Bookmate
Bookmate
Makijaveli |

Nema velike umetnosti bez velikog poznavanja života

Mnogostruka su iskustva koje nam susreti sa Šekspirovim delima donose.Njegova dramska umetnost je, da se poslužim Ničeovim rečima, lečenju vična čarobnica, ume da turobne misli, stravičnost i besmisao postojanja pretvori u predstave s kojima se može živeti. Zato smo svi fascinirani njegovim delom.

Povod za jedno živopisno predavanje prof. dr Zorice Bečanović Nikolić o Šekspiru, profesorke Katedre za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Svetski je dan knjige, 23. april. To je dan kada je preminuo najveći dramski pisac svih vremena. U nastavi i u okviru naučnih istraživanja, prof.dr Bečanović Nikolić bavi se Šekspirovim stvaralaštvom, hermeneutikom, savremenom književnom teorijom, komparativnim pristupom srednjevekovnim i renesansnim književnostima u Evropi, vezama između srpske književnosti i evropskih kultura. Predaje, piše i objavljuje na srpskom, engleskom, francuskom i španskom.

Ovom prilikom, za Bookmate žurnal ističe da Englezi na Svetski dan knjige praznuju ujedno i dan Sv. Đorđa, zaštitnika Engleske, pa vole da uspostave vezu između svog sveca zaštitnika i svog najvećeg pisca. Tada, kao i drugde u svetu, organizuju čitanja soneta, recitale, predavanja, razgovore, književne večeri, prikazivanje drama. „Jednom rečju, na taj dan aktivno prizivaju Šekspira kao sagovornika i savremenika“, kaže naša sagovornica.

Foto: Ivana Stivens
Foto: Ivana Stivens

Kako je Šekspirovo vreme, a to je kraj 16. veka u Engleskoj, pored njegovog talenta, uticalo na to da on postane jedan od najvećih dramskih pisaca svih vremena?

Vremena procvata umetnosti, a naročito pozorišta, često se podudaraju s vremenima prosperitetnih vladavina. Tako se tri najznačajnije epohe u istoriji svetske drame vezuju za peti vek pre nove ere u Periklovoj Atini, za kraj šesnaestog veka u Engleskoj i vladavinu Elizabete I Tjudor – stoga se i govori o elizabetinskoj drami – te za vladavinu Luja XIV u Francuskoj, u sedamnaestom veku, kada stvaraju Kornej, Molijer i Rasin. Takve vladavine su često i teatralne u sopstvenim manifestacijama moći, a Elizabeta je do toga naročito držala, pa se može govoriti o kružnom uticaju monarhije na pozorište i pozorišta na monarhiju. Suštinu pozorišne igre visoko je vrednovao i najuticajniji evropski mislilac šesnaestog veka Erazmo Roterdamski. Neki pasusi iz njegove Pohvale ludosti odzvanjaju u Šekspirovoj komediji Kako vam drago, gde se kaže da je ceo svet pozornica, a svi muškarci i žene u njemu samo glumci…Možda su, međutim, najznačajnije dve stvari koje se tiču same epohe. Razume se, kao što kažete, pored jedinstveno moćnog talenta i venserijski istančane percepcije sveta, ljudskih odnosa, psihe, života i smrti. Jedna se tiče religije, a druga politike. Engleska je bila protestantska zemlja, koju je Henri VIII, otac Elizabete I, putem svojevrsnog Bregzita, odvojio od katoličke Evrope, sebe proglasio za vrhovnog poglavara nove Anglikanske crkve i podanicima praktično nametnuo nov način liturgijske službe, molitve, obeležavanja praznika. Napetosti su tinjale, katolici su okrutno kažnjavani, kao što je i Henrijeva kćerka iz prvog braka, Meri Tjudor, koja je kratko vladala između 1553. i 1558, obnovivši katoličanstvo, proganjala protestante, i zbog toga stekla nadimak Krvava Meri. Za vreme Elizabete I (1558-1603), Engleska je opet protestantska i opet je opasno biti katolik. Šekspir je, zapravo, izbegavao da se na bilo koji način jasno opredeli po ovom pitanju. To je doprinelo da svoj izraz dovede do najveće univerzalnosti, do same nesvodljive ljudskosti, koja samo retko podrazumeva najopštije okvire hrišćanstva, a često je, zapravo, univerzalnija i od hrišćanstva. Kada je o politici reč, Šekspir se na sličan način oprezno držao “ispod radara” tjudorske cenzure, koja je i te kako budno motrila na potencijalno opasne sadržaje u pozorištu, jer je ono bilo važan medij za oblikovanje javnog mnjenja. Istovremeno je bio isuviše pametan da bi postao puki glasnogovornik tjudorske ideologije, pa se držao ambivalencije i stvarao dela koja su se mogla videti kao potpora postojećeg pogleda na svet, ali su, za pronicljive gledaoce, sadržala i perspektivu koja je razotkrivala političke lukavosti, manipulaciju svake vlasti, moralne stranputice. Obe okolnosti vodile su ga ka univerzalnim temama i obradi koja može biti razumljiva u svim kulturama, nezavisno od epohe, vere ili neke specifične kulturne tradicije.

