Već sam pomislila kakva ću žalosna vrba da budem i da se ubedačim a onda i završim sa činijom sladoleda u krevetu. Međutim krene da priča. On je savršen za nju. Samo. Ipak ima nešto što je nervira. Sve je divno dok on ne progovori. Krećem da se smejem. Mislim se pa čovek mora da priča, jel da?! Gleda me bledo ali nastavlja. Kaže stalno nešto mulja. Malo je falilo da digne ceo stan u vazduh pre jedno 10 dana. Toliko je besna bila da je uzela makaze u ruke i krenula da iseče venčanicu. Dok je dramatično mahala rukama ispred mene već sam krenula da likujem u sebi i razmišljam kako ipak i neću biti neka žalosna vrba. Ne posle ovoga.
Nakon što je jel te dramatično uzela makaze i venčanicu u ruke, pogled joj je pao na njihove slike sa svadbe. Kaže u naletu besa sve je oborila i slomila. Slušam je sad već jako napeto i zainteresovano. Onda kao fol uzdahnem i ubacim po neko moje čuveno “Ccccc, skot!”, “SKANDAL!”, “Konj” ili “Dripac!”.
“Iiiiii šta je onda bilo?!”, pitam ja nju. Kaže NIŠTA. Malo je izdramila, slomila po koji ram, zasekla donji deo venčanice, a on je pogledao kao da je psihijatrijski bolesnik , pokupio se i otišao. Posle toga je tek prsla. Skinula burmu, slomila omiljeni porcelanski set šoljica njegove majke i skuvala sebi kafu i nasula čašicu rakije da se smiri. Zakunula se da više neće progovoriti sa njim. Tri dana nakon toga su se valjali kao golupčići.
Rekoh joj: “Ne,ne ne! ABORT! Ne radi se to tako. Pravi si amater!”, zagrcnula se i izbečila. “Kao prvo sav taj nered si samoj sebi napravila. Nije ga sigurno on čistio. A kao drugo udaraš na samu sebe! Šta njega briga za po koji ram ili rub haljine?! Ne, ne, ne. Da si uzela pa slomila njegovu najveću kriglu za pivo, slučajno spalila peglom omiljeni rukav njegove košulje ili bila dovoljno pametna pa odjavila sve sportske kanale na kablovskoj, tad i samo tad, bi udarila tamo gde bi ga zabolelo!”
Prebledela je. Nije kao da sam joj upravo rekla kako da ga ubije. Iako sam baš mislila tu temu da zagrebem. Pogledala me je i rekla: “TI NISI NORMALNA!”.Okrenula se i teatralno otišla.
Znala sam. Rekoh vam. Amater. Ne zna da igra igru.
I tako nedugo nakon toga krenem da čitam knjigu “Savršen za nju”. I počnem da razmišljam kako je sa muškarcima stalno neka igra, i kako i ja kao i moja glavna junakinja Tejlor iz pomenute knjige stalno moram da razbijam glavu i smišljam neke taktike. Koji sledeći korak čovek da napravi, kako da ih nadmudri, da se sačuva i da ne bude povređen a uz sve to i da ih pobedi i zada neki pošteni udarac?! Čisto da se ne opuste. Jer ako se opuste teško vama. Bićete uhvaćene kao riba u mreži i nikakvo koprcanje i batrganje ovog sveta vam neće pomoći.
Na kraju, od tolikog silnog mozganja ipak sam završila sa činijom sladoleda u krevetu i zaista pomalo i izgledala kao žalosna vrba. Motala sam po glavi. Stalno neka borba sa njima. Naravno, umeju te borbe da budu zabavne. Neretko su i iscrpljujuće. Koja žena još ne pošizi, ne slomi koji tanjir, zvekne po dva tri šamara, zalupi toliko jako vratima da padne okvir i počne da vrišti i kune i živo i ne živo iz sveg glasa?! Jer ste vi zaboravili da su opet oni dani u mesecu, jer nam niste kupili omiljene slatkiše i najnoviji roze toalet papir! Ili ste jednostavno disali u Tamarinom prisustvu i gledali u njene najnovije lubenice umesto sisa! I sad vam ja kažem pa šta?! Koja žena još to ne radi? Pokažite mi tu. Osim ako ne voli toliko jako da gori i puca sve.
Da je drugačije bilo bi nam svima kolektivno dosadno.
Jer na kraju dana, sve je to ljubav zar ne?!
xoxo
Jovana ovaj put bez AkoMenePitate (on spava u podrumu)
Autor teksta: Jovana Adamović (@ako.mene.pitate )