Tamara Kučan u letnjoj kampanji za Bookmate Originals / foto: Bookmate
Tamara Kučan u letnjoj kampanji za Bookmate Originals / foto: Bookmate
Nikola Todorić |

Svi smo bar jednom pili čaj sa đavolom

Tamara Kučan odavno nije samo srpska Keri Bredšo već, ako volite poređenja, Džun Ozborn koja je spremna za otpor u distopiji kada do nje dođe

Nijedna njena knjiga nije bila prećutana, mada su i to pokušavali – da je otpišu mizogini čuvari staromodnog ustrojstva. To nije bilo moguće jer Tamara Kučan sada ima 15 romana! Odavno nije samo srpska Keri Bredšo već, ako volite poređenja, Džun Ozborn koja je spremna za otpor u distopiji kada do nje dođe.

Dvehiljadeosma godina ne zaslužuje nikakav poseban epitet. Sve je bilo uobičajeno. Beograd nije bio metropola, ništa se  značajno nije događalo osim Evrosonga, ali takav karneval nas nije zanimao. Važnije nam je bilo to što nas je Madona zaobišla na Sticky and Sweet turneji. Otišla je na Jaz.

Dramski scenario u Beogradu odigravao se na nekoliko mesta, a dramu je ponekad pravila Tamara Kučan. Sa mnom. Želeli smo nešto više, kao studenti ‘68. Da smo mogli nadgradili bismo još jedan sprat na Beogrđanki i tu okupili sve one koji se osećaju isto jer Apartman nam je bio mali. Imali smo kritički stav, umeli smo ispred drugih da podižemo i spuštamo rampe. To je ponekad zavisilo od Long Islanda.

Bilo je trenutaka kada sam prezirala svoju knjigu, ali s ove vremenske distance srećna sam jer sam je napisala. Beograđanku danas čitaju deca od 14, 15 godina koja imaju priliku da upoznaju neko drugačije vreme.

Već tada sam znao da postoji opasnost od nostalgije, i da ću danas, voleti to vreme kada smo na mojim soareima nekoliko puta išli preko zemlje Srbije. Svedočenje o tom vremenu je prvi Tamarin roman Beograđanka. Kada smo se upoznali, te dvehiljadeosme, već je bila pisac. Sedeli smo u čuvenom Downtownu koji je Beogradu bio ono što je danas Swift Londonu – spoj early evening bara i velikih očekivanja studenata. Osećali smo se kao soulmate i bili oduševljeni što u baru imaju Ginger Ale. Ona mi je pričala o Beograđanki i poklonila mi roman. Posle nekoliko dana pozvao sam je i pitao – da li je ona ta Beograđanka, pošto nismo znali ništa jedno o drugom osim da smo zajedno uplivali u gradski buru, u demonstracije protiv malograđana. Ne znam da li smo u tome uspeli. Nismo, ako je to ono o čemu piše u Offline-u.

Samopouzdanje sam stekla tako što sam odlučila da budem ono što jesam - Tamara Kučan / foto: privatna arhiva
Samopouzdanje sam stekla tako što sam odlučila da budem ono što jesam - Tamara Kučan / foto: privatna arhiva

Sećaš li se šta si mi odgovorila kada sam te pitao –dali si ti ta Beograđanka?

Mnogo godina je prošlo, život mi je toliko toga doneo i moram da budem iskrena – dosta sećanja bledi, ma koliko želela da ih sačuvam od zaborava. Bilo je to drugačije vreme kada čovek nije mogao s lakoćom da kreira laž o sebi na internetu, već je morao da se bezrezervno bori za svoju istinu. Prijateljstva su bila iskrenija, najzabavniji trenuci su retko fotografisani, ljudi nisu bili zavisni od filtera i lajkova, tragali su najpre za njima samima, pa tek onda za potvrdom drugih. S obzirom na to da sam bila na početku spisateljskog puta, ne bih se složila da sam tada bila pisac. Bila sam veoma mlada i nesigurna u svoj rad, nisam sigurna ni koliko je moja istina tada bila samo moja. Ne sećam se tačno šta sam ti odgovorila ali pretpostavljam da sam ti rekla miks onoga što jeste i onoga što su me kao naivnu klinku savetovali iskusniji ljudi iz sveta književnosti.