Koliko je Šekspir bio moderan za svoje doba?

Bio je moderan na mnogo načina. Stih kojim je pisao, blankvers (nerimovani jampski desetarac) mnogi smatraju toliko revolucionarnim za kraj šesnaestog veka u Engleskoj da njegovu svežinu i energiju porede sa snagom rokenrola u vreme kada se pojavio. Takođe, kada je reč o shvatanjima politike, bio je moderan koliko i Makijaveli, koji je u raspravi pod naslovom Vladalac, pokazao značaj realpolitičkog pogleda na svet, nasuprot srednjovekovnom hrišćanskom shvatanju vladara kao miropomazanog božjeg predstavnika među ljudima, a politike kao manifestacije Božjeg proviđenja. Makijaveli je teorijskim jezikom pokazao značaj čoveka u politici, a Šekspir je to, možda i nezavisno od Makijavelija, a možda na osnovu indirektnog, delimičnog poznavanja njegove političke teorije, uprizorio u svojim dramskim delima. Bio je moderan i zato što je, poput Mišela de Montenja, pokazivao modernu subjektivnost sa svim njenim protivrečnostima, s fluidnom nepostojanošću i višeglasjem modernog čoveka kakav je, recimo, Hamlet.

Oduvek su pripadnici viših klasa stvarali vrhunsku kulturu i umetnost. Međutim, da li je Šekspir ostvario neku vrstu renesansnog „američkog sna“ tako što se uzdigao iznad svog skromnog porekla i obrazovanja jednog momka iz provincije?

Jedan od razloga za postojanje takozvane „kontroverze o autorstvu“, po kojoj nama poznata dela možda nije napisao Vilijam Šekspir (1564-1616) iz  Stratforda na Ejvonu, i na osnovu koje se „kandiduju“ drugi autori, od Frensisa Bejkona do erla od Oksforda, jeste upravo njegovo skromno poreklo i nedostatak formalnog univerzitetskog obrazovanja. Engleska kultura je i danas veoma strogo klasno podeljena i ta vrsta predrasuda je naglašenija nego u drugim, većma plebejskim tradicijama. Ozbiljni poznavaoci, međutim, ne sumnjaju da je pravi autor upravo sin zanatlije što je najverovatnije prerađivao kožu, pravio i prodavao kožnu galanteriju, premda je u jednom periodu bio i gradonačelnik malenog Stratforda. Što se Šekspirovog obrazovanja tiče, evo kako stoje stvari: tadašnji „Bregzit“ je, pored ostalog, doneo i konfiskovanje imovine Katoličke crkve. Za vreme kratke vladavine maloletnog i kratkovekog Henrijevog sina Edvarda VI (vladao od 1547. do 1553) tako dobijena sredstva utrošena su na osnivanje gradskih škola (grammer schools) po manjim mestima. U škole su išli dečaci, od šeste do šesnaeste godine, i u njima učili latinski tako što su čitali i pisali na latinskom, te prevodili sa latinskog na engleski rimske klasike: Vergilija, Horacija, Cicerona, Seneku, Ovidija, Plauta, Terencija, Plutarha… I tako čitavih deset godina, tokom detinjstva i rane mladosti. Toliko čitanja rimskih klasika na latinskom, kaže Stenli Vels, priređivač oksfordskog izdanja Šekspirovih dela, u današnje vreme ne podrazumevaju ni studije klasičnih jezika na najboljim svetskim univerzitetima. Ta lektira je svakako mogla hraniti obdarenog pisca i dovesti ga do uspeha. Pozorišna slava, zbilja, jeste podrazumevala i neku vrstu „američkog sna“, on se od pozorišta obogatio, jer je ono u to vreme bilo poput današnje filmske industrije, vratio se u Stratford, kupio jednu od dve najveće tamošnje kuće, pa čak i pravo na porodični grb, i tako ispunio želju svoga oca. Na grbu je pisalo „non sans droict“, što znači „ne bez prava“. I, zbilja, tako je, zar ne?

