Volimo da negujemo sliku književnog sveta u kome su pisci glavom u oblacima dok koračaju nekoliko stopa iznad tla, izdavači misionari koji je jedino na umu širenje pisane reči, a knjižare tiha, skrovita i sigurna mesta u kojima nema mesta za profane stvari.
Kada se malo približimo toj fatamorgani videćemo da su književnici ljudi od krvi i mesa, izdavači mahom duhovna deca Ebenezera Skrudža i Baje Patka, a knjižare znaju da budu svetla i bučna mesta na čijim tezgama izložena najtraženija roba iznad kojih se, u najboljem trgovačkom duhu, govori samo o cenama, količinama i popustima.
Čak i tada nastavljamo da maštom ispunjavamo krhotine u idealnoj slici kakvu smo isprva zamislili. Želimo da se svet mašte iz knjiga preliva u stvarnosti. Piscima, izdavačima i knjižarima darujemo zamišljene naravi kako bi uskladili realnost i našu predstavu koju gajimo o njima. Nazivamo ih ekscentricima, čudacima i smešnim čovečuljcima. A u svemu tome ne vidimo ni trunku zlobe ili bilo čega negativnog. Svi su tako simpatični, čak i kada nisu.
Bezopasni.
Ali, da li je to zaista tako?
Da li pisci, izdavači i knjižari mogu da budu opasni? Može li pesnik da ubije? I ko bi želeo da ubije pesnika kada pesme, i onako, niko ne čita? Kradu li pisci? Da li umetnici mogu da se zanesu pohlepom?
“U njihovom romanu knjižare postaju opasna mesta u kojima ljudi mogu da stradaju.”
Odgovore na ova pitanja pokušale su da nam ponude Verica Vinsent Kol i Mirjana Uzelac. Dve iskusne i prekaljene književnice udružile su svoje snage kako bi nam podarile svoju, pomalo mračnu i pogibeljnu, sliku sveta knjiških moljaca. One su nam, u svom zajedničkom romanu „Ubistvo pod pseudonimom“, koji je nedavno objavila izdavačka kuća „Laguna“, ponudile književnike i izdavače koje ne pokreće strast prema pisanoj reči, već mržnja, ambicija, pohota, strah i osveta. U njihovom romanu knjižare postaju opasna mesta u kojima ljudi mogu da stradaju.
Zanimljivo je da je ova saradnja produkt književne blokade u kojoj se u jednom trenutku našla Vinsent Kol. Inicijalna ideja je bila da to bude još jedan roman sa beogradskim privatnim detektivom Andrejom Avakumovićem Kumom kao glavnim junakom. Međutim, nešto to nije išlo po planu. Kol se setila Mirjane Uzelac koja se upravo dokazala svojim trilerom „Džokerov usud“. Talenat za kreiranje slikovitih likova i humor koji Uzelac znalački upotrebljava sa merom i smislom bile su ono pogonsko gorivo koje je bilo potrebno dodati u pisanju novog romana.
Kako Kol već godinama živi na Malti, a Uzelac u smogu Pančeva, ova saradnja se odvijala na daljinu, a koautorke su se prvi put uživio susrele tek na beogradskoj promociji njihovog zajedničkog dela.
“Pisci koji moraju da kriju svoje prave diplome, kako bi se dodvorili svetu koji ima one lažne. Svi oni su našli mesta na stranicama ovog romana.”
U likovima koje su autorke sa pažnjom i ljubavlju kreirale čitaoci mogu prepoznati neke poznate književnike ili književnice. Tu su oni koji su odustali od pisanja uzvišenih, dubokih i promišljenih stvari, kako bi se posvetili lakim notama i prigrabili sav novac i slavu koju takav izbor donosi. Književnici kojima ni učestvovanje u rijalitijima nije strano, ili koje prethodi nastanku njihovih dela. Pisci koji moraju da kriju svoje prave diplome, kako bi se dodvorili svetu koji ima one lažne. Svi oni su našli mesta na stranicama ovog romana.
Osim o stvarima koje danas karakterišu našu književnu svakodnevicu, autorke progovaraju i o onim večitim strahovima i dilemama. Tu su krađa autorskog dela, potreba da se dokaže autorstvo, plagiranje, književne pozajmice i na koncu, potreba da se, kroz pisanu reč, izrazi onaj unutarnji glas koji književnici tako često ućutkuju.
Sve ovo Kol i Uzelac pakuju u priču koja je na tragu Agate Kristi i njenih leševa po bibliotekama.
Priča o ubistvu Tonija Božinovskog, pesnika, prevodioca, izdavača, učitelja, ljubavnika, te bajronovske figure intelektualaca, pokreće lanac događaja posle koga život nijednog junaka neće biti isti. Njegovo nago telo pronađeno je u stanu iznad knjižare. Na grudima mu je nacrtan pentagram, a na svakom kraku se nalaze tarot karte koje nose neku svoju poruku. A u fioci njegovog radnog stola pronađene su umrlice koje je redovno dobijao i na kojima je tekuća godina označena kao godina smrti. Ritualno ubistvo kao deo nekog sektaškog obreda? Osveta nekoga koga je ovaj divni čovek nekada prevario? Zločin iz pohlepe? Strasti?
Osim što je u pitanju prvi srpski kriminalistički roman koji su napisale dve autorke, roman „Ubistvo pod pseudonimom“ nosi još jednu osobenost, a to je metatekstualni sloj. Ovaj kriminalistički roman u sebi sagledava sam književni žanr.
Uzelac i Kol svoj roman posvećuju svim ostalim autorkama kriminalističkog žanra u zemlji i okruženju koje svojim senzibilitetom takođe daju jedinstveni doprinos književnosti.