Šta su oni smatrali?

Oni su smatrali da treba da koketiram sa tim da je Beograđanka moja priča, smatrano je da svaka knjiga mora da ima etiketu te je Beograđanki dodeljena etiketa, tinejdžerski seks i grad. I spisateljski, i urednički rečeno, sada posle mnogo godina, Beograđanka je sve što ja nikada nisam bila, ali verujem da glavna junakinja Jana Petrov živi u svakome od nas, posebno u generaciji koja pamti kafić Downtown.

Kažeš da si bila nesigurna i sumnjala u to da si pisac. Ja te tako nsam dožieo jer si već pisala drugu knjigu. Ipak, ta Beograđanka je dugo odzvanjala kada se god pomene tvoje ime. Kada si stekla samopuzdanje kao pisac?

I dan danas odzvanja i sada to odzvanjanje s ponosom slušam. Nekada nisam. Bilo je trenutaka kada sam prezirala svoju knjigu, ali s ove vremenske distance srećna sam jer sam je napisala. Beograđanku danas čitaju deca od 14, 15 godina koja imaju priliku da upoznaju neko drugačije vreme. Samopouzdanje sam stekla tek kada sam uzela stvar u svoje ruke, i metaforički, i bukvalno rečeno. Tek kada sam prestala da slušam druge, kako i o čemu treba da pišem, kada sam sama počela da biram eitkete koje će knjiga nositi, način na koji će se promovisati, kakav će biti dizajn… Tada sam dobila snagu da predanije stvaram. Ali ono što je još važnije, samopouzdanje sam stekla tako što sam odlučila da budem ono što jesam. Tamara Kučan, a ne srpska Keri Bredšo.

Zasto ne volis Keri Bredao? Sećam se da su te zaista tako opisivali…

Volim je, ali ne dovoljno da bih je smatrala svojim književnim maksimumom.

Smatraš li da je uticala kao fiktivni lik na neku zamisljenu feministicku struju? Ili je to nastupilo tek kada se pojavila nepoznata Elena Ferante iz Napulja. Uopste, da li si imala probleme na početku jer si zgodna plavusa, a i tvoja junakinja Jana Petrov je atipična?

Bila bih neiskrena kada bih rekla da je Jana Petrov, glavna junakinja romana Beograđanka, pokrenula niz feminističkih akcija – kada govorimo o kreatvinom stvaralaštvu žena na našem prostoru. Mislim da su za to zaslužnije junakinje novijih romana. Zvučaću neskromno, ali kada govorimo o pisanju žena – ne samo kolumni, već i knjiga, tu zaslugu prepisujem sebi, ne svojoj junakinji. Ne ovoj sada Tamari, već onoj klinki koja je sa samo sedamnaest godina, hrabro – mada, više ludo, stala pred javnost i iza svog rada – imenom i prezimenom ne pseudonimom, svojim likom, ne avatarom.

Ne smemo zanemariti kontekst vremena. Pre trinaest godina tinejdžerske knjige pisali su ili stranci ili stariji pisci.

