Nagla smrt je bolja od spore: Politički trileri & ostale svinjarije
Nedavno sam pročitao knjigu slovačkog pisca i novinara Arpada Šoltesa “Svinja”. Kupio sam je na poslednjem Sajmu knjiga, uzimao je u ruke nekoliko puta, pa odustajao. Početak knjige je mučan i težak. Šoltes govori o maloletnim devojčicama koje su, zbog sitnih mladalačkih prestupa, završile u privatnom popravnom domu, koji zapravo služi kao paravan za maloletničku prostituciju, a sve to pod okriljem državnog vrha i mafije - što vam, prema Šoltesu, dođe praktično isto.
Kad uspete da savladate mučan početak koji završava tragično po jednu od maltretiranih i podvođenih devojčica, upadate u lavirint tarantinovskih zapleta i likova, neku vrstu, kako ga kritičari krstiše, “evropskog vesterna”, koji brzom naracijom i britkim dijalozima praćenim nizom paralelnih priča koje su ulivaju u središnju usisava čitaoca u ovu “svinjariju” od romana (pritom ne mislim da je roman loš, nego se u njemu dešavaju grozote).
“Radnju priče smešta u Slovačku, mada bi isto tako mogla da bude smeštena u bilo koju zemlju s istoka Evrope.”
Šoltes, čovek sa višedecenijskim iskustvom u istraživačkom novinarstvu, radnju priče smešta u Slovačku, mada bi isto tako mogla da bude smeštena u bilo koju zemlju s istoka Evrope u koje spadaju i države zapadnog Balkana. Državni vrh je korumpiran, mafija upletena u sve pore društva, žene se troše kao kokain, većina poslova su teška mutljavina, stvarnost je toliko tragikomična da čovek ne može da poveruje kako se iza vesti koje čita u novinama i na portalima kriju gomile najbezočnijih laži, kojima se prikriva jednostavna istina - dok tražite smisao života i borite se za egzistenciju, okruženi ste kontrolisanim haosom s margina crne hronike.
Kako to deluje u praksi, možda ponajbolje ilustrije odlomak iz Šoltesovog romana:
“Prepoznala ga je. Sa televizije. Mama ga nije baš mirisala, po njoj on nije bio dobar hrišćanin, jer od govana neće biti pite, niti od boljševika katolik, ali po tati je to bio najispravniji čovek na svetu. Jednom su se zbog njega mamini i tatini zakačili. U kući se onda dugo nije pričalo…
Vodio ju je kroz hodnik po tepihu, tamo je bilo četvero vrata s brojevima. Poslednja soba desno bila je četvorka. Izgledala je kao u luksuznom hotelu. Nije želela da se mnogo okreće, glumila je zombija. Televizor ne zidu naspram kreveta je bio uključen, na njemu je bio pornić. Uzeo je daljinski i isključio ga. Visok i vitak, kratko ošišan, tamno odelo, glatko obrijan, recimo tridesetogodišnjak. Za njegove godine zapravo bi joj bio baš lep, da ga je sama birala. Neko vreme je samo stajao i s oklevanjem je odmeravao.
‘Skini se’, rekao je pomalo zbunjeno.
Učinila je kako joj je rekao. Sve. Moglo je da bude i gore. Njegove fantazije nisu sezale dalje od uobičajenih, viđenih u porniću. Čak je stavio kondom i upotrebio lubrikant s noćnog stočića, tako da joj nije bio problem da i dalje glumi živi leš. U poređenju s terapeutom iz Solisa, bio je pravi džentlmen.“
Šoltes opisuje političku scenu kao veliku kaljugu u kojoj niko ne može ostati čist. Političare na visoke pozicije postavljaju interesne grupe iz podzemlja, a oni im kasnije vraćaju usluge jer su listom svi ucenjeni; podzemlje im na tacni najpre posluži najlepše žene, prljave pare i kvalitetne poroke, da bi im ovi, natopljeni u sodomu i gomoru potrošačkog neoliberalnog društva, služili kao marionete. Tako podzemlje kontroliše političku “elitu” zemlje od dubokog dna do najvišeg vrha. Kako je to objasnio jedan od Šoltesovih likova: “U najgorem slučaju će nestati neki papiri ili svedoci, sve se može rešiti. Ali već je sve prilično vidljivo, a znaš kako stoje stvari - svake četiri godine moraš biti čist i mirišljav, i da se uvlačiš plebsu u dupe”. Kod Šoltesa nema pozitivaca, svi su posrnuli, manje ili previše, u igri u kojoj si ili predator ili lovina; u igri u kojoj kad jednom uđeš nema izlaska, jedini način da napustiš poker u (svoj) život jeste da - budeš eliminisan i završiš u crnoj hronici. U međuvremenu skupljaš čipove, trošiš poroke i sebe, toneš sve dublje u amoralnost svake vrste, sebe ne smeš ni u ogledalo da pogledaš, gubeći svaki kontakt sa stvarnošću; tvoj život, koji više nije u tvojim rukama, deluje ti kao upravljanje automobilom po izuzetno gustoj magli.
