Ako je neko tipičan primer takvog pisca, to je Filip Rot. Njegov roman Profesor žudnje je knjiga za koju dok je čitate niste sigurni šta da mislite. Ako vas tema ne interesuje, bolje da ga odmah ostavite jer će vam biti dosadan. A šta je uopšte tema ovog romana? Na ovo uopšte nije lako odgovoriti. Ako gledamo površinu, radi se o seksualnim avanturama i potom frustracijama jednog mladog Amerikanca. Međutim, ako gledamo suštinu priče, ona je nešto drugo. Glavni junak ovog romana je profesor Dejvid Kepeš i njegov život pratimo od odrastanja u jednoj tipičnoj američkoj jevrejskoj porodici, preko odlaska na koledž i posle kao profesora književnosti na uglednom američkom univerzitetu. Dejvid je lik koji je od najanijeg detinjstva emotivno nesiguran i podložan raznim uticajima. Kao vrlo mlad bio je pod uticajem par prijatelja koji su u to vreme na neki način odstupali od postojećih društvenih normi i obrazaca ponašanja tipičnih Amerikanaca. Nakon dobijanja stipendije i odlaska na studije, upoznaje neke nove ljude koji će opet imati ogroman uticaj na njega. E sad, sledi ono glavno.
Pre svega, tu su dve mlade Šveđanke – Elizabeta i Birgita, seksualno osvešćene i veoma slobodne devojke. Uz njih dve Dejvid spoznaje tu čulnu stranu sebe i otkriva svoje seksualne fantazije. Stvari koje je s njima radio bile su potpuno oslobođene svih inhibicija i kasnije će mu u sećanju često odzvanjati – ponekad kao nešto sramotno, a ponekad kao najsrećniji trenuci njegovog života. Nakon toga se vraća u Kaliforniju i upoznaje Helen, njegovu buduću ženu, slabu tačku i femme fatale ovog romana. Helen je lepotica koja je pre njega živela veoma slobodnim životom u Hong Kongu. Nju svi prosto obožavaju, na šta je ona u potpunosti navikla i uzima to obožavanje kao nešto potpuno prirodno. Ono što je veoma specifično za ovaj roman, jeste upravo to da ljubav između Dejvida i Helen nikad nije prikazana kao neka velika ljuba, iako se oni venčavaju. Čitalac vidi da je on potpuno izgubio glavu za tom ženom, ali nijednom ne pročita ono volim te u pravom smislu te reči. Vrlo brzo nakon venčanja, oni shvataju da brak nije institucija u kojoj se oni dobro osećaju i da se njihov brak jedino svodi na požudu koja je i dalje veoma jaka. I to je ono što Helen smeta – to što od Dejvida nikad nije dobila tu dozu obožavanja i ljubavi, već se sve svodilo na njegove telesne želje. On postaje zadubljen u knjige, ne pružajući pažnju koja joj falu, a nakon čitave 3 godine bračne mizerije, ostaje sam. To je za Dejvida tačka pucanja.
Filip Rot je ovde kreirao jednog veoma interesantnog antijunaka. I ne samo to, on ga je stavio i u poređenje sa velikim Kafkom, kako bi dočarao tu vrstu otpadništva od društva. U svet u kom je svakoj osobi večna ljubav i pripadanje drugom krajnji cilj, Rot je uveo lik koji jednostavno ne može da dođe do tog cilja. Dejvid se nalazi u rascepu – s jedne strane se nalazi požuda koja je zaista jaka toliko da svaka od žena ima ogromnu moć nad njim, a s druge strane se nalazi njegova želja da pronađe ljubav i duševni mir. Rotovo poređenje Dejvida sa Kafkom je zaista najinteresantniji momenat romana. Znamo da se Kafka posvećivao temama kao što su izolovanost, nepripadanje, egzistencijalne krize i anksioznost, a i sam je bio na neki način otpadnik. Kafka je bio veoma sličan Dejvidu po pitanju seksualnog života i to je bitno za shvatanje ove knjige. On se nikad nije oženio, bio je pod ogromnim uticajem svoje sopstvene požude i bio je verna mušterija praških bordela. Uprkos tome, patio je od manjka samopouzdanja kao i Dejvid i plašio se pomisli da ga drugi ljudi smatraju odbojnim.
Osećaj da nigde ne pripadaju i porblemi sa samopouzdanjem kod muškaraca jesu glavne teme u ovom romanu. Dakle, ne samo seksualne fantazije i objektivizacija žena. Dejvid je ugledan profesor koji zadovoljstvo pronalazi u dve stvari – knjigama i seksu. On je zgodan, uglađen i poštovan, i neko od koga bi se očekivalo da pronađe finu ženu i osnuje porodicu. I nije da on to ne želi – štaviše, on i pokušava da se skrasi ali konstantno ima strah da će svaka njegova veza doživeti krah čim požuda počne da jenjava. Ukoliko se ne uklapamo u društvene norme, osuđeni smo da živimo životom koji teško da će nam doneti sreću. Koliko god da je neko siguran u svoje želje, neminovno je preispitivanje istih kad imamo osećaj da nas svi drugi gledaju kao stranca. I uvek će postojati ta borba između različitih nagona i pokušaja da živimo pristojno, kako društvo i razum nalažu. Možemo li imati oba? I moramo li, ukoliko se odlučimo za jedno od ta dva, nužno žrtvovati onaj drugi deo sebe?
Neki drugi momci imaju neka druga osećanja, slažeš se? Oni su navikli da ih imaju. Prija im da ih imaju. Ali vrlina nije moj domen. Previše je dosadna.
Autor teksta: Zorana Karapandžin (@zozefina_k)