Pored izuzetnih filmskih uloga koje su obeležile domaću kinematografiju, počev od Tihog u Otpisanima, Vuka Brankovića u Boju na Kosovu, do Pakahagija u «Senkama», ostvario je i izuzetnu karijeru u pozorištu.
Pozajmljivali ste glas za četiri bajke “Krcko Oraščić”, “Kralj žabac”, “Čarobnjak iz Oza” i ”Palčica”. Ostalo je da se snime još četiri. Kakva su vam zapažanja povodom toga i uopšte audio knjiga?
Voja: Meni je to izazov i zadovoljstvo. Izazov, zato što još uvek ne znam da li će oni kojima je to namenjeno biti zadovoljni i da li će ta dobra i plemenita ideja biti prihvaćena. To su dragocene priče, dragocenih autora, koje su prilagođene, na najbolji način prevedene, adekvatno skraćene, odnosno na najbolji način adaptirane.
Koliko se to razlikuje na naraciju bajki koje su nekada rađene?
Voja: Nekada se drugačije radilo. Međutim, u ovom slučaju, ja nisam želeo da samo ravno čitam nekome ko ne zna da čita, nego sam nekako imao odnos kao da nekom svom, bliskom, prepričavam, odnosno zajedno sa njim doživljavam ono što se u datoj bajci dešava. To je bilo moje polazište i za to mi je trebalo malo više vremena da prostudiram kako bih uradio onako kako sam zamislio.
Ponovo počinju da rade pozorišta?
Voja: Početak rada pozorišta nije samo stvar administrativne odluke. Poslednja predstava je bila nekog 11.marta. Ne može tek tako da se krene, potrebne su probe, rad.
Ja uvek citiram Lorku „Narod koji ne podržava svoje pozorište ili je na umoru ili u velikoj krizi.“ Dakle, pozorište je neobično važan faktor društvenog razvoja, odnosno civilizacijskog napretka. U ovoj konfuziji i nesreći koja je zadesila čitav svet, važno je kako da se pozorište održi, a ne da se neko zaduži da radi tako što se odvoje sredstva. Poenta je da pozorište ne izgubi svoj kvalitet, svoj smisao postojanja…
Kako će to tehnički dešavati, ne znam. Dobio sam pitanje da li sam raspoložen, hrabar, da li se plašim zaraze… Ja sam vojnik teatra i ne pada mi na pamet, posle toliko decenija, menjam svoj stav. Ima mnogo oblika rizika, koji ne smeju biti prepreka.
Pominjali su i ideje da se pozorište održava bez publike?
Voja: Mi ne možemo bez gledališta. Fudbaleri igraju jedni protiv drugih, bokseri takođe se nadmeću, i odsustvo publike jeste hendikep za njih, ali uspevaju da dođu do rezultata. Ali, mi ne možemo tako, jer pozorištu je potrebna publika, sa kojom mi, za razliku od sporta, ne možemo da se takmičimo. Slažem se da su i sportisti oštećeni, ali mi bez publike ne postojimo. Ja nemam problem ni da igram samo jednoj osobi, ali ne nikome, već nekome.
Koliko su kulturni radnici ugroženi pandemijom?
Voja: Mi smo se izborili za minimalne lične dohotke tokom tri meseca i mislim da to treba da se produži još tri meseca. Jednostavno, samostalni umetnici moraju da prežive i tu nisu u pitanju ljudi iz oblasti glume. Isti je problem i sa književnicima, likovnim umetnicima, baletskim igračima. Ne samo što nemaju prilika da održavaju svoj dar, nego ni da ga unapređuju i proveravaju. Bukvalno, materijalno su ugroženi, na rubu egzistencije.
Kako ocenjujete stanje u filmskoj produkciji. Imali smo niz uspešnih serija: Senke nad Balkanom, Ubice mog oca, Državni službenik, Južni vetar…?
Voja: Filmska i TV produkcija se nekako održavaju. Uopšte, u svetu je produkcija veoma aktuelna i umetnički kredibilna. Mene to ohrabruje i daje mi nadu da to kod nas nije zapostavljena stvar i po rezultatu, ali i po kvantitetu. Naravno, uvek treba biti strog prema kvantitetu. Mi smo u stanju da zanemarimo ono što je vrhunskog kvaliteta u odnosu na nešto što je popularno ili što je neka sapunica. Ipak, treba reći da smo imali kvalitetne rezultate u proteklom periodu.
Postoji li neka uloga ili ličnost koju biste voleli da odigrate?
Voja: Igrao sam dosta istorijskih ličnosti u svojoj karijeri, ali ja ne razmišljam na taj način. Ne postoji uloga iz svetske ili dramske literature koju bih ja nešto voleo da odigram, nego bih voleo da to učinim na pravi način, kako treba, naravno ako bih bio izabran da odigram nekog od istorijskih ličnosti.
Sada treba da se pojavim u seriji „Vreme zla“ po knjizi Dobrice Ćosića, gde ću igrati Slobodana Jovanovića. Pročitao sam scenario i mislim da Slobodan Jovanović zaslužuje poseban tretman, onako kako to radi BBC ili neke velike televizijske produkcije. Vrlo je zanimljiva istorijska ličnost, koju bismo trebali da izučavamo, upoznajemo, kojom bismo mogli da se ponosimo na isti način kao i sa velikim naučnicima. Izuzetan intelektualac.
Autor teksta: Slaviša Pavlović