Živimo u bučnom svetu. Čim otvorimo oči zapljusne nas buka. Vesti na mobilnom telefonu su bučne. Voditelji jutarnjih programa i njihovi gosti su takođe bučni. Reklame su bučne. Ljudi na ulicama i u saobraćaju su bučni. Često imamo osećaj kao da se nalazimo u kolima, usred kolone, a neko iza nas besno trubi, iako svestan da je crveno na semaforu i da niko ne može da se pomeri.
Ubrzanje sveta, ubrzanje svega, dovelo je do te buke koja nekad ima zvučni katakter, a nekad je samo osećaj koji doživljavamo kao buku, dok se zapravo radi o kaleidoskopu najrazličitijih distrakcija infiltriranih u našu svakodnevnicu bez našeg znanja. Zato se ljudi često, svesno ili podsvesno, pitaju kako se snaći u tom bučnom svetu, kako biti glasniji od sveopšte halabuke, informacione kakofonije, koja nam loše utiče na organe sluha, ali daleko više na centralni nervni sistem.
“Brzina je, između ostalog, dokaz da ste alfa, da ste predvodnik, da ste, podrazumeva se, ekstrovertni.”
Predvodnici i lideri, kako ih često nazivaju mediji i društvene mreže, novog doba, savetuju nam da moramo biti nametljivi, glasni, visoko podignute glave, ispravljenih ramena, da moramo biti proaktivni, uvek sebe stavljati u fokus, takmičiti se svakog trenutka, otvoreni za sve i svakoga, uverljivo neskromni, dozirano ogorčeni, preferentno ozbiljni, nikad povučeni, baš nikad ranjivi i, ne daj bože, pasivni, s odsutnim pogledom usred tog karusela koji se naziva neoliberalno kapitalističko društvo u kojem, kao u Marinetijevom manifestu futurizma, snaga dolazi od brzine i u kojem je brzina sve i svja. A brzina je, između ostalog, dokaz da ste alfa, da ste predvodnik, da ste, podrazumeva se, ekstrovertni.
Uostalom osvrnite se oko sebe… Hajde, slobodno, samo par trenutaka. Šta vidite? Osim ovog ekrana sa kojeg čitate tekst. Zar niste do malopre čitali tekst o nekoj važnoj i poznatoj ličnosti koja vodi daleko zanimljviiji život od vašeg? Glumac/ica, bogataš/ica, političar/ka, influenserk/ka, sportista/kinja, kuvar/ica… Ta ličnost je fuckin’ predvodnik, neko bitan za medije; taj neko je ekstrovertan i zasigurno ima poruku u stilu: “Nekad se ne treba predati, čak ni kada je najteže, jer hrabrošću i istrajnošću se sve može prevazići i doći do vrha” (Idi?!) A vrh je - visoka kotiranost u medijima, veliki broj pratilaca na društvenim mrežama, gostovanje u potkastima i, možda, autobiografija (koju će, normalno, napisati gostrajter).
Opet galama. Opet buka. Opet konfete u vazduhu bez jasnog povoda. Samo neka je veselo, šareno i, naravski, kakofonično.
Mislim, znate sve ove priče, nema ni potrebe da ih dalje opisujem i nabrajam sve primere kako aktuelno društvo spektakla funkcioniše. Nešto drugo želim da vam kažem. Pazite sad, ovo je između mene i vas, ali slobodno možete da proširite priču i podelite je s kim hoćete - ako smete. Imate li moju pažnju?
Ne morate biti bučni.
Ne morate biti predvodnik da biste predvodili.
Ne morate biti alfa.
Ne morate biti ekstrovertni.
Ne morate biti proaktivni na način na koji to sugerišu šarmastični gurui nove filozofije uspeha.
Možete slobodno biti ono što jeste, a da i dalje voditi uspešan i ispunjen život.
Ne verujete mi?
U redu, pošteno. Međutim, Suzan Kejn je napisala vrlo zanimljivu knjigu na ovu temu koja se zove “Tihi ljudi” ili “Moć introvertnih u svetu koji ne prestaje da priča”. Zanimljivo zvuči?
