Kako Dučić kaže: „Ko misli da je srećan, on je zaista srećan.“ Često svi mi težimo velikim stvarima. Iščekujemo, radujemo se, strepimo i uspemo tako da propustimo svakodnevne i male razloge za sreću koji su njena suština.
Stalno negde jurimo kako bismo završili sve obaveze za taj dan i prekrižali još jednu stavku sa „to do“ liste. Tako fokusirani na sebe uspemo da se otuđimo od drugih.
Slična stvar desila se Metu, Polu i Danijelu u priči „Šta god te čini srećnim“. Imaju trideset i kusur godina, a uz to, kao što svi znamo, slede pitanja „Kad ćeš da se ženiš?“, „A kad će dete?“ ili „Zašto ne menjaš posao?“.
S druge strane, Helen, Gilijan i Kerol su njihove majke. Prirodno vezane za svoju decu, ma koliko deca imala godina – uvek i bez obzira na sve teže da pomognu. Ta pomoć ume da bude i kontraproduktivna, ali je bez sumnje dobronamerna.
“Time što ostaje dete, Met sprečava Kerol da postane starica. Neće sebi dozvoliti da ostari sve dok on ne odraste. Samo jedno od njih može drugome da izuva cipele i ona bi, zasad, više volela da to bude ona.”
Shvativši da o životima svojih sinova znaju vrlo malo, a da oni više nisu deca, te da bi trebalo da polako formiraju „stabilan“ život i porodice, one rešavaju da ih posete na nedelju dana, iznenada, kako oni ne bi imali vremena da se pobune ili odlože tu (ne)željenu posetu.
Sinovi, naravno, nisu oduševljeni i teško im pada. Počinju rasprave i otkrivaju se tajne i deluje da će tih nedelju dana da traje večno.
“Ali nevolja s decom je što nikad ništa ne zaboravljaju niti opraštaju. Možeš da uradiš hiljadu stvari kako valja, ali oni će se sećati one jedne jedine zbog koje su se bunili.”
Međutim, taj period promeniće sve: i sinove i majke. One će shvatiti svašta o sebi i porodičnim odnosima, ali i pokazati sinovima da možda nisu u toku sa vremenom, ali su u pravu kada govorimo o nekim vanremenskim stvarima poput ljubavi.
“Umesto toga je rekla, što je uverljivije mogla, da poverenje nije napravljeno od stakla. Ono nije predmet koji se ne može sastaviti kad se polomi. Ono je mišić. Može se povrediti. Može neko vreme prestati da funkcioniše, ali može zaceliti ako ne žuriš. Ako stalno otvaraš istu ranu, ako je napinješ pre nego što je mišić spreman, nikad se neće oporaviti. Ali ako paziš, ako to dozvoliš, zaceliće.”
Porodični odnosi nisu uvek laki. Prepuni su lepih trenutaka, najboljih namera i najčistije ljubavi. Tokom odrastanja životi se neminovno razdvajaju i situacija da roditelj ne zna mnogo o životu deteta je česta, kao i obrnuto. Osim što su lepi, odnosi su i komplikovani, nekad totalno zamršeni i neverovatni, a mnogo vremena i truda bude potrebno da se sve sredi, naročito ako u obzir uzmemo i generacijski jaz.
“Mama, što veću scenu praviš, sve više potvrđuješ da sam pametno učinio što ti nisam rekao.“ – “Mama, imam posla. Ne mogu sad da ti objašnjavam dvadeset prvi vek.“
Dobar deo knjige svaki od likova me je nervirao, čak i oni sporedni, ali verujem da je tako namerno napisano. Takođe, očekivala sam nešto drugačiji kraj, ostao mi je u neku ruku nedorečen. Ipak, uz niz lepih poruka o životu i ljubavi, rekla bih da je ovo jedna priča za popodne na plaži.
Autor teksta: Milica Stojiljković (@bymilicas)