Moj Zamalek: Nostalgično putovanje u Kairo
Jedna od mojih omiljenih knjiga (mada ih ima uistinu mnogo) jeste “Čaj na Zamaleku” Borisa Miljkovića. Reč je o prvencu ovog reditelja i advertajzera u kojem opisuje svoje godine provedene u prestonici Egipta - Kairu. Ova knjižica, koja je u isto vreme i zbirka priča i kratki roman (zavisi kako gledate na formu), pruža nam uvid u Egipat kakav se ne može videti i osetiti prilikom letovanja u poznatim tamošnjim turističkim rizortima. Jer, Kairo je ogromna košnica u kojoj neprestano vlada naizgledna zbrka u kojoj se mešaju siromaštvo i bogatstvo, gde fenomenalna otkrića vrebaju sa svih strana spremna da oduševe ili zaprepaste usputnog šetača. Kairo je grad koji vodi nekoliko života, od kojih su mnogi vešto skriveni ispod ljušture namenjene turistima. Miljković nas u svojoj knjižici vodi ispod te ljušture, skidajući slojeve prašine sa svakodnevnice ovog pulsirajućeg grada-organizma koji, kao i svaki sličan (mada teško da postoji neki njemu nalik), ima svoje legende, heroje, navike, pravila (spremna da se krše), običaje, bauke, specifične fragmente i mnoštvo tajni.
Ova knjiga me, istovremeno, vraća u vreme kad sam i sam, sticajem okolnosti, živeo u Egiptu, nekih godinu i po dana, doduše u Aleksandriji, ali sam često, iz raznoraznih razloga, posećivao Kairo. Egipat je tako duboko utisnut u moje sećanje kao jedno od najegzotičnijih životnih iskustava. Kad bi boravio u Kairu, odsedao sam u hotelu “Šefard” (izgrađenom 1952. godine) na obali Nila, odmah preko puta modernog Inter-kontinetal Semiramis hotela. Sećam se da sam već pri prvom dolasku bio iznenađen scenom koju sam video s prozora hotelske sobe: u bujnom, lepo potkresanom ukrasnom žbunju oko hotela živele su čitave porodice siromaha, koje bi odatle izgmizale, odlazeći da prose. Bila je to perfektna ilustracija dualizma ovog čudesnog grada: luskuzni hoteli na obali ogromne reke i ubogi ljudi koji žive od milosti, ponajviše turista.
“Zamalek koji je predstavljao grad u gradu, mesto sa sopstvenim pravilima i običajima, kao neka vrsta autonomne zone unutar Kaira.”
Prisustvovao sam izvođenju trbušnog plesa u pomalo sablasnoj atmosferi jednog noćnog kluba, lunjao ulicama grada na kojima se sve vreme osećao pomešani miris jako začinjene pečene hrane i mokraće, zaglavljivao se u nezamislivim saobraćajnim gužvama, nekoliko puta posetio Egipatski muzej gde sam se ”družio” sa mumijama, svingama i Tutankamonovim ostacima, posetio nezaobilaznu Gizu i njene piramide, završavajući dan u nekom od noćnih klubova u podrumu hotela u kojima su stranci i bogati Arapi gasili žeđ povelikim količinama alkoholnih napitaka uz zvuke aktuelnih svetskih muzičkih hitova, mada ni arapskih nije nedostajalo. Bio sam usamljeni stranac u Kairu, bez jasnog putokaza, slobodan da s kartom u ruci otkrivam kutke ovog megapolisa, usput učeći arapske reči, neophodne za sporazumevanje sa takstistima, prodavcima, kelnerima i ostalim usputnim likovima. Stranac usred vreve i gungule prenaseljenog grada koji na momente podseća na ringišpil. Naravno, u nekoliko navrata bio sam i na Zamaleku, rezidencijalnoj četrvrti gradskog ostrva Gezira; Zamaleku o kojem je pisao Miljković; Zamaleku koji je predstavljao grad u gradu, mesto sa sopstvenim pravilima i običajima, kao neka vrsta autonomne zone unutar Kaira.
