Slavna književna imena privlače pažnju javnosti, a njihovi opisi tako upečatljivi i jasni da to koriste oni koji nisu vešti sa rečima kako bi javnosti dočarali svoja otkrića.
Čuveni francuski književnik Mari-Anri Bel, poznatiji kao Stendal, nije ni slutio da će njegovi dnevnički zapisi i impresije o poseti Firenci, dve stotine godina nakon što ih je napisao, biti inspiracija za savremene naučnike.
“Fizička i emocionalna anksioznost koja može da dosegne razmere paničnog napada, disocijativna iskustva, zbunjenost i halucinacije, lupanje srca, vrtoglavica, dezorijentacija i nesvestica, kratkotrajna amnezija, paranoja, privremeno ludilo (u trajanju od, čak, nekoliko dana).”
„Prekjuče, kad sam se spuštao s Apenina i približavao Firenci, srce mi je snažno lupalo“, pisao je Stendal u putopisu „Rim, Napulj, Firenca“. „Kakva detinjarija!… Hodao sam sa strahom da ću pasti.“ Nije mogao ni da pretpostavi, ali čuveni književnik je upravo opisao simptome sindroma koji će biti nazvan po njemu.
Stendalov sindrom je u medicinske anale ušao 1979. godine kada je italijanska psihijatrica Gracijela Magerini zabeležila iste simptome kod više od stotinu turista koji su posetili muzeje i umetničke galerije u Firenci. Fizička i emocionalna anksioznost koja može da dosegne razmere paničnog napada, disocijativna iskustva, zbunjenost i halucinacije, lupanje srca, vrtoglavica, dezorijentacija i nesvestica, kratkotrajna amnezija, paranoja, privremeno ludilo (u trajanju od, čak, nekoliko dana). Sve su to simptomi sindroma nazvani po piscu koji ih je, pre dva veka, tako slikovito opisao.
Na sasvim suprotnom kraju od ovog sindroma stoji Slabost Marka Tvena. To je stanje koje, pred umetničkim delima, obuzima nepopravljive cinike koje ništa ne može da impresionira. Uzor takvog turiste bio je američki književnik Mark Tven po kome je ovo stanje duha i nazvano. Kada je autor knjiga „Avanture Toma Sojera“ i „Jenki na dvoru kralja Artura“ u Milanu prvi put video Da Vinčijevu sliku „Poslednja večera“ samo je šturo primetio da su kopije koje je viđao u Americi mnogo bolje od originala.
„Zadovoljstvo mi je što sam potpuna neznalica kada je umetnost u pitanju“, rekao je Mark Tven. „Jer, ljudi koji se razumeju u umetnost, na slikama ne vide ništa osim fleka.“
Uprkos neizmernoj umetničkoj mašti Stendal i Mark Tven nisu mogli ni da pretpostave da će se psihološka stanja nazivati po njima.
Slična sudbina zadesila je i britanskog književnika Oskara Vajlda. Bio je jedinstvena pojava koja je zbog svog ekscentričnog ponašanja imala probleme sa profesorima na Oksfordu. Iz Oksforda odlazi u London gde polako stiče popularnost u književnim krugovima. Ali tek će ga putovanje po Americi, a naročito poseta svom američkog kolegi po peru, načiniti od njega zvezdu koja i danas sija nesmanjenim sjajem.
Volt Vitman je u to vreme već odavno bio živa ikona američke kulture. Moglo bi se reći da je bio prva pop-rok zvezda. U pravo je to nagnalo Oskara Vajlda da ga poseti. Nije mu bila namera da sa Vitmanom razgovara o književnost ili o tome kako postati dobar pisac. To će, egoistični i ambiciozni, Vajld i sam savladati. Cilj posete bilo je da, od starog majstora, nauči kako da postane poznata ličnost. Sticanje slave i stvaranje brenda od sopstvenog imena bilo je ono što je mladog Vajlda interesovalo.
Sedeći u prašnjavoj sobici na spratu svoje kuće, Vitman je gostu objasnio da književna slava jednog pisca ima samo delimično veze sa njegovim delima. Performans je ono što doprinosi slavi. Autentična i prepoznatljiva uloga koju pisac na sebe preuzima. Kreiranje imidža je sve, shvatio je Vajld, te je po povratku sa proputovanja svoj trud usmerio upravo ka tome.
“Vajld je satima mogao da zabavlja publiku po salonima svojim interesantnim pričama punim dosetki koje je smišljao na licu mesta. Bio je vesele prirode, šarmantan, duhovit, dečačkog duha.”
Viktorijanski London je obožavao novu književnu zvezdu. Vajld je satima mogao da zabavlja publiku po salonima svojim interesantnim pričama punim dosetki koje je smišljao na licu mesta. Bio je vesele prirode, šarmantan, duhovit, dečačkog duha. Govorio je da se ljudi procenjuju na osnovu izgleda, a on je i u zrelim godinama izgledao ka dečak.