“Lašon je ovom knjigom podigao politički triler na nivo o kojem se drugi nisu usuđivali ni da pomisle.”
U svakom slučaju, Šoltesova knjiga je otrežnjujuća i podseća me na trilogiju Milenijum švedskog novinara i pisca Stiga Lašona, koja je pravo malo remek-delo žanrovske literature. Sećam se da sam prvu knjigu “Muškarci koji mrze žene” (kasnije preimenovanu u ”Devojku sa tetovažom zmaja”, po kojoj su snimljene dve filmske adaptacije - švedska i američka) kupio u Zagrebu gde je objavljena pre nego u Srbiji i bio potpuno iznenađen pričom. Pozitivno, naravno. Lašon je ovom knjigom podigao politički triler na nivo o kojem se drugi nisu usuđivali ni da pomisle. Zašao je duboko u teme koje obrađuje i Šoltes, pritom interpretirajući priču kao neku vrstu novinskog feljtona, izbegavajući umetničarenje i klišee bez kojih drugi pisci kao da ne mogu, što je njegove knjige činilo izuzetno uverljivim. S nestrpljenjem sam čekao naredne dve knjige trilogije, svestan činjenice da je to sve što ću ikad pročitato od Lašona, jer je iznenada preminuo u pedesetoj godina, ne dočekavši da vidi ogroman uspeh svojih knjiga; do novembra 2011. trilogija Milenijum je širom sveta prodata u fantastičnih 65 miliona primeraka, te je tako, posthumno, Lašon uz Haleda Hoseinija postao najprodavaniji pisac na svetu.
Bilo je nekih teorija kako je Lašon, koji je pre nego što je počeo da piše knjige bio istraživački novinar i bavio se opasnim temama poput trgovine ljudima, nasiljem nad ženama, ekstremnim desničarskim pokretima, patnjama malih ljudi upletenih u zakulisne igre moćnika i tajnih službi, zapravo ubijen, odnosno kako njegova smrt nije slučajna. Ipak, zvanična verzija kaže da je umro od srčanog udara pokušavajući da se popne na sedmi sprat zgrade u kojoj je živeo, jer je lift bio u kvaru, a pritom je bio strastveni pušač. Kao što rekoh, imao je svega pedeset godina, a Šoltes se usput dodirnuo i ove teme, napisavši: “Muškarac koji je skoro prevalio pedesetu i ima osećaj da su mu ostale još samo tri flaše konjaka, poslednje dve lajne koke i jedna dobra erekcija. Želi da uživa poslednji put maksimalno, jer sutra će se možda završiti miholjsko leto i dobiće prvi infarkt…”. Za Lašona je taj prvi ujedno i bio fatalan.
Šoltes nije Lašon, ali, po mom sudu, najbliži je sjajnom Šveđaninu, tako da u njegovoj knjizi mogu uživati svi koji su zavoleli Lašonove knjige, a oni koji ih još nisu čitali, naravno, preporuka. Šoltes je preživeo, za Lašona, fatalnu pedesetu, a svoj život lepo je sažeu u jednom nedavnom intervjuu: “Imam 53 godine, u toku kojih sam doživeo daleko više od većine mojih vršnjaka. Ostvarile su mi se stvari o kojima nisam ni mislio, niti sanjao. Proživeo sam odličan, smisleni život. Možda me još čeka nekoliko dobrih godina u toku kojih ću moći da pišem i da se osećam korisno, ali uskoro ću početi da starim, moje sposobnosti će početi da kopne i na kraju ću kao i većina nas umreti nakon dugog i neuspešnog lečenja, u toku kog ću izgubiti većinu svojih veština i dostojanstva. Zar bi to tako strašno bilo da me danas neko ubije? Jednom svi tamo moramo da pođemo, a nagla smrt je, zapravo, daleko bolja od umiranja sa kancerom ili možda Alchajmerovom bolešću. Želim da živim, ali ne da životarim po svaku”.