Dužina trajanja čitanja jedne knjige zavisi od mnogo faktora. Od slobodnog vremena koje izvdvojimo za čitanje, našeg raspoloženja, teme koja je zastupljena u knjizi, stil kojim je napisana i stavićemo tri tačke ovde… Ko voli triler i ko ima po par sati tokom dva ili tri dana da intenzivno posveti čitanju, a pored toga voli i Nesbea, ona prva rečenica je apsolutno tačna, verujte na reč.
Oklopno srce je osma knjiga u serijalu o detektivu Hariju Huleu, a Oslo je ponovo centar zbivanja. Počinjemo bez Harija, ali vrlo brzo Kaja Sulnes iz odeljenja za krvne delikte biva poslata da ga dovede iz Hongkonga, Harijevog trenutnog prebivališta gde se prepušta svemu što ga drži otupelog. Ono po čemu je detektiv tako čuven je sposobnost da reši i pronađe serijske ubice u slučajevima koji na početku, od tragova, nemaju skoro ništa. Želja da se otrgne od tog posla je jaka, ali kada saznaje zašto su ga vratili i fragmente slučaja, želja da spreči delanje serijskog ubice je jača od prvobitne. Ubijene žene, udavljene u sopstvenoj krvi, od povreda koje su nastale u njihovim ustima, ali iznutra. Ne mogu ni da naslute o čemu je reč, a ni ja. Pokušala sam da pustim mašti na volju i kada sam saznala uzrok, smejala sam se onome šta sam pomislila. Mada, ko zna, možda sam ja maštovitija, ali kako ne pišem knjige, neću otkriti taj detalj.
Kako se radnja dalje razvija, smrzavam se kao svi onu koji rade na slučaju u Oslu. Ne znam da li Nesbe namerno bira zimu kao godišnje doba koje je aktuelno tokom knjige Oklopno srce. Pretspostavljam da je tako jer upravo to doprinosi atmosferi koja je na snazi dok čitam, iako je napolju pakleno toplo. Obrt za obrtom, poneki očekivani, ali bilo je i potpunih iznenađenja (ili da kažem šokova) koji drže pažnju konstantno. Ako odredite sebi pedeset ili sto strana dnevno, pa i više, sigurna sam da će taj broj samo da se povećava.
Zimska deca, uključujući mene, sigurno vole sneg. Prve asocijacije na taj ukras zime su rumeni obrazi, spuštanje niz breg na sankama, grudvanje, ima i onih manje lepih poput čišćenja staze, stoga nisam pomišljala da će zima i ti prekrasni krajolici da mi budu pomalo zastrašujući. Usprešno nam je dočarano mesto na snežnim visoravnima Norveške koje mi je u glavi izgledalo idealno za zimovanje, ušuškana kućica, kamin i gomila knjiga pred mene koje čekaju da ih pročitam dok pijem kafu i čaj po ceo dan, posmatrajući pahulje koje padaju i stvaraju još slojeva snega. No, delovi koji su usledili, od postavljanja zamke, jurcanja po dubokom snegu do mrtvih i zamalo mrtvih ljudi… Rešila sam da idem tamo gde ima tek toliko snega da mi nestane samo stopalo kad koračam.
Od svih do sada pročitanih delova, rekla bih da sam u ovom, osmom delu, pročitala najsurovije opise zločina i to vrlo slikovito, toliko da nisam morala ništa da dodajem u mašti nego i da brišem, ne bih li ih učinila manje surovim. Kako volim da izdvojim makar jednu pouku, nakon Oklopnog srca uviđam da je najupečatljivija ona da doslovno niko nije onakav kakav se čini na prvi, drugi, pa i treći pogled…
Autor teksta: Teodora Milenković (@dora_i_knjizica)