Preuzeto sa sajta: themarysue.com
Za vreme najveće izbegličke krize radila sam u par beogradskih hostela koji su se tada delili na one koji se bogate na tuđoj nesreći i na one koji glasno i jasno govore da NE PRIMAJU IZBEGLICE. Moji su bili ovi potonji, a lista razloga za odbijanje (teranje!) je bila dugačka: prljavi su, neće platiti, izazvaće neki sukob, neće platiti, narušiće ugled hostela, neće platiti, navući će nam policiju na vrat, neće platiti, neće platiti, neće platiti…Ni prvi ni drugi nisu posmatrali sirijske izbeglice kao ljude već kao bankomate ili kao potencijalne probleme.
Ja sam bila zbunjena, jer najezda tužnih, umornih, ubijenih u pojam ljudi je bila ogromna. Spavali su, jeli, kupali se u parku kroz koji sam svakodnevno prolazila. Nikada nisam do kraja razumela šta se tu zapravo zbilo i koji su pravi razlozi bežanja ovih ljudi i nisam ponosna na to. Savest me je pekla i tada, a danas mnogo, mnogo više što sem par paketića Plazme pruženih dečici nisam uradila ništa konkretnije da pomognem bar malo tim ljudima.
Ovog leta sam potpuno neplanirano pogledala film „The swimmers“ o kom sam dosta čitala na društvenim mrežama. Pretežak je i verujem da verno približava situacije kroz koje su prolazile sestre Mardini.
A onda je došla i ova knjiga. I ona neplanirano. Raznela me je, reči su me ubadale u srce i želudac baš poput šrapnela koji su leteli na sve strane po Homsu. Nakon čitanja sam morala da detaljnije istražim život ove izuzetno mlade autorke i da pročitam par intervjua sa njom kako bih proširila sliku o ovoj priči. Jedan od tih razgovora vam prenosim u celosti – neću reći uživajte već samo PROČITAJTE.
Znanje i svest o tome šta se zapravo dešava u Siriji je ono što nedostaje mnogim Evropljanima i Amerikancima svih uzrasta. Šta te je navelo da roman „Dokle god rastu limunovi“ fokusiraš na mlađu populaciju, odnosno tinejdžere?
Na samom početku pisanja ovog romana moja „meta“ su bili mlađi čitaoci, jer oni su budućnost – oni će biti odgovorni za donošenje budućih odluka i ova priča je trebala da ih nauči empatiji. To je moja produžena ruka koja je pomogla da njihov svet postane malo veći.
“U mojoj veri je sve živo – od neba preko drveća do reke i najsitnijeg kamena i svega između. To važi i za apstraktne emocije poput ljubavi ili straha.”
U romanu personifikuješ Haufa odnosno Strah na tako upečatljiv i živopisan način. Odakle se stvorila ta ideja i da li postoje neka skrivena značenja iza opisa njegovih ledeno plavih očiju, ponoćno crne kose, crvenih tačkica na njegovim ramenima?
U mojoj veri je sve živo – od neba preko drveća do reke i najsitnijeg kamena i svega između. To važi i za apstraktne emocije poput ljubavi ili straha. Zato sam pomislila zašto ne bih na taj način malo začinila priču i tako je približila očima i srcima čitalaca. Osmišljavanje njegovog fizičkog izgleda je rezultat koji je moj mozak dao zahvaljujući svim antiherojima u filmovima fanstastike koje sam gledala.
„Dokle god rastu limunovi“ na srceparajući način prikazuje bol i pustoš koji su stvarnost u Siriji, ali obuhvata i potresnu ljubavnu priču između Selime i Kenana. Koja je, po tvom mišljenju, prednost prikazivanja užasa sirijske revolucije rame uz rame uz priču o mladalačkoj ljubavi?
Ljubav uvek treba da bude onaj tračak svetlosti koji se probija kroz tamu. To je učinilo priču o revoliciji još razornijom, a trenutke koje Selima i Kenan provode u miru još dragocenijim. Želela sam da prikažem da život traje, da se nastavlja čak i u tako sumornim i teškim vremenima. Želela sam da pokažem da su oni više od tragedije koja ih je zadesila. Oni su tinejdžeri koji su se zaljubili i zaslužuju da žive.
U romanu glavna junakinja Selima Revoluciju naziva ratom dok druga dva lika, Lejla i Kenan, uporno govore o Revoluciji? Za one koji nisu upoznati sa ovim terminima koja je razlika između rata i revolucije i zašto je važno ove događaje označiti kao Sirijsku revoluciju?
Revolucije su se kroz istoriju oduvek dešavale. Sirijska revolucija je samo jedna od bezbroj. Francusku revoluciju ne nazivamo ratom, takođe ni američku pa zašto bi se onda sirijska razlikovala?U svim primerima ljudi su se borili protiv entiteta koji ih je tlačio ili iskorišćavao. Sirija nije ništa drugačija.
“Želim da nas svet vidi kao ljude koji se ponose svojom religijom, nasleđem, istorijom i kulturom.”
Ljudi islamske veroispovesti su često nedovoljno ili pogrešno predstavljeni kako u literaturi tako i u drugim medijima. Na koji način Selima i Kenan prkose stereotipima i da li se nadaš da će tvoji mlađi čitaoci moći da se poistovete i povežu sa njima?
Nažalost, toliko dugo su muslimani u medijima slikani najširom mogućom četkicom. Negativni stereotipi koji ponekad postoje u našim zajednicama su postali norma. Zbog toga je ravnoteža bila nagnuta na jednu stranu ignorišući milione muslimana čija iskustva nisu ekstremna. Selima i Kenan predstavljaju tu drugu stranu. Njihov problem nije njihova religija. Oni nemaju krizu identiteta, ne odbacuju ono ko su i odakle dolaze. Oni su ustvari jako ponosni na to. I to je ono što želim da čitaoci moje vere čitaju – da ne budemo večito mi ti koji se izvinjavamo već želim da nas svet vidi kao ljude koji se ponose svojom religijom, nasleđem, istorijom i kulturom. Ovakve priče mnogo doprinose samopouzdanju i prihvatanju i da sam ih ja čitala kada sam bila mlađa moj put ka samoprihvatanju ne bi bio toliko težak i dug. Mi nismo onakvi kakvim nas opisuju. Mi smo mnogo više i bolje od toga.
Kroz priču se naglašavaju različiti načini na koje pojedinci mogu pomoći Siriji sa bilo koje strane sveta. Na koji način se nadaš da će tvoja knjiga pomoći tvojoj zemlji?
Nadam se da će proširiti glas o tome šta se dešava. Možda stigne do nekoga ko može nešto konkretno da uradi. To ne mora biti spašavanje svetskih razmera, jer spašavanje sveta se ogleda i kroz na oko najmanje akcije. Donacija ovde, donacija onde, lepa reč, osmeh. Sve to čini razliku i budi mi nadu da će svet biti ljubazniji prema Sirijcima, da će biti dobrodošli, a ne omrznuti, jer to je samo još jedan problem u nizu. Kao da je napustiti svoj dom i zemlju lako, kao da to nije dovoljno stresno samo po sebi.