I ne samo to. Pisali su o prošlom, ne o sadašnjem vremenu. Bilo je nepojmljivo da na našim prostorima neko mlad napiše roman – i dan danas su čvrsto ukorenjene predrasude da pisac mora da ima sto godina i lično iskustvo o temi za kojom poseže. Sama pojava klinke koja radi nešto drugačije i prkosi predrasudama, pokrenula najpre mlade žene da preuzmu stvar u svoje ruke, da samouvereno stvaraju i da budu hrabrije – ne samo u pisanju. A kad smo kod zgodne plavuše… Izgled, kao ni mladost nikada nisu bili plus u svetu književnosti. Nikada mi taj plus nije ni bio potreban – tu sam da pišem, ne da izgledam, ali svet književnosti robuje binarnom modelu razmišljanja – ako nije plus, onda je sigurno minus. Dešavalo se da ljudi požele da pročitaju moj prvi roman ali kada me ugledaju, odustanu jer im je nepojmljivo da ja pišem. U njihovoj svesti žena pisac ima preko sedamdeset godina, dužu suknju od moje, deset mačaka i pisaću mašinu koju nosi ispod ruke. Žena pisac je samo očajna domaćica, lepa žena pisac je trula iznutra ili je pak sponzoruša, a mlada žena pisac pristojnog izgleda nema dovoljno iskustva da pametuje njima, čitaocima.

Izgled, kao ni mladost nikada nisu bili plus u svetu književnosti - Tamara Kučan / foto: privatna arhiva
Izgled, kao ni mladost nikada nisu bili plus u svetu književnosti - Tamara Kučan / foto: privatna arhiva

Kazes –klinci? Da li su ti devojke govorile koliko im je znacio Made in Beograd u oblikovanju identiteta, i uopste o shvatanju da ga moraju formirati, pre ili kasnije, bez obzira na ljubavi koje ih sustugnu ili ih zaobiđu? To prosto moraju same da urade, zar ne?

Naravno da to moraju same da urade. Jana je tu bila podrška. Vetar u leđa. Nikada nije bila model ponašanja koje treba da usvoje, niti je ikada bila vaspitač ili mesija. Ona je prijatelj koji ih razume, koji sa njima pati i odrasta, ali najpre prijatelj na čijim greškama uče. Često mi devojke govore da se zbog Jane osećaju kao da nisu same i da bi voleli da nekada mogu da je nazovu, da sa njom razgovaraju.

Šta su snovi mladih ljudi, tih koji su tada želeli da razgovaraju sa Janom? Ko su oni danas, prepoznaješ li nekoga ko je ostvario svoj san?

Najpre su to bili snovi o prihvatanju, nalaženju i razumevanju sebe, potom snovi o ostvarenom snu. Nadam se da neko jeste ostvario svoj san. To bih smatrala velikim komplimentom.

Kompliment je bio tvoj sledeci roman. Dobro se sećam Kocke jer si mi pricala o tim mladim razlicitim ljudima i njihovoj seksualnosti još dok si ih stvarala. Bila si prava buntovnica našminkana kao Siouxsie Sioux sedamdesetih, koja u stvari piše o društvu koje ne dozvoljava pojedincu da se pravilno seksualno razvija. Šta se od tada promenilo u tom smislu? Da li je danas lakše Nebojši, Miji, Jeleni i Ani?

Da sada moram da poduvčem liniju i izaberem jednu knjigu na koju sam najviše ponosna bila bi to Kocka. Ponosna sam na promene koje je izazvala najpre u pojedincu, usudiću se da kažem i u društvu. Možda sam dosadna sa vraćanjem na ono kako je nekada bilo, ali Kocka se ne može posmatrati izvan vremena u kome sam je napisala. U tom trenutku, postojalo je malo domaćih romana koji direktno govore o junacima različite seksualne orijentacije – ako me sećanje dobro služi, bilo ih je ukupno tri.

Nijedna njena knjiga nije bila prećutana, mada su i to pokušavali – da je otpišu mizogini čuvari staromodnog ustrojstva. To nije bilo moguće jer Tamara Kučan sada ima 15 romana! / foto: privatna arhiva
Nijedna njena knjiga nije bila prećutana, mada su i to pokušavali – da je otpišu mizogini čuvari staromodnog ustrojstva. To nije bilo moguće jer Tamara Kučan sada ima 15 romana! / foto: privatna arhiva

Nekoliko dana pre promocije knjige, grad je demoliran zbog održavanja Parade ponosa. Književno veče, tačnije promociju Kocke morala si da prijaviš policiji.