Kad god bi poželeo da ponovo posetim Kairo, a da fizički ne odem tamo, činio bih to iznova čitajući Miljkovićevu knjigu i osećao kako se sa njenih stranica šire dobro poznati egzotični mirisi i ukusi moje egipatske avanture. I sam sam napisao jednu knjižicu o Egiptu, “Pesak u klompama”, ali mislim da je moj pokušaj bio isuviše pretenciozan (ko bi ga znao zašto), dok je Miljković to učinio daleko elegantnije, sa mnogo više razumevanja ovog sveta, tako da su njegove slike Kaira, naslikane rečima, postale mnogo jasnije od mojih vlastitih. Možda i zbog toga što je on u Kairu boravio u zrelijim godinama, kada pogled na život i njegove specifičnosti postane izoštreniji, dok sam ja na istom mestu bio jako mlad, neiživljen i neiskusan - nesposoban da stvari sagledam na adekvatniji, višeznačniji način. Nehotično sam se zadržao na površini ovog grada čudesa, dok je Miljković zašao mnogo dublje, sve do šavova gustog tkanja kairskih specifikuma.
Kairo u mom sećanju, probuđenom Miljkovićevim pričama, postajao bi više od toponima - prerastao bi u sudbonosnu destinaciju koja je na volšeban način definisala moj potonji pogled na svet, život, veru, sudbinu, smisao i maštu. Kairo bi me, s vremena na vreme, posećivao u snovima na javi, u onim trenucima kad svakodnevnica postane nepodnošljivo monotona i potrebno je hitno izmestiti se iz nje, pa makar i samo putem skretanja misli. Prišunjao bi se diskretno kao početak pesme “Hal” Jasmine Hamdan, a onda bi krenuo, kao i pomenuta pesma, da struji kroz celo moje biće, sve dok me potpuno ne preplavi slikama zabeleženim u mojoj podsvesti; slikama koje nisu samo vizuelne, već emocionalne. Slikama kojima nikad nisam uspevao, niti želeo da se otrgnem.
Kao i sve u životu, sećanja blede, smenjuju ih nova, stara nestaju kao kule od peska zapljusnute talasima. Tako je i Egipat u mom sećanju postajao sve potisnutiji navalom novih slika i događaja. Međutim, vaskrsnuo je zahvaljujući, nažalost pokojonom, Dejanu Tiagu-Stankoviću i njegovom romanu “Zamalek”. Pravo niotkuda, Tiago se poduhvatio teme koju je obradio i Miljković. Opet Zamalek i opet Egipat. Ovog puta bez čaja u naslovu, ali u Tiagovoj knjizi je bilo još više Egipta nego kod Miljkovića. Svoj boravak u Egiptu, on je pretvorio u roman koji se istovremeno može čitati i kao, kako je neko lepo opisao, svojevrstan “Rečnik zaljubljenika u Kairo”. Postoji priča o životu glavne junakinje romana Arne, žene sa Zapada koja se obrela u ovom biseru Istoka, ali postoji i priča o samom gradu, njegovoj istoriji, bogatstvima, misterijama i tajnama - priča o kismetu, drevnim artefaktima i ulozi žene na Istoku. Tiagov “Zamalek” jedno je od lepših putovanja u svet u koji se relativno lako može stići, ali ga je izuzetno teško sagledati u pravom svetlu ako se ne pronikne u sve mehanizme njegovog specifičnog funkcionisanja.
Na kraju, posegnuću za jednim opštim mestom, ali verujem da ovog puta to neće zvučati odveć banalno. Elem, ako još niste odabrali šta ćete čitati na odmoru ovog leta, upravo sam vam ponudio dve sjajne knjige o istoj destinaciji - Boris Miljković - “Čaj na Zamaleku” (Geopoetika) i ”Dejan Tiago-Stanković - “Zamalek” (Laguna).
Što bi rekli Arapi: Shukran.