svog vođe.”
Sa pojavom i širenjem osnovnog obrazovanja i sve većim brojem pismene omladine, sve se češće dešavalo da deca naglas čitaju starijima.
Čitanje u sebi je dugo vremena bila nepoznanica ili tajna malobrojnih posvećenika. Kada je 330. godine pre nove ere Aleksandar Makedonski, pred svojim trupama, u sebi pročitao pismo svoje majke, okupljeni oficiri bili su još uvereniji u vanzemaljsko poreklo i supermoći svog vođe.
Mnogo vremena docnije, u svojim „Ispovestima“ iz četvrtog veka nove ere Sveti Avgustin se čudi sposobnošću svog mentora i učitelja Svetog Ambrozija da spozna značenje nekog teksta dok mu je „glas bio tih, a jezik miran“.
Prvi propisi u kojima se nalaže da se u manastirskim bibliotekama radi u tišini potiču iz devetog veka. Ovo nas upućuje na to da su antičke i srednjevekovne biblioteke bile veoma drugačija mesta za učenje i čitanje od današnjih. Ako ste ikada maštali o tome da čitate u drevnoj Aleksandrijskoj biblioteci, onda ne smete da smetnete sa uma gomile naučnika i istraživača oko vas koji naglas čitaju. A neki povremeno uzviknu nešto poput „Eureka“.
Sa većom opštom pismenošću, upotrebom znakova interpunkcije, knjigama koje su ilustracijama ili jednostavnijim jezikom bile prijemčivije širem krugu ljudi, čitanje polako postaje intimna stvar pojedinca.
Tako engleski srednjevekovni pesnik Džefri Čoser preporučuje čitanje u krevetu, persijski pesnik Omar Hajam predlaže čitanje na otvorenom, a sa njim se slaže i Meri Šeli, dok Henri Miler i Marsel Prust savetuju čitanje u kupatilu.
Da bi knjige i čitanje dobilo oblik kakvim ih danas prepoznajemo kao normalno, trebalo je otkriti tehnologiju štampanja. Iako je štampa korišćena već od sedmog veka u Kini, Japanu i Koreji, biće potrebno više od šest vekova da ova tehnologija stigne na Zapad. Sa povećanom lakoćom proizvodnje, trajnošću proizvoda i potražnjom, Evropljani ubrzo unapređuju tehnologije štampanja i sa drvene prese, prelaze na one koje kombinuju drvo i metal.
Posle štamparske mašine koju je razvio Johan Gutenberg čitanje nikada neće biti isto. Izdavači štampaju popularne balade i mitološke priče kako bi povećali zanimanje javnosti za svoje proizvode. Pojavljuju se jeftina izdanja koja prodaju putujući trgovci. Početkom osamnaestog veka počinju da izlaze časopisi, a u to vreme roman postaje sve omiljenija književna forma. Čarls Dikens je iskoristio povećano zanimanje za romane i dostupnost i popularnost časopisa kako bi svoj roman „Pikvikov klub“ ponudio čitaocima u nastavcima. „Ana Karenjina“ Lava Tolstoja je takođe bila objavljivana u nastavcima. Zanimljivo je da su dame iz ruskog visokog društva slale svoje sluškinje u štamparije kako bi pre svih saznale šta se dešava između grofa Vronskog i nesrećne Ane.
! Sutra vam otkrivamo koliki su značaj za čitaoce imale biblioteke, džepna izdanja knjiga i ko je otac elektronske knjige, ali i koje su sve mogućnosti čitanja u budućnosti.