Da, strahujući za bezbednost svih gostiju. Kocka je te 2010. bila ne prst u oku, već šamar društvu netolerantnom na razlike. Taj šamar sam iz srca namenila svakome ko se igrao Boga ili sudije, odlučujući šta treba, a šta ne treba, šta je ispravno, a šta ne, ko kakvu kaznu zaslužuje. Nisam prošla bez posledica. Kocka je dugo bila zapostavljena, nepravedno. Ljudi su se gnušali kada bi pročitali recenziju na poleđini knjige. Drugi su je pak, stidljivo kupovali, verujući da ako čitaju knjigu u kojoj je glavni junak gej muškarac i oni će automatski biti tako etiketirani. Kocka, pored homofobije, govori i o autohomofobiji – kada je čovek sam prema sebi homofobičan. U tom smislu Kocka je dosta toga promenila. Ljudi sada lakše prihvataju svoju seksualnost, dosta toga se promenilo, ali ne dovoljno da bi se Mia, Jelena, Ana, Nebojša osećali kao ravnopravni građani.

U Peščanom satu si opet to uradila. Tabu tema, prostitucija, novac, blud, mržnja, opsesija, mračne tajne, lažne grudi –sve što je okruživalo tebe i mene i naše noćne izlaske. Ako kažemo da nije sve u novcu, što je u stvari tema knjige, ne možemo da ga ignorišemo jer živimo u hiperkapitalizmu. Čak i čašica razgovora ima svoju cenu. Međutim, ti su u tom romanu postavila veoma teško pitanje –da li kada volimo možemo da delimo osobu koju volimo? Pa, da li možemo?

Pored priče o novcu, prostituciji, surovom svetu gde sve ima cenu – od prijateljstva do ljubavi, Peščani sat je pun psiholoških profila – motiva devojaka zašto u taj svet ulaze, ali i psihološke profile onih koji njihove usluge koriste. Paralelno sa tim, u romanu je ispričana neobična ljubavna priča i otuda to pitanje – da li osobu koju volimo možemo da delimo sa drugima. Veliki broj mojih čitateljki rekao bi da možemo.

Mene zanima šta ti misliš?

Ja ipak mislim da ne možemo. Ljubav nije, ne sme i ne treba da bude posesivna ali mislim da je na izvestan način sebična.

Lik iz romana, Visnja, navikla je da sama sebi pali cigaretu, dok se nije pojavio neko kome je dozvolila da to uradi. Zašto je Visnja samo jednom plakala, zašto si očigledno od nje htela da stvoris mužanstven lik?

To je teško pitanje. Višnja je specifičan lik. Osvojila je čitaoce lakše nego bilo koji drugi lik iz prethodnih romana. Višnja se, kao što si rekao, bavi prostitucijom. Verujem da posao kojim se bavimo u određenoj meri utiče na naše ponašanje i ostavlja trag. Ona je lepa, ženstvena, zavodljiva ali iznutra zbog surovosti posla kojim se bavi, postala je stena, postala je nalik onima koji njene usluge kupuju. To je jedini način opstanka u takvom poslu. Da se skameniš i digneš zidove oko svojih slabosti, emocija i očekivanja.

Čemu služe zivodi među ljudima? Priznaćeš, nekada su zaista potrebni, ne samo kada si nezastićena. Da li si ipak neki zidovi moraju da postoje?

