Ta zaljubljenost se u “Jedi, moli, voli” desila nakon nekoliko stranica, u “Mojoj genijalnoj prijateljici” nakon par poglavlja a kad je u pitanju “Komo” Srđana Valjarevića, mislim da je ovo jedna od onih zaljubljenosti koja dolazi polako, s vremenom, kada procesuiraš ono što si upravo pročitao. I ne, nije potrebno procesuirati ništa tragično, ništa iznenađujuće već ono što malo nas očekuje pri okretu prve stranice - nešto sasvim obično.
“Komo” počinje tako što jedan pisac iz Beograda dobija stipendiju da provede mesec dana u Italiji, na jezeru Komo, gde bi trebalo da se bavi intelektualnim radom, u njegovom slučaju pisanjem romana. S tim što on baš i nije sasvim siguran odakle njemu ta stipendija, zašto je tamo pozvan i na kraju krajeva nije ni siguran, a kako se čini, i nema namere da bilo kakav roman napiše. Isprva pratimo nekoliko informacija o njegovom životu do tog trenutka, par neuspelih momenata u karijeri pisca a onda pomalo ravnodušno pakovanje za putovanje nakon čega sledi opisanih mesec dana njegovog boravka u divnoj vili na brdu iznad jezera.
Od samog početka, ova knjiga osetno podseća na “Stranca” Albera Kamija i to upravo zbog svog protagoniste. Pratimo doživljaj Italije i jezera Komo kao i svih ostalih likova kroz perspektivu našeg mladog pisca koji je, kako se od samog početka knjige može videti, spreman da prihvati ono što život sledeće donosi, bez mnogo frke i sa čašom dobrog crnog vina u ruci. Ili viskija, ili piva. Šta više nebitno je, dokle god je alkohol u pitanju. Ako ovaj lik čini napor u bilo čemu onda je to odabir pića. Dok provodi vreme sa ostalim gostima vile, koji su mahom poznati svetski naučnici i muzičari, koji dane provode u svojim raskošnim kancelarijama radeći na svojim novim kompozicijama i naučnim radovima, zbog čega su i dobili stipendiju, uloga i svrha mladog pisca iz
Beograda je pak nejasna. Ovo je momenat u kome se oseća jaka veza između protagoniste “Stranca” i ove knjige - život je jedna pokretna traka koja donosi svašta sa sobom, a glavni lik to ne uzima ni sa oduševljenjem ni sa ljutnjom, već samo prihvata i pušta da ga sve odvede u kome god pravcu treba da ga odvede. S tim što, kao što je napomenuto na početku, ovde ima više običnog i manje tragičnog te je ovo mesto ono na kome se veza između ova dva dela na formalnom planu prekida.
Srđan Valjarević koristi veoma jednostavan izraz, govori o svakodnevnim stvarima a čak je na momente i veoma direktan, pa nije čudno što neki ljudi smatraju da ponekad prelazi granicu ukusa jednostavnosti i ulazi u područje blagog prostakluka. Ipak, nije ni fer tvrditi da je njegov stil pisanja ovakav zbog manjka književnog talenta, jer on ovim svakodnevnim rečima sasvim dobro opisuje svoje okruženje i događaje a i kroz stranice knjige se oseća da je ovakav stil pripovedanja apsolutno njegov fah.
Desi se, takođe, da iz ovog dela provire i momenti iz istorije i politička problematika, ali samo toliko - oni samo provire. Ipak, ovo ne mora da ilustruje nekompetentnost pisca da o istim temama priča, već može upravo da istakne da je njegov posao utoliko komplikovaniji i teže ostvariv usled korišćenja jednostavnih životnih događaja u cilju pričanja o kompleksnim temama. Nije cilj svakog dela da vam na dlanu pruži analizu pa i na kraju neko zadovoljavajuće rešenje. Cilj nekih dela je da budu iskra koja će u vama pokrenuti razmišljanje i dozvoliti vam da oko nje stvorite sopstveni svet, a ne onaj nametnut na parčetu papira. Dakle, nema dubljih analiza a i kada se čini da će poglavlje otići u tom smeru mladi pisac izabere neki dobar liker i svi znamo kuda ta priča vodi.
Ipak, postoji jedna karakteristična crta ovog romana i možda veoma vredna poruka koju je Srđan želeo da nam uputi a to je da život u kome ste integralni deo fizičke okoline i svih njenih lepota i ružnoća je možda jedini način da se taj život, ovaj život koji svi imamo, istinski živi. Razmislite samo koliko puta ste nešto propustili zarad jurnjave negde drugde pa i kako su svi ovi naučnici u knjizi došli na jezero u Italiji da bi pisali o nečemu što se nalazi u Aziji i koliko puta su meštani videli brdo iznad jezera Komo i na isto se nisu popeli ni jednom tokom celog svog života. Diskusija koja se pozadinski odvija kroz roman jeste večiti strah svih nas da jednog dana kada pogledamo iza sebe shvatimo da nismo dovoljno živeli dok ujedno, misleći o tome, mi sad zapravo radimo sve suprotno od življenja. Postavlja se i pitanje šta je zapravo pravo življenje, čija je neizvesnost u odgovoru ostavljena za dalju diskusuju vama, dragim čitaocima ovog dela. O onome što je pak neminovno Srđan Valjarević je rekao par reči i to je ujedno i rečenica sa kojom vas ostavljam u vašem daljem razmišljanju:
“Ali zbog neminovnosti ipak ne mogu da strahujem.”
Autor teksta: Milica Đorđević (@knjigatron)