Verica Vinsent Kol je autorka četiri kriminalistička romana, a njene priče zatupljene su u brojnim antologijama. Mirjana Uzelac je autorka nekoliko nagrađenih romana i takođe je prisutna je u antologijama. Jedna živi na Malti, a druga u Pančevu. Iako se nikada nisu fizički upoznale odlučile su da udruže snage i napišu roman u četiri ruke. Ispostaviće se da je njihovo „Ubistvo pod pseudonimom“ prvi srpski krimić koje su napisale dve žene. Želeli smo da malo popričamo sa njima o tome kako je, zapravo, nastao ovaj roman.
Vaša inicijalna ideja je bila da napišete još jedan roman sa beogradskim privatnim detektivom Andrejem Avakumovićem Kumom kao glavnim junakom?
Verica Vinsent Kol: Da. Kum se već bio upustio u istragu. Izdavač Toni Božinovski je u startu bio “viđen“ za žrtvu (roman uvek počinjem tako što odlučim ko će biti žrtva, a odluka da to bude baš izdavač zvučalo je kao interesantna ideja) a spisateljice Olga (krimići), Danica (ljubići), kao i Tonijeva žena (prirodno) su se upisale u krug osumnjičenih. Kum i Toni je trebalo da žive u istoj ulici i znaju se od detinjstva, mada nikada nisu jedan drugom bili naročito simpatični. Ko zna Kuma od ranije, znaće i zašto je to tako.
Onda ste se obratili Mirjani Uzelac? Zašto baš njoj?
Verica Vinsent Kol: Kum je i započeo posao donekle bezvoljno, a onda je stigla korona i njemu nije više bilo ni do čega. No pošto sam onda zaključila da je postavka (ideja da uz nešto “pesničke slobode“ zagrebem malo po spisateljsko-izdavačkoj sceni) previše dobra da bi bila odvučena u folder “nedovršeno“, pomislila sam da bi, uz odgovarajuću transfuziju, mogla da preživi. Znala sam već dugo kako Mira piše, bez obzira na žanr koji izabere: ona ima veoma razigranu maštu i urođen smisao za humor. S obzirom da neki od mojih najomiljenijih pisaca takođe unose humor u ovaj žanr koji se, po prirodi stvari, bavi mračnim stranama života, verovala sam da bi ta kombinacija mogla da se pokaže kao prava krvna grupa za mog pacijenta od rukopisa.
Kako ste dočekali ideju da napišete roman zajedno sa Vašom koleginicom?
Mirjana Uzelac: Bila sam srećna jer mi je Verica ukazala veliko poverenje. Tada nisam uopšte razmišljala da li je tako nešto izvodljivo jer smo bile potpuno neopterećene krajnjim ishodom. Imale smo svu širinu u stvaranju, sa velikim poverenjem pisca i iščekivanjem čitaoca. Jedva smo čekale da pročitamo ono što je ona druga napisala. Uklapale smo se i uživale. Bilo je to doba korone, straha, briga i ovo je bilo nešto što nas je zaokupljivalo i ispunjavalo.
Vi ste u Pančevu, a Vinsent Kol živ na Malti. Kako ste se, uopšte, upoznale?
Mirjana Uzelac: Preko meilova. Zvuči neralno, ali imam osećaj da Vericu poznajem čitavog života. Kao neko ko je rastao sa mnom i delio sve brige, tugu, radost. Ovakvo prijateljstvo je retkost. Zato i “Ubistvo pod pseudonimom” ima tu posebnu notu i težinu.
Da li je tačno da ste se prvi put uživo videle tek na beogradskoj promociji romana „Ubistvo pod pseudonimom“?
Verica Vinsent Kol: Apsolutno tačno u fizičkom smislu reči, ali u svakom drugom bio je to susret starih prijatelja. Mira je inače jedna od onih osoba koje čovek zavoli na prvi kontakt, ma koji medij je do njega doveo: iskrena, dobronamerna, neopterećena sujetom, velikodušna - sve ono što čovek može samo poželeti u prijatelju.
Kako ste organizovali pisanje u dve ruke? Da li je svako od vas pratio određene junake ili ste se dopunjavali na neki drugi način?
Mirjana Uzelac: Sve je teklo spontano, bez pritiska i nervoze. Kretale bismo uvek iz početka. Neprocenjivo je bilo to da je ona druga uvek mogla da uoči ukoliko bi se potkrala neka greška. Krimi romani imaju tu specifičnost da se dosta baziraju na radnji, tehnici, formalnostima, mora se ispratiti određeni redosled, objasniti dokazi, motivi, raščlaniti priča i obezbediti efikasan kraj. Zato je neophodna “kontrola.” U startu su Olga Gavrilović , Danica Teofilović i Toni Božinovski bili Vericini likovi, dok su Gavrilo Bozoljac, Kovači i Miličevićka bili moji, ali kasnije smo se ukrštale i dodavale osobenosti kako likovima tako i radnji. Verica ima nepogrešiv osećaj za meru i takt. Ja volim humor. To je moj odbrambeni mehanizam i način da se izborim sa surovom svakodnevnicom.
“U globalnom selu u koje se svet pretvorio, društvene mreže i sva deca Velikog Brata rade svoj posao.”
Roman započinjete književnom krađom autorskog dela. Da li je takva stvar moguća I da li je realno da autori strahuju od takvog ishoda?
