Biti roditelj u savremenom društvu podrazumeva mnogo veština, pored toga što deca treba zdravo da se hrane, budu na svežem vazduhu, u pokretu, da se druže sa svojim vršnjacima i sve ostalo što podrazumeva sretno detinjstvo odvajkada, roditelji treba da razviju i dodatna znanja. Dodatna znanja i imanja danas nisu poželjna već se podrazumevaju a to između ostalog znači da mogu ravnopravno da polemišu na temu iz oblasti pedijatrije a i šire, bilo sa doktorom ili sa drugim roditeljima, da su psihoterapeut i psihoanalitičar istovremeno, da znaju da prepoznaju „na prvu“ kada se dete vratilo iz škole sa nekim i malim problemom i da, naravno, znaju kako da mu pristupe. Da što pre, a najkasnije u trećoj godini, uvide koje skolonosti dete ima i čime bi trebalo da se bavi u životu, da obezbede novac za najbolju garderobu, sportske rekvizite, telefone, najnovije igrice i kompjutere s dovoljno memorije i naravno brz internet…. da njihova soba izgleda, u najmanju ruku, kao space shuttle by NASA ….i ovako bismo mogli napisati novelu a bogami i roman.
Slažem se da posvećenost deci treba da postoji ali gde je granica a gde je krajnost?
Tradicionalno roditeljstvo danas, ne da nije poželjno, već vas može dovesti do granice prekršaja jer „lako je prutu da se sokoli, dok bije decu njega ne boli“ više niko ne peva, niti sme. To su bile generacije, za koje je veliko pitanje, da li su zdravije odrastale. Vladao je princip nametnutog autoriteta, što je bilo pogrešno, ali niko se na to nije obazirao. Danas imamo generacije roditelja čije se ideje o srećnom detinjstvu baziraju na ugođaju, konstantnoj zabavi, večnoj sreći i izbegavanju bola, što opet vodi u drugu krajnost. Prešli smo na viši nivo savremenog roditeljstva gde se danas svi tražimo kao u magli. Pitajte malo vaspitačice, učiteljice i nastavnike kako se nose sa vajber grupama i roditeljima koji u velikom broju slučajeva odgajaju svoju decu kao jedinke u univerzumu. Neretko postoje duple vajber grupe i to ona sa učiteljicom / vaspitačicom i ona bez njih. Imala sam prilike da se naslušam i nagledam mnogih situacija u kojima sam se pitala da li našoj deci sledi epidemija narcizma? Svi pričaju o pravima deteta i uče ih o tome, a niko, bar ne tako transparentno o obavezama koje proističu iz tih prava. Naravno u skladu sa njihovim mogućnostima - nismo na prekom sudu.
U jednom intervjuu, za američki časopis, Lori Gottlieb je pričala kako je svoj posao psihoterapeuta započela sa uverenjem da je glavni zadatak psihoterapije da se pacijentima nadomesti nedostatak razumevanja i empatije njihovih roditelja. Kada su počeli da pristižu pacijenti bili su školski primer njenih očekivanja. Međutim, jednog dana u ordinaciju je ušla devojka koja je bila potpuna suprotnost njenim prvim pacijentima. Imala je roditelje pune razumevanja, izvanredno obrazovanje, dobar posao, svoj stan i podršku porodice. I pored svega toga nije se osećala srećnom.
Bilo je teško razumeti ovu situaciju koja je bila van svih šablona, pričala je Lori u tom intervjuu, a i počelo je nešto čudno da se dešava, pristizalo je sve više i više ovakvih slučajeva. Na njenom kauču smenjivali su se pacijenti od 20-30 godina koji su patili od depresije i anksioznosti, imali teškoća sa fokusom, odnosno, problema da se posvete bilo kakvom cilju ili karijeri. Često su imali mučne veze i patili su od osećaja praznine i nedostatka svrhe. Lori je otkrila da su roditelji sa svim ovim imali vrlo malo veze i pacijenti su uglavnom isticali koliko vole svoje roditelje i cene njihovu posvećenost i požrtvovanost.
Iako je u početku sumnjala da su to samo nabacani slojevi ispod kojih se mnogo toga krije shvatila je da su roditelji zaista odradili svoj posao skroz kako treba. Ukratko rečeno, „njihovi roditelji bili su potpuno usklađeni sa svojom decom i dali sve od sebe da ih izvedu na pravi put pored svih iskušenja odrastanja. Zavidela sam im kako su uspevali biti tako fantastični”, izjavila je Lori i nastavila, “A onda mi je jednog dana sinulo: da li je moguće da su njihovi roditelji činili previše?“
Iz prve ruke gledala je rezultate upravo onakvog roditeljstva kakvo su ona, njene kolege smatrali primenjivim kako deca jednog dana ne bi završila na kauču terapeuta. Tokom svog školovanja za zvanje terapeuta, fokus je uvek bio na nedostatku roditeljskog razumevanja. Nije se postavljalo pitanje da li postoje posledice i u slučejevima kada su roditelji suviše dobro usklađeni sa svojom decom?
Njene kolege primećuju da posljednjih godina na koledže stiže sve više studenata koje žargonski zovu “šoljice za čaj” jer su toliko krhki da doživljavaju slom čim nešto nije u skladu sa njihovim očekivanjima.
Izdržite još malo, uskoro će kraj teksta, a onda vi uđite u unutrašnji dijalog na ovu temu. Biće to švedski sto za vaš mindset, biće svega.
Narcizam – šta je to?
Narcizam je u poslednje vreme česta tema jer kako psiholozi ističu to je postala „bolest“ ili stil novog doba. Sve više ljudi je nacisoidno i okrenuto isključivo sebi i to je zastupljeno u svim sferama života. Mnoga istraživanja pokušavaju da naglase benefite koliko i mane narcisoidnog ponašanja pa sve češće srećemo članke i studije na ovu temu.