Mnogo je čitao, nesumnjivo, ali je poznavao i ljudsku prirodu. Šta mislite o ideji našeg Stanislava Vinavera, koji je smatrao da je Šekspiru baš glumački poziv, koji je oličavala ona minđuša u uhu, omogućio da unese toliko mašte i realnosti u teatar?

Nema velike umetnosti bez velikog poznavanja života. I to u najvećem mogućem rasponu. Ne znači, razume se, da samo poznavanje života nužno mora iznedriti umetnost. Šekspir je veliki raspon uvida zadobio najpre kao dete koje je živelo između već pominjanih rimskih klasika u školi i ruralnog života u prirodi i u malom mestu. Džon Milton ga naziva „čedom uobrazilje“, kaže da je umeo „ćurlikati divljim notama svog rodnog kraja“. I zbilja, neverovatna je moć slike i zvuka kojima uprizoruje prirodu, koristi poređenja i metafore iz prirode. Ljude i ljudsku dušu morao je osluškivati i kao dete, i kao mladić koji je, možebiti, bio šegrt u očevoj radnji, te lovokradica, glumac-amater, mladić koji se oženio osam godina starijom devojkom, mladi suprug i otac što je, možebiti, iz Stratforda pobegao s jednom glumačkom trupom. Bio je, zatim, glumac i pisac početnik u Londonu, gde je konkurencija bila velika, gde su pisci imali diplome s Oksforda i Kembridža. Osluškivao je svet i kao prijatelj aristokrata, u vreme kada je samo prijateljstvo moglo da obezbedi gotovo nemogući most između najvišeg plemstva i glumaca. Glumci su smatrani za ljude sa samog dna društvene lestvice. Kad nisu imali zaštitu nekog aristokrate, tretirali su ih kao skitnice. Glumcima je, dakle, bilo neophodno pokroviteljstvo plemića, a neki među aristokratama su toliko voleli pozorište, da su im ga rado pružali. Šekspir je na samom početku uživao veliku naklonost mladog Erla od Sauthemptona, kome su, sva je prilika, posvećeni čuveni soneti.

Šta je to što ljude svih epoha fascinira u njegovom delu?

Ako treba izabarati jednu stvar onda je to svakako duboko poznavanje ljudske prirode, koje dopire do najskrivenijih kutaka naših bića, bilo da smo čitaoci i gledaoci, ili stvaraoci, glumci, reditelji. O tome svedoče i filozofi, teolozi, antropolozi, psiholozi među njegovim čitaocima. Mnogostruka su iskustva koje nam susreti sa Šekspirovim delima donose. Istorijske drame nas mogu opismeniti u političkom pogledu, učiniti nas svesnim, kritičnim, konstruktivnim učesnicima u životu zajednice. Likovi kao što je Falstaf mogu nas učiniti vitalnijim i duhovitijim nego što jesmo, on to i kaže: „ne samo što sam duhovit već sam i izvor tuđe duhovitosti“… Komedije nas mogu zabaviti i nasmejati, naučiti nas štošta o ljubavi…Tragedije i tragikomedije su bolne, ali paradoksalno okrepljujuće. Njegova dramska umetnost je, da se poslužim Ničeovim rečima, lečenju vična čarobnica, ume da turobne misli, stravičnost i besmisao postojanja pretvori u predstave s kojima se može živeti. Zato smo svi fascinirani njegovim delom.

Koja je Vaša omiljena Šekspirova drama?

Nije mi lako da odgovorim na to pitanje. Volim da govorim o istorijskim dramama, kojima je posvećena moja knjiga Šekspir iza ogledala, kao što volim da tumačim i komedije, jer u njima ima mnogo humora, erazmovske mudre ludosti, filozofije ljubavi, pa i metateatralnih osvrta na prirodu umetničkog stvaranja, to su sve teme koje me inspirišu. Najizazovnije i najteže je tumačiti tragedije, Hamleta, Kralja Lira, Makbeta, u njima je destilisana istina bića, koja je bolna i protivrečna, na mnogo načina. Kao štivo, kao smisao koji mi pomaže da se krećem kroz život omiljena mi je Bura. To je Šekspirovo poslednje delo, sazdano od prekrasne, pozne, poezije. Tu su predstavljeni uzleti duha čarobnjaka Prospera, što u sebi, na kraju, mora da pronađe poniznu ljudskost, jer jedino tako opstaje nada, uprkos mnogim osujećenjima koja su sastavni deo ljudskog iskustva.