Saga porodice Kliri se nastavlja. Porodična drama, tajne duboko zakpane, smrt najdražih. Sve to vas čeka u drugom tomu svetski poznatog romana
“Ali mi, kada zarijemo sebi trn u grudi, mi to znamo. Razumemo. I ipak to činimo.”
Ako ste kao ja i volite ljubavne romane ali niste sigurni da li bi eksperimentisali dalje sa svojim čitalačkim žanrom, predlažem da ova knjiga bude vaš mali eksperiment. Ima sve od čega bi trebalo da krenete. Porodičnu dramu, nemoguću ljubav, istorijske činjenice, rat, religiju i tragediju.
U slučaju da ste uspeli da završite prvu knjigu, moram da vam kažem da se druga guta u dahu.
Ljubav između Megi i sveštenika Ralfa dobija potpuno novi obrt i stranice samo lete pred očima. Novi preokreti i prosto i jednostavno dešava se život. Autorka je izvanredno dočarala tugu i radost života. I ono što je najvažnije nismo dobili kraj kakav smo očekivali. Prvih 150 stranica romana se ne diše. I mi konačno dobijamo razmotano klupko emocija između Megi i Ralfa.
Megi i Ralf se vole. I toga su i jedno i drugo svesni. Ipak Megi vođena inatom rešava da se brže bolje uda dok ima hrabrosti i da ode od kuće. Sve u inat Ralfu i samo da bi mu pokazala da nije više ona mala devojčica. Megi se udaje za Luka, vrednog i marljivog radnika koji je došao na njihovo imanje. Čak šta više on joj se dopada. Vodi računa o njenim željama, pazi na nju kao na princezu i iskazuje joj poštovanje. Ipak kad se uda i odseli, sve se menja. Luk više ne obraća pažnju na Megi, ostavlja je kod nekih ljudi i odlazi da se bavi šećernom trskom. Megi je očajna i u kratkim susretima sa svojim mužem uspeva da ostane u drugom stanju i da na svet donese devojčicu. Tja, da drama bude veća Megi prihvata i preslikava obrasce svoje majke, te se prema svojoj kćerkici ponaša isto kao majka prema njoj. I sve tako u krug, Megi pati za Ralfom, on propada u svojoj ambiciji a oboje ih prati neko skriveno prokletstvo koje samo čeka trenutak da ugrabi dok su na momente srećni.
Ipak ono što imam da zamerim ovom drugom tomu je toliko smrti i to neko Megino „prokletstvo“ koje je prati ceo život. Kako nju tako i članove njene porodice. Da je knjiga dramatična, uf bogme jeste, ali je autorka toliko likova „usmrtila“ da ja više nisam imala osećaj tuge za njima. Takođe sam kraj je zbrzan na poslednjih 5-10 strana , što me je dodatno frustriralo jer sam želela više. Ipak jedno 100 strana čitamo o požarima, Australijskim sušama, zmijama otrovnicama i načinima na koje se šišaju ovce.
U samoj suštini, nije ni važno da li će vam se knjiga toliko dopasti. U mom slučaju je otvorila vrata porodičnim dramama, istorijskim događajima, spletkama i skrivenim tajnama i zaintrigirala me da malo više počnem da čitam ovaj široki žanr i da svoj čitalački ukus preusmerim na neke druge strane.
AkoMenePitate očito nema dovoljno drame i stresa u svom životu, pa ga traži među stranicama knjiga.
Xoxo
Jovana