Moraju. Kada si mlad i naivan, otvoren si za sve. Sebe bezrezervno daješ. Kada sazriš shvatiš da čovek ipak nema vremena za sve i da ne može da postigne baš sve, da se duša osipa i troši. Kada sazriš naučiš koliko bi trebalo sebe da dajeđ drugima. Zidovi su odlika zrelosti ali i poštovanja kako drugih, tako i sebe. Ne bih da zvučim kao neki guru ili motivaciona govornica, ali možda je bolje upotrebiti izraz „zdrava” granica. Čovek mnogo bolje funkcioniše kada shvati da nismo svi za svakoga i da ne možemo svi sve – niti treba. Najpre usamljenost, potom potreba za razumevanjem, ljubavlju i prihvatanjem od mladog čoveka pravi biće bez granica i nadalje, ranjenog čoveka. Nažalost, mnogo mladih ljudi pomera svoje granice ili pak nema svest da je sasvim u redu imati zid, granicu, prihvatljivu dozu nečega ili nekoga.

Živimo u eri računara i kompjuterske pismenosti, čvrsto ubeđeni da je čovek može da funkcioniše samo ako sebe i druge sortira nepromenljive foldere. Živimo u vremenu u kom je komunikacija na svim nivoima olakšana, a ljudi su dalji nego ikada. Ne samo od drugih, već i od sebe samih.

Upravo si rekla najskuolju rec 21. veka. Razumevanje. Kako se desilo to da više niko nikoga ne razume? Nismo spremni da razumemo čak ni književne likove. Vekovima ne razumemo Raskoljnikova, pa ni tvoju Sanju i Sonju.

Postoji još jedno osećanje jače od razumevanja, a to je empatije. Mogućnost da sebe stavimo u tuđu kožu, mogućnost da obujemo tuđe cipele i u njima napravimo par koraka. Živimo u eri računara i kompjuterske pismenosti, čvrsto ubeđeni da je čovek može da funkcioniše samo ako sebe i druge sortira nepromenljive foldere. Živimo u vremenu u kom je komunikacija na svim nivoima olakšana, a ljudi su dalji nego ikada. Ne samo od drugih, već i od sebe samih. Nerazumevanje je upravo produkt loše komunikacije, sa nama samima, potom sa drugima. Ljudi često misle da ako obuju tuđe cipele, neće znati kako da hodaju u njima ili još gore – misle nikada se neće vratiti u svoje. Isto tako, ljudi veruju da ih tuđe cipele nikada neće sačekati. Daleko od toga da tuđe cipele jure za nama ali možda najbizarniji trenutak života jeste što nas upravo sačeka iz ćoška ono od čega bežimo, ono što smo smestili u jedan folder i što silno odbijamo da razumemo. Nekada nas sačeka iza ćoška, nekada u ogledalu.

A nekada je to neko poput personifikacije đavola kao u Indigu. Reci mi, koja je najveća slabost ljudske duše, šta je to što đavo može da dobije, a i da ne pita?

Svaka duša može zalutati i svaka može biti oteta. Nekada je đavo otima, nekada je sami donosimo đavolu na zlatnoj tacni. U ponor, u pakao, verujem da nas najčešće šalju upravo najveće slabosti ljudske duše –naše neostvarene želje, posebno one za koje više ne postoji mogućnost da se ostvare, osim u našoj mašti. Naravno, važan faktor za čajanku sa đavolom je i radoznalost. Junaci romana Indigo, ranjeni željama koje se nikada neće ostvariti – skrivenim u ljudima koji se nikada neće vratiti, uz minimalnu dozu radoznalosti zalutaće u pakao. Da ironija bude veća – oni će verovati da žive raj, ali sve je to trik kojim se đavo služi, iluzija koja zamajava ranjenog i naivnog čoveka željnog ostvarenja sna.

Bookmate Originals autorka Tamara Kučan / foto: Bookmate
Bookmate Originals autorka Tamara Kučan / foto: Bookmate

Priznaj da si i ti pila čaj sa djavolom. Da li bi prodala svoju dušu kao Faust za svoje neostvarene zelje?

