Možda postoji samo jedan, ali dovoljno jak. Veronika živi u Sloveniji i to je skoro jedina upečatljiva stvar koju saznajemo o njoj na početku. Ima dvadeset i četiri godine, i to je važno, godinu dana manje od mene sada. Odmah se prelazi na glavnu temu, a to je njeno razmišljanje o tome kako da se ubije.
Nije želela da ostavi haos za sobom, niti neke ružne slike onome ko je zatekne mrtvu (kao da prizor mrtve osobe nije dovoljno ružan). Shvativši da je najbolja varijanta da popije pilule i legne u krevet, neko vreme smišlja kako da dođe do njih. I eto je, spremna za smrt. Popila je sve pilule kojih se dočepala i čekala. Za tih nekoliko minuta baca pogled kroz prozor, zadovoljna prizorom. Čuje muziku bolivijskih muzičara na trgu i ulovi pogled jednog mladića koji tuda prolazi. Rešena je da napiše oproštajno pismo i tu navodi dva razloga koji su ključni za njenu odluku. Prvi razlog je da je sve u njenom životu bilo isto.
Hej, pitam se ja, kada bi svi ljudi na ovom svetu poželeli da se ubiju zbog kolotečine u koju zapadnu, rutine koja naginje ka lošem i izaziva nezadovoljstvo u njima, koliko bi se povećala stopa smrtnosti? Pretpostavljam da postoje rutine koje su štetne, i one druge, koje su se formirale srećom, lepe i prijatne navike koje smo usvojili i volimo da živimo sa njima. Drugi razlog je, kako Veronika navodi, filozofske prirode. Pratila je zbivanja u svetu iz svih dostupnih izvora i ono što je videla nije joj se dopalo. Smatrala je da ništa nije bilo kako treba i da, pritom, ona ništa nije mogla da učini kako bi bilo šta ispravila. Osećala se kao beskorisno biće.
Da li čovek treba da se ubije kada se oseća beskorisno ili pak da radi na tome da pronađe svoju svrhu? Koliko ta potraga treba da traje? Da li je to proporcionalno sa našim karakterom, uloženim sredstvima u vidu koračanja, gledanja, slušanja, truda i želje? Vratimo se na Veroniku…
Nakon ispisanog pisma gubi svest, a sledeće što ugleda kada otvori oči je jaka svetlost i oseća bol, bol koja je definitivno ovozemaljska. Smeštena je u Vilet, azil za umobolne. Rečeno joj je da je preživela, ali je pitanje dana kada će umreti. Prinuđena da bude sa ljudima sa kojima ima sličnosti, nevoljno ih upoznaje i sluša njihove priče. Mi koji čitamo o ovome pratimo i kovitlac osećanja u nama. Ko bi rekao da će na dvesta i kusur strana biti toliko toga da će u nama izazvati osudu, saosećajnost, tugu, bes, smeh, strah i okidač za preispitivanje.
Ovo nije knjiga o smrti, ovo je knjiga o životu. Ako naučimo da dovoljno cenimo što nam je data mogućnost življenja, mi možemo sve što zamislimo! Želim da verujem da i kao pojedinac mogu učiniti nešto dobro a vredno pomena širem ili užem krugu ljudi, a želim da verujete i vi, svako za sebe. Kada se skupi ogroman broj pojedinaca sa željom da stvaraju i rade dobro, promeniće svet!
Autor teksta: Teodora Milenković (@dora_i_knjizica)