Različitosti su sve češća tema o kojoj se priča danas. Bio to pol, seksualno opredeljenje, rasna pripadnost, izgled ili životne odluke, ljudi teže da se okruže sebi sličnima. I to je u redu. Svako ima pravo i slobodu da bira svoje društvo.
Međutim, ono što se često dešava jeste prozivanje, kritikovanje, izopštavanje iz društva, nerazumevanje, pa čak i mržnja prema određenim ljudima i različitostima. Nekada je ona osnovana, ali je često i naučena kroz vaspitanje i okruženje u nekim patrijarhalnim i slabije razvijenim društvenim zajednicama.
Posmatrajući dešavanja u društvu i čitajući komentare na društvenim mrežama koje ostavljaju obični ljudi uvek se trudim da razumem njihov ugao gledanja. Bude mi žao kada naletim na nekoga ko je isključiv, sumnjičav ili toliko ušuškan i uvučen u primitivne norme društva, da ne može da pojmi osnovne principe ljudskih prava – poput toga da žena nije kriva što je silovana.
Svaki put kada naletim makar i na jedan komentar mržnje osetim veliku tugu. Tugu prema celom ljudskom rodu zbog toga šta smo postali. Možda smo i bili takvi, ali su sada društvene mreže omogućile da lakše primetimo i dođemo do komentara potpuno nasumičnih ljudi iz drugih krajeva države, pa čak i sveta. Nedavno sam u jednoj knjizi pročitala da se vreme i ljudi menjaju kao namirnice u prodavnici; mleko se proda i nabavi se nova tura, tako da je prividno, naizgled sve ostalo isto, a ipak je druga ambalaža u pitanju.
Da se vratimo na temu. Različitosti su toliko popularna tema u današnjem društvu, da se čak pretera sa njihovim potenciranjem povremeno u želji da budu prihvaćene. Svako od nas po nečemu je drugačiji i u tome je lepota, ali upravo zbog nekih svojih osobenosti trebalo bi bolje razumeti druge i ne osuđivati po navici.
Seksualno opredeljenje je veoma čest razlog da se neko osudi, a u današnju temu uključićemo upravo knjige koje govore o toj temi.
Prvenstveno bih spomenula „Ženu“ Simonide Milojković, prema kojoj sam, zaista ružno i površno od mene, imala predrasude. Ova knjiga je o jednom momku koji želi da promeni pol. On se oseća kao žena i žarko želi da bude svoj, da bude voljen i da ga zbog tih osećanja i potrebe da bude ono što jeste niko ne maltretira. Užasno je koliko su ljudi spremni na nasilje ukoliko si drugačiji. Jedno je ne podržavati nešto ili prihvatati da je neko drugi drugačiji, a drugo je imati potrebu za fizičkim nasrtanjem. To čak više označava psihičku nezrelost i probleme nasilnika.
S druge strane, imamo knjigu „Gotovo je sa Edijem Belgelom“. Ovo je istinita priča zbog koje je dečko koji je napisao postao poznat. On je živeo u malom mestu na severu Francuske i nailazio na razne probleme zbog svog homoseksualnog opredeljenja. U knjigama ovog tipa često je prisutno i porodično nasilje – uglavnom oca, kako prema majci, tako i prema detetu jer dete nije ono što su oni očekivali ili priželjkivali, već ga se stide, umesto da ga podrže makar pokušavajući da razumeju da mu je izuzetno teško i bez njihovog nasilja.
Ova priča je nešto eksplicitnija od prve, pa ima i malo nekih težih scena koje su dodatno dočarale sve kroz šta je glavni lik morao da prođe. Nije za svačiji stomak, ali pruža osećaj motivacije i zadovoljstva kada na kraju shvatite koliko su jaki ljudi koji su morali da pronađu sami svoj put u životu i dobiju ono što i zaslužuju.