Elem, Kejnova piše:
“Živimo u sistemu vrednosti koji sam nazvala ‘ekstrovertni ideal’ - sveprisutno verovanje da je idealna osoba društveno, alfa biće koje se prijatno oseća kad je u centru pažnje. Arhetip ekstrovertne osobe više voli delovanje od razmišljanja, rizikovanje od opreznosti, izvesnost od sumnje. Prednost daje brzim odlukama, čak i po cenu da pogreši. Radi dobro u timu i druži se u grupama. Volimo da mislimo kako cenimo individualnost, ali previše često se divimo jednom tipu osobe - onome kome je prijatno da se ’svojski trudi’…”, konstatuje autorka pomenute knjige, a zatim u jednom od narednih pasusa prelazi na poentu svog rada:
“Introvertnost - zajedno sa svojim rođakama osećajnošću, ozbiljnošću i stidljivošću - danas je osobina nižeg reda, negde između razočarenja i patologije. Introvertni ljudi koji žive u svetu ekstrovertnog ideala slični su ženama u muškom svetu, potcenjeni zbog osobine koja je suština njihovog bića. Ekstrovertnost je izuzetno dopadljiva karakterna crta, ali mi smo je pretvorili u ugnjetački standard za koje većina nas smatra da mu se mora prilagoditi”.
Upravo o tome je pisao i izraelski psiholog i filozof Karlo Strenger u svojoj knjizi “Strah od beznačajnosti”, tvrdeći kako je moderni svet stvorio “tržište identiteta kao robe”, objasnivši svoju tezu na sledeći način:
“Postoje sistemi rangiranja koji sasvim eksplicitno rangiraju osobu, bez direktnog pozivanja na bilo kakvo postignuće: oni su najčistiji izraz globalnog tržišta identiteta. Uzmite Fejsbuk: najneposredniji podatak o vrednosti vašeg identiteta jeste broj prijatelja koji imate. Ali postoje još neki pokazatelji: Koliko vaših prijatelja ima dobre veze? Koliko njih su poznate ličnosti? Drugim rečima, kad neko pogleda vaše prijatelje na Fejsbuku, koliko njih će navesti ljude da pomisle da ste bitni ili da ste visoko vrednovani? Ispod radara eksplicitno psihopatoloških istraživanja postoji jedan prisutniji fenomen: mnogi pripadnici Homo globalisa pate od uporne egzistencijalne panike i od sveprisutnog osećanja neuspeha, odnosno strahuju da ne žive život koji istinski ima smisla.”
Kao što je i Kejnova konstatovala: “U zrelom dobu, mnogi od nas rade u organizacijama koje insistiraju da radimo u timovima, kancelarijama bez zidova, za supervizore koji iznad svega vrednuju ‘veštine ophođenja s ljudima’. Da bismo napredovali u karijeri, od nas se očekuje da se bestidno reklamiramo. Naučnici koji imaju obezbeđena sredstva za svoja istraživanja često su samouverene ličnosti, možda i previše. Umetnici čija dela krase zidove današnjih muzeja afektirano poziraju na otvaranju galerija. Pisce čije se knjige objavljuju - za koje se nekad smatralo da su povučeni - izdavači danas proveravaju kako bi se uverili da su spremni za gostovanje po emisijama…”, što bi se moglo nazvati insistiranje na trgovanju identitetom, tj. sposbnošću samoreklamerstva kroz dizanje halabuke oko sebe samog, tj. skretanje pažnje na sebe i podizanje lične vrednosti najčešće bez adekvatne podloge u elementarnim ljudskim vrednostima.
“Tihi i povučeni ljudi, stvaraoci i vredni radnici koji ne žele ili ne umeju da izlažu sebe medijima i društvenim mrežama s milionima korisnika/konzumenata, nemaju nikakve šanse.”
Dakle, biti bučan, nametljiv, blebetav, nadmen, uvek spreman za slikanje i vakelu, za gostovanje pred kamerama i druženje sa slavnima, jeste ideal današnjeg doba, odnosno trgovine identitetom. U tom svetu tihi i povučeni ljudi, stvaraoci i vredni radnici koji ne žele ili ne umeju da na taj način izlažu sebe medijima i društvenim mrežama s milionima korisnika/konzumenata, nemaju nikakve šanse?
Kejnova se ne bi složila sa ovom konstatacijom, a bogami čak ni Bil Bernbah, jedan od najčuvenijih advertajzera u istoriji ove prodaje magle koja je sada uzdignuta na pijedestal korporativne mahnitosti. Naime, postoji zanimljiv citat koji mu se pripisuje, a koji kaže:
“Kad svi viču, najbolje ćete se čuti ako šapućete”.
Dakle… Jasno vam je sve, zar ne?