Narcizam vuče korene iz grčke mitologije iz poznate priče o lepom sinu boga Kefisa i nimfe Liriope. Kada je Narcis rođen, roditelji su upitali proroka Tiresiju da li će njihov sin dugo živeti. Mudrac je odgovorio da hoće samo pod uslovom da nikada ne ugleda u vodi odraz svog lika. Narcis je bio toliko lep da je plenio svojom lepotom gde god bi se pojavio. Međutim, prezirao je svaku ljubav, bio je gord i ledenog srca.
Nimfa Eho se zbog neuzvraćene ljubavi povukla u samoću gde je venula od ljubavne čežnje, sve dok od nje nije ostao samo glas. Ako niste znali, sada znate, zato mi danas odjek glasa nazivamo ehom.
Zbog svoje osornosti bio je proklet da zavoli ono što mu je nedostižno. Boginja osvete Nemeza čula je ovu kletvu i kaznila je mladog Narcisa koji je tada imao tek šesnaest godina. Kada je jednog dana otišao do izvora da utoli žeđ, umoran od lova, ugledao je svoj lik i ostao opčinjen lepotom svog odraza u bistroj vodi. Zaljubio se u taj lik a zbog neuzvraćene ljubavi izgubio je svaki razlog da živi. U času smrti jedino su nimfe Eho i Drijade došle da ga sahrane a na tom mestu izrastao je prelepi cvet koji danas zovemo Narcis.
U psihološkoj literaturi, pojam „narcizam“ je prvi put spomenuo Havelok Elis. Ovim pojmom opisao divljenje i seksualnu zaokupljenost sobom, a kasnije ga je preuzeo i Frojd. Frojd je koristio „narcizam“ da bi opisao kliničke fenomene poput stavova usmerenih prema samoljublju, divljenju i veličanju sebe kao i strahova povezanih sa gubitakom samopoštovanja i ljubavi.
Psihološki gledano u svakom čoveku postoje različite manifestacije ega, od skromnosti do narcisoidnosti. Međutim, kriterijumi narcisoidnosti uključuju grandiozno viđenje sopstvene važnosti i posebnosti, maštanje o velikim uspesima, moći, lepoti ili idealnoj ljubavi, stalno traženje pažnje i divljenje, velika očekivanja od drugih, posebne ustupke bez osećaja uzajamnosti a koje u krajnjoj liniji idu do iskorištavanja. Istraživanja su pokazala da se osobina narcisoidnosti u osnovi sastoji od četiri elementa: izražen autoritet, zaokupljenost sobom, arogancija i eksploatacija.
Dr Džin Tvendž je napisala knjigu “Epidemija narcizma” u kojoj se intenzivno bavila fenomenom „inflacijom“ samopouzdanja. “Ono što počinje kao zdravo samopouzdanje vrlo brzo prerasta u nerealnu sliku o sebi i narcizam”, objašnjava ona, „sa narcisoidnim samopouzdanjem raste i depresivnost i anksioznost. Narcisi su sretni kada su mlađi, jer se osećaju kao centar univezuma. Roditelji izigravaju njihove poslušnike koji ih vode sa aktivnosti na aktivnost i ispunjavaju svaku njihovu želju. Neprestano im govore kako su posebni i talentovani dok decu ne ubede da su bolji od svih drugih.” Kada odrastu, roditeljska težnja, da njihovo dete stasa u samopouzdanu osobu, pretvori se u problem. Deca podržavana na ovaj način nisu u stanju da stvaraju zdrave međuljudske odnose i suočavaju se sama sa ograničenjma. Kasnije na radnom mestu očekuju da im konstantno bude zanimljivo jer su stvorili takve navike, roditelji su im stalno „ubijali dosadu“ i davali mogućnost izbora. Takođe, nisu u stanju da podnesu kritiku kolega ili nadređenih jer očekuju isključivo pohvale i divljenje.
Ova tema postala je popularna poslednjih godina i dr Džin Tvendž iznosi podatak koji ukazuju da je nivo narcizma današnjih generacija za 30% veća od proseka njihovih vršnjaka sedamdesetih godina. Međutim njene tvrdnje nisu naišle jednoglasno na odobravanje njenih kolega na ovom području.
Jedan od protivnika prozivanja novih generacija kao izrazito narcisoidnih jeste razvojni psiholog Džeferi Arnet On u psihologiji zastupa koncept poznat kao „odraslosti u nastajanju“. Većinu svoje karijere proveo je istražujući adolescente. Ovaj koncept opisuje razvojne faze u periodu prelaza iz adolescencije u odraslo doba, odnosno, period između 18-25 godine života. Zanimljivo je da neka istraživanja pokazuju kako u fazi „odraslosti u nastajanju“, dolazi i do promena u crtama ličnosti. Raste savesnost i dopadljivost, a opada neuroticizam, ali i negativno raspoloženje. Takve promene u crtama ličnosti doprinose činjenici da pri kraju tog razdoblja većina mladih počinje prihvatati odgovornost za sebe i druge, i da je narcisoidnost samo jedna faza koju treba da prevaziđu na putu do zrelosti.
I za kraj izdvojiću „selfie“ kao jedan sociološki fenomen za koji se postavlja pitanje da li je znak narcisoidnosti i egocentričnosti novih generacija ili je to samo očekivano „ponašanje“ u svrhu praćenja trenda na društvenim mrežama ili u krajnjem nova forma identiteta - nama deci ranijeg razdoblja skroz nepoznata? Kako Vi na to gledate?