Pre neko veče održana su dva zanimljiva fudbalska meča. Inače, retko pratim fudbal poslednjih petnaestak godina, mada sam kao klinac bio od one dečurlije koja znaju napamet igrače brojnih klubova i reprezentacija - ko je gde prešao, kao i rezultate najsporednijih mečeva. Zašto? Ah, ko bi to znao.
Sudar finansijski moćnih timova
Uglavnom, bila je sreda, neke lepe stvari su mi se desile tog dana, te sam odlučio da zajedno sa sinom tinejdžerom obratim pažnju na sportski program te večeri. U centru pažnje bio je revanš meča polufinala Lige šampiona, pa sam odlučio da učinim i nešto što radim jednom u pet godina - uplatio sam tiket u kladionici. Potražio sam šta još ima od fudbala te večeri da se ne kladim samo na jednu utakmicu jer to i nije neka zabava, pa naleteh na (verujem da vam ovo neće biti ni najjasnije) revanš meč plej-ofa engleskog Čempionšipa; elem, ko pobedi u tom meču ide u finale i stiče mogućnost da, ako i u finalu pobedi, postane novi član prestižne Premijer lige. U Ligi šampiona igrao sam na ekipu koja mi je simpatičnija, a u ovom drugom meču odlučio sam se za ekipu koja je, prema kladioničarima, imala manje šanse da pobedi, tj. veću kvotu u slučaju uspeha.
“Ekipa koja vredi koliko dugovi mnogih južnoameričkih zemalja pobedila je ekipu koja je teža od BDP-a Kine - odnosno, prebogati arapski šeici savladali su takođe prebogatog španskog kralja.”
Kakve sad ovo veze ima sa knjigama, sigurno se pitate. Malo strpljenja, stići ćemo do toga. Elem, u prvom meču, onom Lige šampiona, favorit kladionica odneo je ubedljivu pobedu, koja nijednog trenutka nije dolazila u pitanje; demonstrirala je nadmoć i efikasnost. Dakle, ekipa koja vredi koliko dugovi mnogih južnoameričkih zemalja pobedila je ekipu koja je teža od BDP-a Kine - odnosno, prebogati arapski šeici savladali su takođe prebogatog španskog kralja. Navijači na punom stadionu, velelepnom, kako se to obično kaže za takva zdanja, super su se zabavili i nakon meča otišli na pićence da proslave pobedu ili se uteše zbog poraza. Sudar finansijski moćnih timova kadrih da pokupuju najspretnije muške noge na tržištu završen je predvidljivo i, nekako, bez iskrenih emocija, čak i za ukus najvatrenijih pristalica ovih klubova.
Pošto je ova utakmica završena ranije od one u plej-ofu Čempionšipa između dva kluba gde velike sume nisu u prvom planu, okrenuo sam kanal i gledao sam kraj ove utakmice koja je produžena za celih osam minuta. Tih osam minuta bili su epski. Momci, gosti, u svetloplavim dresovima, branili su gol prednosti od crvenih domaćina. Grčevito. Momci u crvenim dresovima učinili su sve da u toj nadoknadi dođu do izjednačenja i mogućnosti da ne budu eliminisani pre produžetaka ili penala. Pogođena je prečka, bila je silna gužva u šesnaestercu svetloplavih, lopta je išla u svim pravcima… Kamera je na tribinama snimila plavokosu devojčicu u crvenom dresu koja plače. Još crvenih navijača koji se drže za glavu sa izrazima očaja na licima. Snimljeni su i vremešni navijači u svetloplavim dresovima koji su grickali nokte i kršili prste. Drama sa terena prelila se na tribine u punom obimu.
Zašto ovi plaču
“Zašto ovi plaču i ovako se nerviraju zbog obične utakmice?”, upitao je moj tinejdžer u neverici, pomalo neraspoložen jer je kraljevski klub za koji je navijao ubedljivo izgubio par minuta ranije.
Pravo pitanje!
Baš zbog njega dolazimo do knjiga, odnosno knjige.
Nakon njegovog pitanja setio sam se knjige “Druga planina” veoma zanimljivog američkog novinara, kolumniste i pisca Dejvida Bruksa.
Bruks, koji se pre ovog naslova pročuo knjigom “Društvena životinja”, postavlja tezu da se čovek u životu penje na dve planine. Prvu planinu savladavamo u mladosti, boreći se da ostvarimo svoje snove i ambicije - da izgradimo dobru karijeru i osvojimo moć i ugled, dok se na drugu planinu penjemo nakon pedesete godine, daleko smireniji i iskusniji, u potrazi za suštinom života i trajnijim zadovoljstvima.
