Tvrdoglava samoća ili glas prijateljstva
“Silvi je posedovala čudesan kapacitet za filautiju, tu najhrabriju grčku ljubav, ljubav prema sebi - mnogo profinjeniju crtu nego što je narcizam, s kojim se često brka. Po mom shvatanju, narcisoidan čovek samo zuri u svoj odraz u jezeru; čovek koji poseduje filautiju uživaće u tom jezeru i pozivaće ljude da mu se pridruže. Oni koji su istinski sebi dragi kao da imaju i veći kapacitet za prijateljstvo, veću sposobnost da puste druge u svoj život. Možda sam baš zato u prošlosti uvek bila prilično usamljena. Ali rado sam zamišljala da počinjem da zamačem nožni palac u te vode”.
Ljubitelji Bakmana, volećete i ovu knjigu! Ne dopada mi se činjenica što se sve više pojavljuje romana sa sličnom tematikom u pogledu određenih žanrova (primera radi, skoro svaki triler poredi se sa pisanjem Džilijen Flin, horor sa radom Stivena Kinga, a drama sa Bakmanom), prvenstveno iz razloga automatskog stvaranja određenih očekivanja, a potom i zbog manjka originalnosti i kreativnosti. Međutim, bez obzira na navedeno, britanska spisateljica Bet Mori ipak nije napisala lošu knjigu, naročito imajući u vidu da je u pitanju njen prvenac.
Pre samog upuštanja u ovu priču o ne tako običnoj baki Milisent, proučavala sam malo autorkinu biografiju i naišla na podatak da je inspiraciju za svoj prvenac pronašla u jednom parku dok je, tokom porodiljskog odsustva gurala kolica, te je u tim šetnjama upoznala različite kategorije ljudi, počev od šetača pasa, pa do džogera, običnh posmatrača i omladine koja uvek nekud žuri.
Osim toga, podatak koji me je osvojio i potpuno oborio s nogu bio je i taj da je Bet Mori za ekipu iz parka, na samom kraju romana u okviru “Izjava zahvalnosti”, navela da su svi jedna neverovatno divna ekipa, iako znaju da će joj njihovi psi uvek biti draži nego oni sami.
Elem, da se vratim na utiske o samoj knjizi. Glavna junakinja ovog romana je Misi Karmajkl, baka koja je na pragu osamdesetih godina i koja tvrdoglavo uživa u svojoj samoći. Što se tiče karakterizacije njenog lika, ne želim da zvučim kao da imam predrasude (možda su bake u Engleskoj drugačije), ali Misi je žena koja se u tim godinama bez ikakvih teškoća penje na tavan, sređuje kuću, juri robot tortu taksijem, koristi laptop bolje nego većina nas, lako uči novu tehnologiju i ima neverovatnu moć rasuđivanja. Međutim, bez obzira na to što autorka nije uspela da me ubedi u godine glavne junakinje, smatram da su poruke koje ova priča za sobom ostavlja važne.
Naime, sama činjenica da je neko toliko tvrdoglavo okrenut svojoj samoći, navela me na razmišljanje koliko je zapravo važno prisustvo drugih ljudi u životu pojedinaca. Jer, zaista je tanka granica između toga kad je neko sam i kad je neko usamljen. Usamljenost može i da promeni čoveka, da ga načini zajedljivim, nedostupnim, uzdržanim, dok samoća nekad zaista može prijati, naterati na neku vrstu pozitivne promene. Misi Karmajkl nije bila sama, već usamljena. Iako se trudila da ubedi sebe kako joj nije potrebno ničije prisutvo u životu smatrajući da sve može sama, ipak, nije ostala imuna kad je čula glas prijateljstva. Međutim, taj glas nije dovoljno samo čuti, nekad je potrebno i poslušati šta on ima da nam kaže. A Misi je to na kraju i uradila.
Ako vam kažem još i da je Bet Mori u priču unela i lik jednog preslatkog psa, ne tako običnog dečaka i nekoliko starih prijateljica, mislim da će to biti dovoljno da pročitate ovu knjigu.
Autor teksta: Deana Malek (@Bookvalna)