Bliski istok je za jedne pustinjska oaza koja ne pruža bog zna šta, za druge simbol ubrzanog razvoja i futurističke arhitekture koju ne razumeju, za treće sinonim za luksuz i dobru zaradu koja nam je relativno blizu. Za mene, Bliski istok je mesto gde odem da zaista odem – odem iz Beograda, od posla, od ljudi, od situacija. Kao što Liz ide da stvarno ode u knjizi “Jedi, moli, voli”. Tamo su mnogi moji prijatelji, ali još važnije od toga – tamo je mir koji ne pronalazim baš lako i svuda – „druga kuća“ – svakako zvuči tako, a to je bukvalno i tačno, jer sam tamo živeo neko vreme pa i sada uvek imam gde da budem, imam svoje mesto u Dohi. Tamo je bio Elvio Franko. I Aleksandra. A tamo su i sad i Milan i drugi Milan i Tatjana i Spiridon i Kenza i još neki ljudi bez kojih moj život stvarno nikada ne bi bio isti.
“Čudan je i zlokoban osećaj kada se suočavaš sa vešću da je upravo preminuo neko na koga je sećanje toliko sveže, ma koliko površan taj susret bio. “
Moj prvi odlazak u Dohu pre nekoliko godina značio je i privremeni raskid sa novinarstvom. I to kakav – dok sam sedeo na aerodromu Nikola Tesla i čekao svoj let za novi posao – stjuarda – stigla mi je puš notifikacija da je preminuo Dejan Anastasijević, jedan od najvećih novinara u Srbiji, urednik BBC Srbija, s kojim sam se malo pre toga sreo na jednom radnom doručku u centru Beograda. Postavljao je pitanja jednom ambasadoru pravo novinarski bez mnogo razmišljanja, instinktivno. A ponašao se tako jednostavno, iako sam perifernim vidom primetio kako često nešto samom sebi sugeriše, najverovatnije reakcije na ono što su drugi za doručkom govorili. Razmenili smo tek po koju reč, ali me je ta vest prilično pogodila, čudan je i zlokoban osećaj kada se suočavaš sa vešću da je upravo preminuo neko na koga je sećanje toliko sveže, ma koliko površan taj susret bio. Sećam se koliko su iznenađeni bili ljudi na tom doručku kada sam im rekao da za nekoliko dana idem da – odem. Od novinarstva, takođe. Dejan je bio među njima. I onda tek tako, crno-bela slika na telefonu i jedno zbogom glasom izgovorenim u sebi.
Važna stvar koju treba da znamo u vezi sa ljudima s kojima se srećemo kroz život je to što nikada ne znamo koliko ćemo zajedničkog vremena imati sa njima. Odlazak iz grada, države, od posla, može biti trenutan, svemu tome se uvek možemo vratiti. S ljudima je drugačije. Neki susreti su da traju koliko i jedan doručak. A neki odlasci su da budu zauvek.
Zbog toga, ljudi koji su mi jako važni moraju to da znaju svakog dana i zato mi je svaki odlazak u Dohu dragocen, zbog vremena sa ljudima koje jako volim, a sa kojima više ne mogu tako često da se srećem. Naš život na Bliskom istoku izgleda ustvari mnogo drugačije nego što to dobar deo ljudi s kojima sam pričao o svemu tome u Srbiji zamišlja. Doha se jako promenila u poslednjih 10-ak godina i to ne samo u arhitektonskom smislu. Grad je mnogo življi nego što se misli samo zato što nije tipična turistička destinacija. Istina, značajan deo socijalnog života u Kataru odvija se u zatvorenom prostoru. Zbog pustinjskih temperatura, vreme često provodimo u hotelima i tržnim centrima na nekim od najatraktivnijih lokacija kao što su West Bay i Pearl. I to je za nas normalan deo svakodnevice.
“Doha je i prilično društveno liberalno tlo, koliko god to zvučalo čudno kada se ovako napiše znajući da je reč o još uvek, za pojmove zapadnih društava, konzervativnoj državi. “
U početku su mi nedostajali kafići na otvorenom na svakih 20 metara kao u Novom Sadu ili Beogradu, ali ubrzo sam se privikao. Sećam se kako sam sa Milanom, koji je u međuvremenu postao jedan od mojih najboljih prijatelja, prvog dana u Dohi, baš u centralnom West Bay-u, naleteo na jednu stariju gospođu iz Londona koju smo pitali gde su, zaboga, kafići u ovom gradu. Odgovorila je glasnim smehom i rekla – u hotelima, naviknite se na to. Ali vremenom smo naučili da je doručak u Souq Waqifu na otvorenom, pre nego što već oko 11 sati temperatura ne dostigne previsokih 50 stepeni, pa beg na kafu pod klimu nekog tržnog centra, sasvim okej. Doha je i prilično društveno liberalno tlo, koliko god to zvučalo čudno kada se ovako napiše znajući da je reč o još uvek, za pojmove zapadnih društava, konzervativnoj državi. Ali, idite da se uverite. Nije sve za da se napiše.
Moj zlatni dan je baš u Souq Waqifu, uz koktel “Desert Rose” i prijatelje iz sveta s kojima nikad dovoljno vremena. Ako budete imali prilike da odete u Dohu, prvo što ćete primetiti je to da ćete svuda oko sebe sretati ljude iz raznih delova sveta. Danas, koliko god se retko viđali zbog profesionalnih obaveza, najvećom srećom smatram upravo svoje prijatelje, ljude koje najviše volim, a koji žive na svim meridijanima, a spojili su nas trenuci uz falafel u tradicionalnom Souq Waqifu ili plaže Ric-Karltona i Šeratona, ili kafa s kardamomom pod tri klime u Starbaksu. Najvažnija lekcija koju sam naučio tokom svojih čestih selidbi za potrebe rađenja raznih poslova po svetu je da svaki grad, obaveza, pa i posao, nikad zaista ne trpe ako ponekad odemo, nestanemo ili zabušavamo. Ali ljudi i odnosi trpe svaki nemar. Zbog toga, kvalitet odnosa koje stvaramo sa ljudima koje najviše volimo, s pravom zaslužuje našu najvišu pažnju.