Kako bi to sam Bruks opisao: “Ako prva planina ima veze sa izgrađivanjem ega i definisanjem toga ko ste, druga planina ima veze s odbacivanjem ega i sa gubljenjem sebe. Ako prva planina ima veze sa sticanjem, druga planina ima veze s doprinošenjem. Ako je prva planina elitistička, podrazumeva uspon, druga je egalitaristička - znači biti među onima kojima je potrebna pomoć, i zajedno sa njima deliti život… Svoju prvu planinu osvajate. Odredite vrh koji želite da osvojite i mukotrpno krčite put ka njemu. Vaša druga planina osvaja vas. Prepuštate se nekim vrhovima i činite šta je neophodno da odgovorite na ono što vas doziva i da se pozabavite problemom ili nepravdom s kojima se suočavate”.
Bruks smatra da je čovečanstvo, ili barem njegov veći deo, zastranilo - ma, zabrazdilo, u ”neobuzdani individualizam sadašnje kulture”, koji, po Bruksu, vodi u propast.
“Šest decenija je obožavanja sebe bilo glavna preokupacija naše kulture - oblikovanje sebe, ulaganje u sebe, istraživanje sebe. Kapitalizam, meritokratija i moderne društvene nauke načinile su sebičnost nečim normalnim. Učinili su da izgleda da jedini pravi čovekovi motivi jesu oni zasnovani na ličnom interesu - želja za novcem, statusom i moći. Tiho su razaslali poruku da su davanje, brižnost i ljubav puki ukrasi društva… Kad je celo društvo izgrađeno na zaokupljenosti pojedinca samim sobom, pripadnici tog društva otuđuju se jedni od drugih, među njima počinju da vladaju podele. Upravo se to dogodilo nama. Mi smo dole, u dolini. Truljenje koje vidimo da se dešava u politici uzrokovano je truljenjem naših moralnih i kulturnih temelja, a ono se vidi u načinu na koji se odnosimo jedni prema drugima, u tome što sebe doživljavamo kao odvojene od drugih ljudi, u dominaciji individualističkih vrednosti koje su postale poput vazduha koji dišemo. Kultura prve planine pokazala se nedovoljnom, kakvom se uvek i pokaže. Naše društvo je postalo zavera protiv radosti…”.
Što nas vraća nazad na pitanje mog deteta: “Zašto ovi plaču i ovako se nerviraju zbog obične utakmice?”.
“Na tom stadionu postojale su prave emocije, prava odanost prema klubu, odanost prema sportu, svi su bili ujedinjeni u želji i nadi da će zajedno doći do pobede.”
Druga liga, drugi stadion, drugi plan… Sve to dovodi do jakih emocija; navijači su potpuno konektovani sa svojim ljubimcima, zajedno proživljavaju dramu - da li će ući u prvu ligu ili će još ko zna koliko dugo ostati da tavore u drugoj. Na tom stadionu postojale su prave emocije, prava odanost prema klubu, odanost prema sportu, svi su bili ujedinjeni u želji i nadi da će zajedno doći do pobede koja nekome sa strane deluje besmisleno, ali njima je - apsolutni smisao. Prvi meč, onaj Lige šampiona, slava je indvidualizma i materijalizma - zavera protiv radosti, a ovaj drugi je…
Druga planina
”… Moramo, i kao ljudska bića i kao društvo, da pronađemo našu drugu planinu… Reč je o menjanju jednog oblika razmišljanja drugim. Reč je o pronalaženju etosa koji obavezivanje stavlja u središte… Postoji i radostan način postojanja koji nije samo malčice bolji od načina na koji trenutno živimo; neuporedivo je bolji”, objašnjava Bruks.
… a ovaj drugi je onakav kakav život treba da bude - sa obavezivanjem u središtu: bilo da je reč o voljenom klubu, voljenoj ženi, voljenoj deci, voljenim prijateljima, voljenim komšijama, voljenim četvoronožnim ljubimcima, voljenim… svetom koji nas okružuje. Primamljiv je indvidualizam, manipulacija je ozbiljna veština, mržnja moćan afrodizijak, ali šta je svet bez obavezivanja, bez empatije i bez suživota?
Psihopatija?