Svi smo bar jednom pili čaj sa đavolom, nekada znajući da je ispred nas đavo, nekada ne znajući. Maskiranje i skrivanje, to mu je glavna taktika, u trgovini dušama. Kada pišeš o đavolu, sa đavolom živiš. Sedi ti na ramenu, diše u tvom krevetu, luta tvojim mislima. Nekada se i sam pretvoriš u đavola, čisto da vidiš kako to izgleda. Ovakvo igranje sa vatrom ne preporučujem nikome, posebno ne mladim autorima. Takođe, govorim u metaforama, zbog bukvalista kojih uvek ima. Dušu nisam prodala, niti bih, mada, priznajem, bilo je solidnih ponuda.

To znaci da se đavo krije u svim tvojim likovima?

U nekome je uspavan, u nekome pretvoren u anđela, a u nekim junacima ne miruje. Neke je obeležio, neki su obeležili njega. Neki junaci su ga spoznali, neki neće nikada. Sa mojim junacima, zapravo, isto je kao i sa stvarnim ljudima.

Đavola kao da najviše ima u 11:12 gde Strela Braj upada u krvave i prljave poslove kriminalnog klana kako bi otkrila ko su joj roditelji. Njena sudbina oličenje je borbe za opstanak, a to je neminovno borba sa đavolom.

Da, samo što je Strelu život dovoljno izudarao, tako da kad se suoči sa đavolom i izađe na megdan, sigurno pobeđuje. Strelina sudbina je oličenje borbe za opastanak, sjajno si zapazio, ali zahvaljujući Streli čitaoci shvataju i da je opstanak nemoguć bez istine. Volela bih da Strelina hrabrost i sve što je naučila zahvaljujući hrabrosti budu motivacija čitaocima da najpre pronađu istinu o sebi, pa tek onda o drugima.

Razmišljajući o snažnom utisku koji ostavljam na mlade žene, koje se još traže u ovom surovom svetu, promišljala sam o idolima, o ljudima kojima se mladi dive, o njihovim životima, stavovima, svesti ili bolje rečeno - nesvesti o tome koliko kreiraju svest mladog čoveka koji prati njihov rad. Za slavu je živela, od slave je stradala – ovakva tema je izabrana da bi mladima razbila iluzije o uspehu i slavi.

Uvek odvažno pišeš o trenutku u kom smo živeli. Tako je i sa Offline-om. Roman će biti dokaz da ljudi žive za like, za share, za aplauz, za publiku. Iris je jutjuberka spreman na sve. Ona je simblika Merilin Monro, ona je devojka koja je silno želela slavu, ali od te slave je stradala. Zašto si odabrala ovakvu temu?

Sajmovi, književne večeri, predstavljanja romana, često donose susret sa mladim ženama koje u meni vide idola, motivaciju… Razmišljajući o snažnom utisku koji ostavljam na mlade žene, koje se još traže u ovom surovom svetu, promišljala sam o idolima, o ljudima kojima se mladi dive, o njihovim životima, stavovima, svesti ili bolje rečeno - nesvesti o tome koliko kreiraju svest mladog čoveka koji prati njihov rad. Za slavu je živela, od slave je stradala – ovakva tema je izabrana da bi mladima razbila iluzije o uspehu i slavi. Mlad čovek često veruje da postoje formule za uspeh, prečice koje vode do slave. Moja ne tema, već dužnost bila je da sa mladima popričam o tome kako uspeh i slava mogu biti provalija, začaran krug propasti.

Ili čajanka sa đavolom koji pokušava da nas ubedi da postoji formula za uspeh, i da je on ima u rukavu?

Možda uspeti da nas ubedi da se do uspeha lako stiže. Na putu ka vrhu, ka ostvarenju sna često ćemo sresti ne jednog, već stotinu đavola. Tu su da nas nauče kako da ostanemo čistog obraza. Nema prečice do uspeha, kako kaže moja junakinja. I nažalost, često nema pomoći na putu do ostvarenja sna. Najčešće i nažalost, većina dobronamernih saveta i kritika su samo đavolja igranka.

nothing here, sorry
Svi najčitaniji autori na ekranu tvog telefona, uz 60% popusta ovog leta!
Klikni i kupi!