__
__
„Da li ste se nekad zapitali koliko je vremena potrebno da se iskopa grob? Ne pitajte se više. Potrebna je večnost. Koliko god mislite da je potrebno, pomnožite to sa dva.“
Ne znam za vas, ali prvih par rečenica ove knjige su bile dovoljno intrigantne da me uvuku među svoje korice kao u oko uragana. Puno toga ćemo saznati o našoj junakinji u prvih par stranica, ali ipak je njena glavna karakteristika da gotovo ništa ne prepušta slučaju. Ali ono što ne znamo je da li je ona pozitivan ili negativan lik? Ne može biti dobra čim kopa grob za još uvek toplo telo koje beživotno leži pored nedovršene humke, zar ne? Skoro nisam naišla na ovako efektno prvo poglavlje koje je zapravo uvertira za kraj, a to shvatamo čim ga završimo, jer nas autorka pakuje u vremensku mašinu i vraća tri meseca unazad kako bi rasplela čitavu priču.
Erin i Mark su savršen par. On je zgodan, mladi bankar, a ona umetnica koja snima dokumentarce. Vereni su i planiraju svadbu, a zatim i tri nedelje čiste egzotike u vidu medenog meseca na ostrvu Bora Bora. Erin je upravo dobila sredstva za finansiranje svog prvog samostalnog projekta koji će pratiti tri zatvorenika tokom boravka u zatvoru i nakon izlaska kroz formu intervjua i snimanja u vidu rijaliti programa. Previše je uzbuđena i isplanirala je svaki detalj do tančina. Sve deluje perfektno dok u jednom trenutku kula od karata ne počne da se urušava. Zahvaljujući Bregzitu Mark ostaje bez posla što ga izuzetno frustira i navlači mu na oči veo panike. Polako otkazuju jedan po jedan plan vezan za venčanje, a zatim skraćuju i medeni mesec za nedelju dana, jer shvataju da ne mogu to finansijski da izdrže. No, uprkos svemu oni se jako vole i iako su im se snovi pomalo rasuli to ne umanjuje njihovu sreću.
Svadba je bila skromnija od očekivane, ali ipak prelepa i naši mladenci su upravo stigli na rajsko ostrvo. Tako živo opisano da se i sami osetite kao da ste tamo, da vas lagani povetarac hladi dok uživate u suncu, pesku, soli i ponekom koktelu više, zašto da ne? Ipak ste na medenom mesecu.
„Doručak nam dovoze kanuom preko namreškane vode lagune. Sočno zrelo voće kojem ni ime ne znam. Koračamo bosi po hladnim pločicama podova i vrelim verandama. Skliznemo u bistru vodu bazena. Puštam da mi sunce dobro natopi umornu englesku kožu, da prodre sve do vlažnih britanskih kostiju.“
No, da ne bi sve bilo jednolično Mark za sebe i novopečenu mu suprugu organizuje nezaboravno iskustvo ronjenja. Sve bi to bilo super, veselo i radosno, da se po povratku sa pustog ostrva oko koga su ronili nisu obreli u gomili papira. Da, dobro ste pročitali – gomili papira na sred okeana. Kao da nisu dovoljno zbunjeni odjednom začuju TUP TUP. Nešto udara u njihov čamac. Nešto je u vodi.
„Nisam sigurna da li sam zadremala, ali kad sam otvorila oči, promenio se zvuk motora, osetila sam da usporavamo. Gledam u Marka. Još se nismo vratili na Bora Boru. Oko nas nema ničeg, samo okean koji se proteže miljama na sve strane. A onda vidim ono što on vidi. U vodi svuda oko nas. Papir. Listovi belog papira.“
Ovde ću stati. Znaaam, sada je najzanimljivije, ali verujte mi da je ovo tek vrh ledenog brega. Akcija počinje SADA i ne prestaje do samog kraja. Ipak, moram biti potpuno iskrena. Ovo nije najbolji triler koji ćete ikada pročitati. Da – ima rupa i da- autorka se više puta uplela sama u svoju mrežu, ali ovo je triler koji sam najbrže pročitala. Koji me je rashladio, zabavio,od kog se nisam odvajala i zbog kog sam se zapitala – kako bih se ja ponela da se nađem u istoj situaciji?
Ma pusti…ipak im ne bih bila u koži.
