„Beograd, dvadesete godine prošlog veka…
Nikolija Janković je najstarija ćerka uglednog bankara. Ona je pravedna, samosvesna i strastveno se bori za ženska prava. Prezire muškarce koji ulaze u brak samo iz interesa, a žena za njih ne predstavlja ništa više od ukrasa u kući. Po njenom mišljenju takva je većina, a Paolo Malatesta, grof od Riminija, još je gori.
On ima titulu i sumnjivo stečeno bogatstvo koje će u Beogradu, uz pomoć Nikinog oca, Arsenija Jankovića, učiniti legalnim. Za njega su žene samo ljubavnice, usputna zabava i svaka sledeća, bolja je od prethodne. Ne zanima ga brak iz interesa, a ni onaj iz ljubavi. On je razvratnik koji se dobro skriva iza maske pametnog, uglađenog i ljubaznog muškarca. On je strastveni Italijan nemirnog duha koji nekako uvek dobije sve što poželi, a nevolja za oboje doći će onda kad poželi nju.’’
Nakon dolaska u prestonicu Srbije, Paolo je očekivao neuglednu devojku, usedelicu, a upoznao je zanosnu lepoticu koja je prema njemu pokazala samo prezir i netrpeljivost. Naravno, takva dama uvek je izazov, a posebno zavodniku kome žene ne govore „ne“.
Sada kad smo pročitali prvih pet epizoda nove istorijsko ljubavne romanse ’’Nemirni grof’’, autorke Keri Čin i kad smo delimično upoznali glavne likove - intrigantog grofa od Riminija Paola Malatestu i prelepu, samosvesnu, Nikoliju Janković, nestrpljivost se malo stišala, ali ne i uzbuđenje zbog iščekivanja novih epizoda. To je bio dobar povod da razgovaram sa Keri, da nam otkrije još ponešto o ovom serijalu, ali i o svom pisanju.
Lično, uvek sam bila naklonjena Italiji i idealizovala sam Italijane, pa moram da pitam da li će grof opravdati očekivanja i zašto si se odlučila za Italiju, a ne, recimo, za nekog Engleza, pošto si već pisala viktorijanske romanse?
Bez obzira na prethodno iskustvo, stvaranje domaće romanse za mene je potpuno nov izazov i doživljavam ga drugačije od svega što sam do sada radila. Verujem da, između ostalog, u tome leži odgovor zašto sam u ovom serijalu zaobišla Englesku.
Saga „Stazama dvorske ljubavi“ delimično je inspirisana serijom knjiga o Bridžertonima od Džulije Kvin, ali kada sam zamislila mnogočlanu porodicu Janković i oblikovala Nikin lik, kao njen idealni partner odmah se nametnuo Italijanski grof.
Možda je moja mašta podlegla uvreženom mišljenju da latino muškarci imaju vrelu krv i strastveni su ljubavnici, možda sam samo želela da unesem šarenolikost u prikazu plemstva početkom prošlog veka, ali, kako god, grof će opravdati očekivanja čitateljki. Paolo Malatesta poseduje tipični šarm „mojih muškaraca“, kao i samouverenost da će mu srce ostati nedodirljivo. Ipak, koliko god se trudio da se ne zaljubi, pokleknuće pred pravom damom.
Verovatno je suvišno reći da sam se odmah vezala za Nikoliju, jer si u par detalja i rečenica pokazala njenu osobenost, koliko ne mari za svoj lep izgled, već joj je važnija samostalnost i pri tom je pokazala izuzetnu duhovitost. Hoće li nadmašiti ostale tvoje junakinje u jačini ličnosti? Imaš li možda neku od njih na koju si posebno ponosna?
Ne volim slabe žene i Nika se po tome uklapa u kalup junakinja kakve inače stvaram. Međutim, tu se sličnost uglavnom završava. Svaka dama poseduje stepen samopouzdanja spram svog lika i priče u kojoj je - svoju osobenost, ali i ranjivost. Mislim da je gradacija jačine ličnosti subjektivna i zavisi od senzibiliteta i doživljaja čitaoca. Jako sam ponosna kada se čitateljke poistovećuju sa mojim junakinjama i izvlače najbolje iz njihovih emocija i osobina.
„Volela bih da sam Dubravka.“ Ili „Sve smo mi pomalo Nina.“
Meni lično, najdraža je Mila iz Nedostojne. Ne samo što je junakinja iz domaćeg prvenca, koji je poseban kao takav, već i zbog toga što su mi čitateljke o njoj puno puta u porukama napisale ono što prevodim kao motiv za unutrašnju borbu i upornost da u tome istraju:
„Kao i Mila, pobedila sam prošlost.“ ; „Pomogla mi je da pobedim sebe“; „Pomogla mi je da prevaziđem strahove.“ Itd.
Kao i uvek, u tvojim romanima sporedni likovi su jako interesantni. Iako smo tek u prvoj trećini serijala, dopali su mi se Paolova baka Nona i Nikina mnogobrojna porodica. Šta možeš da nam kažeš o njima?
