“Šta ja uopšte želim? Pre svega da ne budem poražen. Zatim, ako je moguće da pobedim … Ne nalazim drugo objašnjenje osim mojih godina, nisam više u stanju da trpim ponižavanje u ime zadovoljenja potreba, ono bolno ponižavanje da budem gledan sa visine, više nisam sposoban da na ironiju odgovorim prezirom ili sarkazmom”
Dok traju, diktatorski režimi čine se večnim, ali večno zapravo znači ograničeno vekom, dakle prolazno. Završila se i diktatura u Portugaliji, a u poslednjoj godini njenog trajanja slikar H. glavni junak romana “Priručnik o slikanju i pisanju” vodi dnevničke zapise o svom životu umetnika neprilagodjenog životnim okolnostima, dikatuturi pod kojom živi njegov narod, poražavajućem sistemu “vrednosti” u kome postoje privilegovani svim i lišeni svega i bogatom klijentu po čijoj narudžbi treba da naslika porodični portret. Od prvog poteza četkicom na platnu H. je okupiran razmišljanjem o svetu opsednutom društvenim statusom i bogatstvom, iluzijom o precenjivanju sopstvene vrednosti čoveka ogrezlog u spekulativnom kapitalu i privilegijama koje su mu omogućene i o bogatom klijentu koji insistira da slikar naslika lepotu portreta, ali lepotu kakvu vidi klijent više svojim novcem nego svojim očima. H. medjutim odlučuje da u tajnosti slika stvarni portret, ono što zaista vidi u ljudima, a ne što naručilac od njega očekuje.
Ličnom preispitivanju nema kraja i H. u svojim vežbama autobiografije ispituje ne samo sopstvene slabosti, realne i upitno realne nedorečenosti, već traga i za smislom umetnosti u svetu i vremenu u kome živi i svrhama umetničke kritike : “ Kad bolje razmislim, dovoljno sam pošten da bih zanemario glasove kritičara, stručnjaka i znalaca” i svim smislenim i besmislenim, ali snažnim uticajima koji oblikuju zapadnu kulturu. Na svom tragalačkom putu, ophrvan sumnjama u sopstveni talenat, odlazi u Italiju i u susretu sa delima renesansnih majstora postavlja sopstvene umetničke temelje i etička merila, oslobadja kreativnost i do tada suspregnutu stvaralačku slobodu. Povratkom u Portugaliju, suočava se sa turobnom stvarnošću, opetrećenom neizvesnošću, sumnjama i strahom od vladajućeg režima u kome tajna policija hapsi njegovog prijatelja. Ali, najčešće u životu postoji neko “ali” koje život iznenada usmeri u drugom pravcu i to onda kada čovek promene ne očekuje … H. započinje strastvenu ljubavnu vezu, on koji je o ljubavi govorio sa blagom dozom ironije: “ Žene sa kojima sam do sada bio, za mene su mrtve, a što sam ih više voleo, to su više mrtve. Medjutim, nijednu od njih nisam voleo dovoljno, da bi jedan deo mene umro zajedno sa njima”.
I ovim romanom koji pripada žanru autobiografske književnosti, Saramago bira teme koje su ga okupirale - čovek i njegov opstanak u turbulentnim istorijskim okolnostima. Roman se čita u jednom dahu “klizeći” suptilno iz rečenice u rečenicu, kao što slikar pokretom ruke nanosi boju na platno. U prepoznatljivoj Saramagovoj fikciji čiji su konstitutivni elementi alegorija i metafora, stvarnost je izmeštena, a utopija izmišljena. Distanciranost od predmeta umetnosti nije bez razloga naglašena, za cilj ima pokušaj otkrivanja istine i svih njenih oblika potisnutih mimikrijom spoljašnosti.. Otud i postojanje drugog portreta, ogoljene istine koja posmatraču izgleda kao karikatura karikature. Distanca je neophodna i uživotu u celini i u onom delu života u kome se radja kreacija iz koje nastaje umetničko delo. Distanca daje bistrinu čovekovom vidu. Portret na slikarskom platnu ili odraz u ogledalu, izraz je čovekovog očekivanja oblikovanog socijalnim kontekstom, nametnutim estetskim standardima, brižljivo negovanoj iluziji, a istina … istina je negde drugde i do nje treba doći otkrivajući je iskrenošću.
Portugalski nobelovac Žoze Saramago ( 1922. Azijango - 2010. Kanarska ostrva) prošao je težak životni put od odrastanja u siromašnoj seljačkoj porodici do jednog od najznačajnijih portugalskih pisaca i najuticajnijih svetskih pisaca današnjice. Njegova dela prevedena su na preko 30 jezika. Iako je tokom života bio izložen napadima zbog svog političkog angažovanja i javno izraženog ateizma, anarhokomunizma, kritike monarhizma, katolicizma, EU i MMF-a, bio je omiljen u narodu i na njegovom poslednjem ispraćaju u Lisabonu bilo je više od 20 000 ljudi. Bio je osnivač Nacionalnog fronta za odbranu kulture u Lisabonu 1992. a sa turskim piscem Orhanom Pamukom, koosnivač je Evropskog parlamenta pisaca. 2007. osnovao je ”Fondaciju Žoze Saramago” čiji je cilj bio zaštita univerzalnih ljudskih prava, predstavlajnje Portugalske kulture i zaštita prirode.