Tema koja je nekima još uvek tiha boljka, ali i koja drugima još uvek služi za širenje mržnje. Ali ovo je svakako bio period koji je izrodio neke od najtužnijih životnih priča, mnogih ispričanih, a još više neispričanih. Jedan od takvih romana je i Petodinarke, knjiga koja je u poslednjih nekoliko meseci tema mnogih razgovora. U pitanju je istinita priča o Željku Niševiću, malom heroju o kom niko nije znao ništa dok Goran Dakić nije uzeo pero u svoje ruke.
Roman Petodinarke upravo počinje dolaskom novog učenika u razred šesto ce. Željko Nišević je jedanaestogodišnjak koji je izbegao sa svojom porodicom u malo hrvatsko selo Dalj. Dakić nam odmah daje Željkov lični opis, kako bi uspeli da oslikavo njegov lik u glavi:
Uprkos tom odevnom neskladu, koji je bio čudan i najlošije obučenima među nama, na njemu su najupadljiviji bili ogromni, zaraženi obrazi, koji su naprosto pucali od neke nepoznate jedrine. Tek kasnije sam shvatio da to rumenilo nije bilo posledica izbegličkog stida; ne, ono je na njemu stajalo uvek, poput nosa ili ušiju, bez obzira na godišnje doba ili deo dana. Smejao se pošalicama na odmoru ili bio uplašen pred težinom kontrolnih zadataka, njegovo crvenilo je navek bilo tu, kao da je protiv njegove volje prišiveno na to okruglo lice sa kojeg ništa - ni sreća, ni tuga, ni strah - ne može da ga stigne.
Ubrzo saznajemo da Željko Nišević nije dobar đak. On ima problema sa svim predmetima, nastavnici mu poklanjaju ocene što će neke od đaka razljutiti. Međutim, Željko će poželeti da se nekako izbori sa problemima sa gradivom, te će od jednog dečaka tražiti da mu objasni engleski posle škole, i za svaki čas će ga platiti 5 dinara. Iako 5 dinara danas zvuči kao presmešna cifra jer se ne može ni žvaka kupiti za 5 dinara (ne, zaista, da li nešto sem plastične kese u marketu uopšte košta 5 dinara?), u to vreme je ovo bila okej cifra, posebno za decu. Dakić će nam i reći šta bi sve dete moglo da za taj novac te davne 1995. godine kupi - pet plovaka, 30 udica, ili novi meps. Ovih 5 dinara koje će Željko plaćati dečaku za časove engleskog jezika će nam pri kraju romana toliko rasparati srce da verujem da ćemo početi da cenimo svaki dinar.
S obzirom da je roman prilično kratak (broji stotinak strana i čita se u toku jednog popodneva jer ga nećete moći ispustiti), neću dalje otkrivati šta se u romanu dešava. Način naracije Petodinarki, odnosno sagledavanje ove jedne priče iz nekoliko različitih uglova, čiji nijedan nije Željkov (u čemu i leži jedna posebna, otužna čar) dovodi do jako velike želje da pročitamo ceo roman u dahu. Činjenica da je napisana ćopićevskim stilom, koji na momente deluje kao da je napisan da bude lektira za šesti razred učiniće čitanje ovog romana još prijatnijim i pitkijim. Ali iako deluje da je roman napisan prilično jednostavno, i iako možete naleteti na nekoliko ilustracija što će verujem nekima izgledati kao da roman i jeste namenjem za decu, istina je potpuno drugačija. Dakićeve rečenice, koliko god jednostavne delovale u momentima, su baš onakve kakve bi trebalo da budu i nose dosta bitnih poruka. Roman je kao neki logički zadatak koji isprva deluje da je presmešan, a zapravo je toliko komplikovan da ćete provesti dva sata dok ne dođete do rešenja. Upravo je iz ovog razloga ovo roman za sve - tinejdžeri će ga voleti jer je pristupačan, odrasli će ga voleti jer će ih na dva sata ubaciti u mozak dečaka ili devojčice koji su bili pre 10, 20 ili 30 godina i sagledati celu priču iz perspektive mlađeg sebe. U tome i jeste čar ovog romana - on nije samo dirljiv u vidu zapleta, već zbog celog iskustva koje ovih 100 strana nose sa sobom.
Ono što je posebno interesantno jeste da je lik Željka Niševića baziran na pravom dečaku koji je izbegao u Dalj 1995. godine. Ovo nije informacija na koju možete naleteti na internetu, ali je sam Goran Dakić to potvrdio u jednom intervjuu, rekavši da je pretužno što se svi sećamo (a i generalno veličamo) kriminalce iz tog perioda, dok su mali heroji poput Željka potpuno izbrisani iz našeg sećanja. O nekim drugim malim herojima nismo ni stigli da čujemo. Iz ovog razloga, veliko hvala Dakiću što nam je pokazao i ovu stranu rata, iz perspektive dece; što nam je na sto strana vratio staro školovanje gde je prepisivanje bilo strogo kažnjavano, gde je reč profesora bila zakon, gde su se deca zaista brinuli za svoje ocene.
Tišina.
_Dugačka kao Dunav._
Široka kao pesma.
I duboka suza koje nema.
Šta još da vam kažem za Petodinarke? Idite do najbliže knjižare koja prodaje izdanja mlade izdavačke kuće Imprimatur iz Banja Luke, kupite ovu novelu, pročitajte je vi, istopite se i dozvolite da vam se srce malo pocepa, i prosledite je dalje nekom mlađem. I mlađi će znati da cene ovaj roman. Ovo je jedna od retkih knjiga koja je zaista za sve uzraste - svako će u njoj videti nešto drugačije, ali opet bitno i lepo. Stariji će se prisetiti školskih dana, mlađi će pročitati o vremenima kroz koje su njihovi vršnjaci prolazili devedesetih. Obe uzrasne grupe će pročitati nešto o herojima koje je istorija zaboravila. Petodinarke je knjiga koju ću od danas da preporučujem svima. Dve, tri kafe koje ćete izgubiti da bi kupili ovu knjigu, i par epizoda serije koje ćete propustiti da biste je pročitali su mala cena za ovo blago. Sjajno delo, bravo Goranu Dakiću.
Autor teksta: Marko Kovačević (@Bukmarkic)