Slojevit roman o sećanjima, roditeljstvu i ljubavi
Ruku na srce, ali savremena domaća književnost nije nešto što se da svakome preporučiti. Mnogi savremeni srpski pisci pišu pretenciozne romane koji možda samo oni razumeju, drugi su toliko prosti da jednostavno ne leže svakome. Ali šta je sa piscima koji žive i rade danas, a opet imaju taj dar koji su imali Selenić, Nušić ili Isidora Sekulić? Jedan od novijih pisaca na našem književnom nebu je Ivan Josimov, a njegov roman “Vreme od voska” je lagano mogao biti napisan pre 100 godina, i da je tada bio objavljen, danas bi definitivno važio kao klasik.
Za Ivana Josimova možda niste čuli. On je rođen 1965. godine u Beloj Crkvi gde i dan danas živi i radi. Uređivao je dvonedeljnik “Belocrkvanska štampa”, a zatim bio i direktor radija u istom mestu. On je pisac, ali i pesnik; i svoje pesme je uglavnom objavljivao po časopisima devedesetih godina prošlog veka. “Vreme od voska” je njegov prvi roman, iako se ne čini tako.
Vreme od voska je roman koji kao protagonistu ima neimenovanog sina poznatog glumca Emila, koji živi i radi u Beogradu. Emil je glumac koga mnogi znaju, i koji živi prilično interesantan život prepun žena i epizoda na kojima bi mu mnogi muškarci zavideli. Život našeg protagoniste, sa druge strane, nije tako sjajan kao i život njegovog oca. On ima suprugu Kaću, ali i ljubavnicu Rozu koja je pevačica u klubu Leteći Holanđanin. Upravo su ove dve žene te koje će se kroz ovaj roman konstantno preplitati. Međutim, ono što je po sredi ovog romana sem ovog ljubavnog trougla jeste odnos između oca i sina. Roman je smešten u današnjici, ali interesantno je da se prošlost i sadašnjost konstantno smenjuju. Nakon što Emil iznenada umre, Emilov sin će krenuti u sopstvenu potragu za onime što je zapravo vredno, za samim sobom, kao i za svim lepim sećanjima koje ima na svog oca i na to šta je on od njega naučio.
Vreme u romanu nije linearno, i upravo zbog toga roman nosi naziv “Vreme od voska”. Josimov nas podseća da je vreme relativno, ali ne samo to; ono curi i topi se sve brže i brže - kao da gledamo sveću koja se topi. Baš kao i vosak sa kojim se možemo igrati i menjati mu pravac, tako nas i pisac ovog romana vodi malo u sadašnjost, pa malo u prošlost, pa opet nazad. Da li Josimov želi indirektno da nam kaže da mi sami možemo oblikovati svoj život baš na način na koji želimo? Ovo jeste Josimovov roman prvenac, ali kao što rekoh, nikako se tako ne čini. Njegovu prozu porede sa prozom Gorana Petrovića, i sa malo modernijom verzijom Slobodana Selenića, što znači da se Ivan sa posebnom emocijom čita. Međutim, ovo nije lak roman, ovo je ozbiljan roman. Ivan je na jedan sjajan način uspeo da spoji staro, koji se ogleda u njegovom konstantnom vraćanju u prošlost romana, i novo, koristeći moderne floskule kao što su “ne seri” ili “konju”. Upravo ovim dobijamo roman koji je i vrlo životan.
“Vreme od voska” nije roman koji se čita isključivo zbog svoje priče, i ako je to razlog zbog kog želite da ga čitate, možda ćete biti razočarani. Zaplet romana je sjajan, al ovo je roman koji se čita zbog svoje proze i zbog stila. Roman prati detinjstvo protagoniste koje je proveo sa svojim ocem ali po sredi su mnoga pitanja koja on postavlja. Ne postoji mogućnost da pročitate roman i da se ne zapitate o svom odnosu sa svojim ocem. Tako je i u “Vremenu od voska” - protagonista se često vraća na svog oca, nekad ga nazivajući pravim imenom a nekad ocem, a kroz ove stranice ćemo saznati da između oca i sina postoje mnoge razlike o kojima nisu bili svesni. Karakterizacija likova je takođe sjajna - da ne znamo da je ovo prvi roman Ivana Josimova, verovatno bi otišli u knjižaru i tražili neko njegovo drugo delo.
“Vreme od voska” nije jednostavan roman i zahteva dosta koncentracije. Ali definitivno vredi, posebno ako volite kvalitetnu srpsku knjižćevnost. Nije nimalo pretenciozan; ovaj roman je emotivan i deksriptivan, i svakako bi ga trebalo imati na polici pored poznatih imena srpske književnosti.
Autor teksta: Marko Kovačević (@Bukmarkic)