Uprkos mladalačkom izgledu i isto takvom stanju duha, Oskar Vajld se našao u vrtlogu skandala kada je zaveo dvostruko mlađeg lorda Alfred Daglasa zvanog Bouzi. Mladi Bouzi je bio očaran Vajldovim romanom „Slika Dorijana Greja“, a ubrzo se i između autora i obožavaoca rodila ljubav koja će biti kobna po pisca. Vajld je osuđen na dvogodišnji prinudni rad, a njegova porodica je posle skandala emigrirala u Švajcarsku i promenila prezime u Holand. Preminuo je u zapuštenoj sobi ubogog pariskog hotela od meningitisa, bez novca, bez publike i bez glamura.
Ipak, zahvaljujući savetima Volta Vitmana, brend koji je načinio od svog imena ga je nadživeo i ostao večno mlad. Poput junaka njegovog jedinog romana Dorijana Greja koji ostaje zauvek mlad i lep, dok njegov portret, sakriven na tavanu, stari i deformiše se od zlobe i dekadencije, tako je i Oskar Vajld i danas prihvaćen kao aktuelan i večito mlad.
“Oni koji pate od ovog sindroma mogu ugroziti svoj život u nastojanjima da zaustave proces starenja. Previše plastičkih operacija ili preteranim korišćenjem botoksa, naročito kada procedure nisu urađene korektno, mogu ugroziti zdravlje i život onoga ko pati od ovog sindroma.”
A upravo je ta večna mladost ono što će, poput Stendala i Marka Tvena, inspirisati savremene naučnike da posegnu ka Oskaru Vajldu, njegovom jedinom romanu i večnom lepotom ukletom junaku priče.
Sindrom Dorijan Grej prvi put je opisan 2000. godine u istoimenom članku terapeuta Burkharda Brosiga koji je primetio kako mu se sve više ljudi obraća zbog straha od starenja. Oni koji pate od ovog sindroma mogu ugroziti svoj život u nastojanjima da zaustave proces starenja. Previše plastičkih operacija ili preteranim korišćenjem botoksa, naročito kada procedure nisu urađene korektno, mogu ugroziti zdravlje i život onoga ko pati od ovog sindroma. Zanimljivo je da oni koji pate od sindroma nisu samo opterećeni time da izgledaju mlado, već ovaj sindrom sputava i njihov emocionalni razvoj. Oni žele da život posmatraj očima tinejdžera i često se tako i ponašaju.
Iako još uvek nisu standardizovane karakteristike ovog sindroma, doktor Brosig je uspeo da identifikuje određene osobine i ponašanja koji ukazuju na njega. Osoba sa ovim sindromom strahuje od telesnih deformiteta, odbija da prihvati procese fizičkog i emocionalnog sazrevanja, opsednuta je plastičnim operacijama, koristi lekove i raznorazne medikamente kako bi sprečila ili preokrenula proces starenja, ima anksiozne poremećaje i poremećaje ličnosti i sklona je upražnjavanju autodestruktivnog ponašanja.
Ovi ljudi su zaglavljeni između sveta fantazije i frustracije. Oni prvo maštaju da će ih novi tretmani kojima se podvrgavaju podmladiti, a kada uvide da ne postoji izvor mladosti, onda postaju frustrirani. Uprkos svemu, oni i dalje veruju da je podbacila nauka ili operacija, a ne uviđaju greške u njima. Strah je osnovno osećanje koje dominira životom onih koji pate od ovog sindroma. Strah da neće biti prihvaćeni jer ne ispunjavaju uspostavljene standarde lepote. Osobe sa ovim sindromom veruju da imati zgodno telo i lep fizički izgled znači imati i lep život. Na žalost, do određene tačke i imaju pravo. A krivci za takvo stanje su mnoge kompanije koje zapošljavaju ili unapređuju svoje zaposlene na osnovu njihovog fizičkog izgleda, ali i popularna kultura koja je okrenuta mladosti i lepoti.
Mnoge ovakvo stanje i okolnosti neće pokolebati ili promeniti. Ali neki ljudi, oni koji imaju sindrom, će se pasivno prikloniti pritiscima. Nemajući dovoljno vere u sebe, oni previše pridaju snazi društvenih normi. Takvi ljudi ne mogu da prihvate sami sebi. Sindrom Dorijan Grej čini da osoba ne može da prihvati sebe onakvom kakva jeste. Oboleli ne mogu da uvide moć koju imaju nad svojom sudbinom i životom i osećaju se bespomoćno. Kao takvi oni mogu da potvrde sebe samo tako što će postati ono što drugi od njih očekuju. Njihova anksioznost postaje permanentna i ne mogu je se osloboditi bez medicinske pomoći. Što je, opet, bolje neko pokušaj izlečenja za kojim je posegao nesrećni Dorijan Grej. A šta je sa njim na kraju bilo možete otkriti u knjizi koju nam je ostavio večito mladoliki Oskar Vajld.