Verica Vinsent Kol: Teoretski je to, naravno, vrlo moguće. Po nekim statistikama, u svetu se na godišnjem nivou objavi preko dva miliona novih naslova, te ako je, na primer, u Tanzaniji objavljen neki dobar krimić, a vi ste bili u pravo vreme na pravom mestu i govorite Svahili … No ne mislim da ima mesta nekom naročitom strahu. U globalnom selu u koje se svet pretvorio, društvene mreže i sva deca Velikog Brata rade svoj posao.
Književni svet kakav ste opisali u romanu nije baš onako romantičan i uzvišen kakvim ga često zamišljamo? Da li i književnici moraju da jedu?
Verica Vinsent Kol: Verujem da većina onih koji imaju bilo kakvog iskustva sa objavljivanjem nekog svog dela shvata da je u pitanju biznis u kome se stvari odvijaju na principu ponude i potražnje i u kome, nažalost, “poezija“ često strada (kao što je to u “Ubistvu pod pseudonimom” donekle i prikazano). I to je razumljivo: i izdavači moraju da jedu. Što se književnika tiče, možda oni koji su uspeli da nađu put do prestižnijih izdavača u zemljama u kojima se govori neki od svetskih jezika mogu da sebi priušte tri obroka dnevno ne radeći ništa drugo. Mi ostali, čast izuzecima, moramo da živimo od ljubavi prema pisanoj reči i, najčešće, nekog mnogo “proznijeg” posla.
Neke od likova u romanu gotovo da prepoznajem sa književne scene. Koliko ste, stvarajući likove, imali inspiraciju u stvarnim ljudima, a koliko ste se prepustili mašti?
Mirjana Uzelac: Kada oblikujem i oživljavam svoje junake nikada ne polazim od stvarnih likova sa javne scene. Nalazim ih u filmovima, knjigama ili u meni bliskom okruženju. Moram da im osetim puls, kako dišu, pate, vole, mrze. Da ih opravdam i odbranim. Stvarni likovi su na neki način dovršeni, predvidljivi, sujetni. Ne postoji osoba koja bi bila zadovoljna načinom na koju bi je pisac prikazao. Uvek bi se našla neka zamerka, ili zla namera. Zato se time ne opterećujem. Javna scena je samo dekor, pozornica, šahovska tabla. Moram da osetim bliskost sa svakim likom. Sa glavnim mi je u princpu uvek komotno. On je rasterećujući. To je Gavrilo Bozoljac ili Nikola Despotović. Svi drugi su dubina, zaranjanje, borba za dah. Mašta je onaj fini začin, ali u svetu u kome živimo i stvaramo, njen prostor se sve više sužava i naprosto mnoge stvari koje su bile u domenu mašte, postaju na žalost surova stvarnost ili iluzija.
“Namera romana nije bila da se prikaže mračna strana književne scene na nivou tabloidnog narativa, već traumatičnost ugušenih iluzija, osvetoljubivost, pohlepa i površnost koja danas guta sve pred sobom.”
Šta mislite kome je zanimljivije da čita Vaš roman o mračnim stranama književne scene – onima koji su deo nje ili onima van nje?
Mirjana Uzelac: Svakako onima van nje. Namera romana nije bila da se prikaže mračna strana književne scene na nivou tabloidnog narativa, već traumatičnost ugušenih iluzija, osvetoljubivost, pohlepa i površnost koja danas guta sve pred sobom. Inspiracija za pisanje kriminalističkih romana je na žalost na svakom koraku.
Književni kritičar i pisac Đorđe Bajić u Vašem romanu pronalazi metatekstualni sloj gde imamo kriminalistički roman koji se bavi kriminalističkim žanrom?
Verica Vinsent Kol: Đorđe smatra da smo taj metatekstualni momenat mogle još više da razvijemo, sa čime se apsolutno slažem. Nedavno sam pročitala sjajan krimić gde autorka diže ovaj pristup na kvadrat: u romanu čitamo zapravo roman u nastajanju koji govori o pisanju romana (Sulari Gentill, “The Woman in the Library”). No i bez nekog dubljeg uranjanja u metatekstualnost, pisci krimića kao junaci krimića su uvek interesantna pojava. Setite se samo Agatine Arijadne Oliver ili Ričarda Kasla. Na ovom mestu možda bi bilo interesantno dodati i to da je lik Olge Gavrilović u “Ubistvu pod pseudonimom” u izvesnoj meri baziran upravo na Miri.
Da li je tačno da je „Ubistvo pod pseudonimom“ prvi sprski krimić koji su napisale dve žene?
Mirjana Uzelac: Koliko je meni poznato da. To je bilo zaista svima ineteresantno. I mi smo toga postale svesne tek kad se roman pojavio u knjižarama i nakon promocije. Svi intervjui su počinjali ili se završavali sa tim.
Da li postoji ideja da nastavite započetu saradnju kroz neke druge zajedničke projekte ili ostajete na ovom romanu?
Verica Vinsent Kol: Postoji ideja da penzionisani inspektor Gavra Bozoljac i spisateljica Olga Gavrilović nastave da rade u tandemu. “Istražitelji iz Beograda”. Bože zdravlja i energije i, naravno, izdavačke dobre volje.
Sa kojom drugom autorkom ili autorom biste voleli da, u budućnosti,sarađujete na ovoj način?
Mirjana Uzelac: Teško da će do toga doći. Sa Vericom je pisanje “Ubistva pod pseudonimom” bila ne samo saradnja na romanu, već pre svega druženje iskrenih prijatelja koji imaju sličan senzibilitet ali i dovoljno različitosti da svaka sačuva svoju orginalnost. Sve drugo bi bilo na nivou poređenja.