“Ma bilo je tu mnogo problema od samog starta. Ja kažem da ne želim poklon za Dan zaljubljenih i on mi onda ne kupi poklon za Dan zaljubljenih. Ja kažem da nisam gladna i da ne mora i meni da uzme pomfrit, on kaže okej i nastavi da jede. Mislim kakvo je to muško koje te ne pita barem deset puta šta zapravo hoćeš i koje na kraju svakako naruči pomfrit i još plus palačinku da te časti! Dakle, ništa od poverenja. Ne veruje da ”ne” nekad znači “da”, i da ”možda” uvek znači “ne”. A to ti je osnova!”, govorila sam pomahnitalo mlatarajući rukama. Sedela sam sa bakom u dvorištu ispod Avale. Sećam se mirisa ruža i prženih paprika s kajmakom. “Dakle ostadoh i gladna pored njega! Nego, ovo je najveći hit, slušaj. Vidim ga ja pre neki dan nešto se uvija oko mene, izgleda hoće nešto da mi kaže ali sve čeka pravi trenutak. Ja ga gledam i pitam se dokle će, šta li je ovaj put smislio. Progovori on tiho u jednom trenutku i kaže mi da je pročitao neku knjigu. Ja sam ostala u čudu jer on nikad ne čita knjige. Sam bog zna da ga za uši moraš vući u biblioteku!
Saznam da se knjiga zove “Ženski razgovori”! Iju!
Zagrebala me u grlu radoznalost, pitah se koja ga je to misteriozna persona naterala da tako nešto pročita, ali velim ajde, neću da komplikujem situaciju. I onda se situacija zakomplikovala! Zamisli, molim te, šta mi je rekao!”, tada sam ustala i počela da demonstriram taj događaj a moja baka je uzela da zaliva ruže. Krenula sam za njom i tako smo se obe tiskale oko kamene ograde dok je sunce u zalasku pravilo duge senke na travnjaku. “Kaže da je pročitavši knjigu shvatio da sam ja isuviše dobra za njega. I da je i više nego velikodušan da me oslobodi tereta, evo odmah ako hoću! Pravo da ti kažem, bako, bila sam zbunjena. Rek’o mi je da u toj knjizi piše sve ono što ženama treba od muškaraca i kako je shvatio da je slab u svim kategorijama. Ne bi on, jelte, voleo da mi nečega manjka. Kaže da je čitajući priče ovih žena shvatio da sve što kažem kroz šalu zapravo mislim i da se ironijom borim s njegovim propustima u naručivanju pomfrita. Baš mi se on nešto produhovio odjednom!
Eh, dugačak je put do glave, znala sam ja! Onda je počeo da mi prodaje priču kao bez obzira što sam ja spremna da ga prihvatim takvog kakav jeste, odlučio je da je on pre svega džentlmen i da me nikad ne bi doveo u takvu situaciju. Pravo da ti kažem, sve posle toga mi je bila neka zbrka. Pominjao je neke fleke od ženskih suza i odela i šta već ne. Ne znam ti ni ja. I tako nije hteo dalje ni da razgovara! Stajao je tamo kao neka stena, čekao da ja prva odem. Reko’ ako si već takav okreni se ti pa idi. Al’ onda sam ga zadržala, bilo mi žao.
Znaš razmišljam, da nisam ja nešto pogrešila. I onda me je tako dva sata ostavljao! Na kraju ode, đavo ga odneo, i nisam ga ni čula ni videla od tad! Možeš misliti!”, nastavila sam ja sa još većim žarom. ”Iskreno zamišljam ga poput onih momaka iz XVIII veka koji su otišli na putovanja po Evropi kako bi preboleli par grama sarkazma s dodatkom istine koje su im servirale njihove nesuđene ljubavi. Šta li je taj naumio samo će bog znati! Još je zaboravio knjigu među svojim stvarima te sam je našla juče kada sam slagala veš. Kad ono, imam šta i da vidim - ženske razgovore je napisalo muško! Sve bolje do boljeg! I sva se jadna okrećem, tamo-vamo s fotelje na krevet, s kreveta na kauč. I kako više nisam imala šta drugo da radim ja ti zavirim među korice, ma ubi me radoznalost. I pravo da ti kažem, tebi bi se bako svidela ova knjiga. Nekako je kao da su je žene poput tebe ispričale. Kratko i slatko, nema mnogo nekih reči a opet ima svačega. Istini na volju, ne znam da li sam se na kraju više smejala ili plakala! S jedne strane razumem ovog mog, jes’ vala sve nekako kroz smeh. Al’ te tera da se pitaš da li je istina! Mada šta ćemo drugo mi žene - da plačemo? I to još zbog muškaraca? Pih! Pa ti si mi prva uvek skakala na glavu. Nema, Milice, mesta suzama! Okreni na smeh i idi dalje, čak i kada boli. Takva ti je nekako i ova knjiga, zato ti i kažem - ko da si je ti lično napisala a ne neko muško!”. Ovo joj izmami osmeh.
Sele smo ponovo i ona je zapalila cigaretu. Izgledala mi je tako kao neki mislilac, tobože pisac! I tako smo se smejale ko lude na brašno dok nas stomaci nisu zaboleli. “A na kraju”, nastavih ja, “ni manje ni više nego muški razgovori! Valjda ti je to radi neke ravnopravnosti, šta li je. Da ne bude samo iz ženske perspektive. Mada ja tu ne vidim problem. Kad muško nešto pogreši on se izvini a kad ti nešto pogrešiš on se isto izvini. I kad treba da odlučite koji film ćete gledati ti ga pitaš koji mu se gleda i na kraju gledate ono što se tebi gleda. Ako mene pitaš sve ti je to već uređeno, al’ ajd’ da ne bude da sam ja neka merodavna. Ima ih svakakvih! Svaka priča ti je za sebe, jedan čas te hvata neki optimizam, drugi čas se smeješ al’ onako kao da si shvatila da ti se to što čitaš dešava. Ali, ne brini, nisam zaboravila da uzvratim udarac. Ne kopčam se ja na leđa! Napisah mu lepu posvetu u istom primerku i s jednom palačinkom pride poslah sve to zajedno na staru adresu. Da bude jednako, šta znam. Nego, avaj, pusti to sad. Znaš šta mene u svemu ovome najviše buni? Ova reč “razgovori”! Vidim ovaj moj je sa mnom baš hteo da razgovara! Sve mi je to bako, na prvi pogled, neki apsurd! Al’ ako išta, barem se sa tobom sita ispričah, zar ne?”. Pogledah je ja a moja baka nakrivi cvikere i kaže: “A da ti spremim ja pržene paprike s kajmakom?”.
Autor teksta: Milica Đorđević (@knjigatron)