Nataša Atanacković: moderno izdavaštvo podrazumeva širok dijapazon veština
Nataša Atanacković diplomirala je francuski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Trinaest godina radila je u štampanim medijima kao urednik, od toga osam godina u magazinu ELLE, što smatra svojom najboljom školom, jer je tu stekla iskustva ne samo iz novinarstva, već i PR-a, marketinga, administracije, što joj je mnogo pomoglo kada je započela sopstveni posao. Danas je direktorka i urednica Dokaz izdavaštva, i zajedno sa kreativnim direktorom Nebojšom Zorićem vodi ovu mladu izdavačku kuću.
Kako ste se odlučili na promenu karijere, i od urednice u magazinima postali urednica u izdavačkoj kući?
Književnost jeste moja struka, ali igrom slučaja dugo sam bila u novinarstvu i izdavaštvo je bilo samo neka moja želja, nisam ni razmišljala o tome da će moja karijera krenuti u tom smeru. Ali kako je novinarstvo u ženskim magazinima krenulo u pravcu koji se meni više nije dopadao i u čemu se više nisam pronalazila, počela sam ozbiljno da razmišljam kako nešto da promenim. U tome sam imala veliku podršku rođenog brata Nebojše, koji je grafički dizajner specijalizovan za dizajn korica knjiga, i zajedno smo krajem 2018. godine odlučili da pokrenemo svoju izdavačku kuću. Ušli smo u sve to sa minimalnim sredstvima i maksimalnim entuzijazmom, i taj entuzijazam vozi nas i dalje. A biti urednica u magazinu i u izdavačkoj kući jeste sasvim različito, ali u srži oba posla nalazi se ista stvar – ljubav prema pisanoj reči.
“Čitaoci su već navikli na određeni nivo naših izdanja, i ja ne želim da od tih kriterijuma kojih se držimo odstupam. Lestvica može samo da se podiže.”
Iako ste u međuvremenu pokrenuli nove edicije, čitaoci vas najpre prepoznaju po nordijskom noaru. Zašto baš taj žanr?
Skandinavci su na najbolji način uklopili kritiku društva i sistema sa žanrom kriminalističkog romana. Kroz opis misterije i rešavanja zločina oni nam govore o vršnjačkom nasilju i nasilju prema ženama, trgovini organima, odnosu prema migrantima, narkomaniji, manama sistema socijalne zaštite, ugroženim grupama u društvu… Na taj način su izašli iz okvira žanra i ponudili nam ne samo dobre krimiće, već i ono što danas smatramo dobrom savremenom književnošću.
Koliko je ženama danas teško u preduzetništvu?
Teško je svima, bez obzira na pol. Čini mi se da nedostaje neka sistemska podrška države ljudima koji se odluče da pokrenu svoj posao. Nažalost, u većini sistuacija moramo da se oslanjamo najviše na sebe i, eventualno, pomoć kroz neke kontakte koje smo stekli tokom karijere. Kao što kaže onaj stih Arsena Dedića, „ne preostaje mi ništa osim hrabrosti”. Desilo mi se nekoliko puta da su mi žene koje smatram daleko uspešnijima od sebe govorile „ti si mi velika inspiracija” ili „divim se tvojoj hrabrosti”, to mi je mnogo značilo, naročito u trenucima kada bih klonula duhom i pitala se šta mi je sve ovo trebalo u životu. (smeh)
Koje su prednosti rada u sopstvenoj firmi i šta je ono što vam je najteže u ovom poslu?
Možda će zvučati smešno, ali kao nekom ko kasno leže i ne voli rano da ustaje, veoma mi znači to što ne moram na poslu da budem u devet, i mogu sama sebi da organizujem radno vreme. Po prirodi sam veoma odgovorna (moja ćerka bi rekla – štreberka), pa ne zloupotrebljavam tu mogućnost, a i posla ima toliko da veći deo dana, često i večeri, provodim u kancelariji. Ne pada mi to teško jer obožavam ovaj posao. I dalje mi je najteža administracija, bavljenje dokumentacijom, ugovorima, brojkama, fakturama… Naravno, sve se to nauči i mnogo je lakše nego što mi je bilo u početku, ali to je možda segment posla kojim najmanje volim da se bavim.
Kakav biste savet dali mladim ženama koje žele da se oprobaju u izdavaštvu?
Da nije sramota raditi i nešto što mlade žene sa završenim fakultetom često smatraju da je „ispod njihovog nivoa”. Ja sam na početku karijere išla da kupujem doručak svom tadašnjem direktoru iz Holandije, ali sam svaki trenutak koristila da od starijih i iskusnijih kolega učim nešto o poslu i „kradem” zanat. Budući da smo mala izdavačka kuća, i danas ćete me videti kako sedim u magacinu velikog knjižarskog lanca i čekam da predam naručene knjige. Savet bi bio i da se stalno usavršavaju i stiču nova znanja, jer moderno izdavaštvo podrazumeva zaista širok dijapazon veština.
Šta je ono što privatno volite da čitate i koji su vaši omiljeni romani?
Zaista volim i sama da čitam skandinavske trilere kakve objavljujemo, ili savremenu književnost kakva su naši romani „Ko su oni bili” Gabrijela Krauzea ili „Devojačka soba” Stevana Vraneša. Veoma volim domaću, odnosno regionalnu književnost, i autore kao što su Bekim Sejranović, Darko Cvijetić, Enes Halilović. Među omiljene romane ubrojala bih „Roman o Londonu” Miloša Crnjanskog, „Hadrijanove memoare” Margerit Jursenar, Stendalov „Crveno i crno”, „Majstora i margaritu” Mihaila Bulgakova, Pekićevo „Vreme čuda”, „Sutra u boju misli na mene” Havijera Marijasa…
Šta vam je kao urednici i izdavaču danas najvažnije?
To da mogu da stanem iza svakog naslova koji smo objavili. Nijedan naslov nisam odabrala nasumično, za svaki mogu tačno da kažem zbog čega mislim da je vredan čitanja i nečijeg vremena. Takođe, veoma mi je važno da ispratim svaki korak u nastanku knjige, od prevoda i lekture do pripreme korica za štampu. Sada bi Nebojša u šali rekao da sam control freak i da niko drugi neće primetiti ono na šta ja obraćam pažnju, ali meni su svi ti detalji važni. Čini mi se da su čitaoci već navikli na određeni nivo naših izdanja, i ja ne želim da od tih kriterijuma kojih se držimo odstupam. Lestvica može samo da se podiže.