„Sve prave su ljubavi tužne…“ deo je stiha Balaševićeve pesme uz koju mi se može desiti da zaplačem. Kantautor je nedavno preminuo ostavivši toliko prelepih stihova koji gađaju u krhke delove naše duše a knjiga o kojoj vam danas pišem me je takođe pogodila. I vas će, neizbežno je.
Uobičajeno je da počnem od samog početka knjige, ali ja ću početi da vam pišem o kraju, takvom da mi je prvo na pamet palo upravo pitanje „Da li su sve prave ljubavi tužne?“. I dalje nisam sigurna da znam odgovor, zapravo, zna li ga iko? Postoji li?
Žao mi je da vam kvarim utisak ako još uvek niste pročitali knjigu Šetnja za pamćenje. Ipak, ako ste imali susret sa Sparksovim pisanjem, ili pak filmovima koji su rađeni po njegovim knjigama, znam da možete pretpostaviti i sami kakav je kraj. Sparksov stil pisanja nije poseban ni po čemu ali ima „ono nešto“ što vas privuče i privoli da čitate još. Često se u knjigama nađe deo na poslednjim stranicama, ili čak prvim, o tome kako je priča inspirisana istinitim događajima. Bilo to navedeno ili ne, bilo tačno ili ne, smatram da sve o čemu čitamo jeste vrlo realno i postoji mogućnost da se nekome desilo, ili ga tek čeka. Tada, priča za mene dobije dodatnu težinu.
Bili zaljubljeni ili ne, priča o Džejmi i Landonu ne može da vas ne navede da razmislite o sebi, vašem partneru i vašoj ljubavi, o nedostatku partnera, o tome kakav je mogao biti vaš ljubavni život ili kakav jeste… Mnogo pitanja o ljubavi je ovde te se nadam da kod vas dominiraju srećni i bezbrižni trenuci.
Landon i Džejmi su tinejdžeri. Pohađaju istu školu, ali ne i iste predmete. Znaju se samo iz viđenja sve dok ne odaberu isti predmet, časove glume. Mada Landon nije oduševljen njenim izgledom i ponašanjem, vrlo smernim budući da je ćerka sveštenika u istom mestu, kada je zaista upozna menja kompletnu sliku o Džejmi ne shvatajući isprva da je za to prekasno… Njihovo zbližavanje je počelo onda kada je jednoj strani bilo vrlo jasno da će ubrzo potom uslediti patnja i bol.
Surovost se ogleda u tome što su oni bili toliko mladi a već su znali mnogo, kao veliki, mnogo više od njihovih vršnjaka, pa čak i od nekih starijih ljudi u okruženju. Doživeli su nešto toliko lepo, a opet tužno i zajedno bili u tome.
Osim pitanja o ljubavi, ja sam se setila mojih nekadašnjih načela, pogleda na svet i ljude, setila sam se predrasuda o ljudima sa kojima nisam ni poželela da popričam a danas se pitam koliko bih bogatstva dobila upoznavši neke od njih. Setih se i godina kada sam se grčevito držala istog društva misleći da će naša okupljanja trajati zauvek. Kasno sam uvidela da su moja ubeđenja bila samo to, ubeđenja koja se nisu ostvarila.
Knjiga nam šalje dve izuzetno važne poruke. Jedna je da se borimo za ljubav jer ćemo samo tada biti ispunjeni i istinski srećni, a druga da se oslobodimo svih predrasuda jer nismo svesni koliko dragocenosti možemo pronaći na životnom putu bez njih.