Nona je živahna, iskusna i mudra starica. Iz prvih epizoda može se zaključiti da joj se Nika jako dopala, te da je cela ideja Paolovog preseljenja u Beograd zapravo bila osmišljena da bi se on upoznao i zbližio sa Nikom.
Što se Jankovića tiče, u formi kraćeg romana nema puno mesta da se detaljnije posvetim sporednim likovima. Zato se iskreno nadam da će sve sestre i braća dobiti svoje ljubavne priče te da će publika, kako u ovom, tako i u ostalim serijalima uživati u različitim likovima, karakterima i njihovim dogodovštinama.
Obožavam serijale, jer se toliko unesem u njega da mi likovi postanu kao porodica ili dobri prijatelji, pa u svakoj narednoj priči imam utisak da im ponovo dolazim u posetu da vidim šta ima novo. Tako da sam znatiželjna šta će dešavati Jankovićima. Pored likova, lepo si dočarala i Beograd u vreme Kraljevine. Koliko je to bilo teško?
Pošto se izgled Beograda drastično promenio u poslednjih sto godina, samo delom sam se oslonila na fotografije i zapise koje sam pronašla o građevinama i životu iz tog vremena. Za ostalo, baš kao i kod fiktivnih likova, mašta je odigrala najveću ulogu. Poseban je užitak vratiti se kroz vreme u svojoj domovini, kreirati fiktivne likove i smestiti ih u tadašnju stvarnost onako kako je ja zamišljam.
Da se vratimo u naše vreme i da ti kažem kako uživam u strastvenim odnosima likova u tvojim romanima. Izuzetno uzbudljivo praviš hemiju izmedju njih i onda to sve eksplodira u sjajnim erotskim scenama. Ko je čitao serijal ’’Ne …’’, tj. ’’Nedostojnu’’, ’’Nedostižnu’’ i ’’Nepristojnu’’ kao i braću Nikić na servisu Bookmate, zna o čemu pričam. Kako si uopše počela da pišeš ljubavno erotske romane?
Počela sam da pišem davno, nakon jednog sna iz koga se izrodila ideja da bih mogla da ga pretvorim u odličnu psihološku dramu. Tada, naravno, nisam znala da to uopšte nije ’moj’ žanr i stalno sam se vraćala tom rukopisu. Sve do trenutka kad sam, zbog zahtevnih obaveza i nedostatka vremena za čitanje klasika i uopšteno teških i kompleksnih romana, otišla u drugu krajnost i počela da čitam tzv. ljubavne vikend romane koji su se prodavali na kioscima. Jednom prilikom sam naletela na neki prilično nevešto napisan i pomislila sam: „Pa, ja bih ovo napisala puno bolje.“ Ubrzo nakon toga napisala sam svoj prvi ljubić. Pisala sam ono što bih i sama čitala, a to se brzo pretvorilo u strastven hobi.
Strast možda ima svoje mane i ponekad može da navede na pogrešan put, ali bez nje nema velikih osećanja i velikih dela. Za mene, ona je pokretač, kako u ljubavi, tako i u ostalim segmentima života.
I upravo tu strast prenosim na svoje junake, zbog nje su temperamentni i njihova privlačnost lako eksplodira. A onda, kroz sjajni erotski blesak pronalaze kompatibilnost i grade ljubav. Postojanu i trajnu.
Stalno smo gladni novih ljubavnih priča. Pročitala sam ih na stotine i radujem se svakoj novoj i čini mi se da mi nikad neće dosaditi. A ja sam samo jedna od hiljadu drugih tvojih čitateljki. Zašto toliko volimo ljubavne romanse?
Na mom primeru, a verujem da je tako i kod drugih, nametnuo se zaključak da u osnovi ljubavi prema romansama leži ljubav prema bajkama i uopšteno sklonost ka idealnom. Realnost često nije lepa, a ljubavne priče sve ređe imaju romantične note. Zato verujem da knjiške romanse stvaraju preko potreban balans. To su uzbudljive ljubavne priče, pomalo naivne kao u bajkama, brzo i lako se čitaju, a srećan kraj podiže nivo raspoloženja i podstiče lepe emocije koje u današnje vreme, priznavali mi to ili ne, svima nedostaju.
Puno puta sam bila učesnik u raspravama u kojima su se nipodaštavale žene koje čitaju ljubiće, iako je dokazano da nisu nikako intelektualno inferiorne u odnosu na osobe koje čitaju, da kažemo, ozbiljnu literaturu. U većini slučajeva one čitaju i jedno i drugo. Kako ti reaguješ na to?
Nekome je za opuštanje potrebna šetnja u samoći, neko voli društvo i zabave, a neko uživa u čitanju ili slušanju knjiga. Ozbiljnih ili laganih, po želji. Čitalački ukus je stvar ličnog izbora i preferencija, pa ne bi trebalo da bude predmet rasprave, što, na žalost, nije slučaj. Ipak, na autorskoj vagi kod mene će uvek prevladati tas sa čitateljkama koje moje knjige usrećuju, nego onaj na kome sede kritičari. Slično je i sa čitanjem – uvek ću birati štivo koje doprinosi lepom raspoloženju i neću se odreći carstva ljubavnih romana samo zato što to nekome deluje inferiorno ili mu taj žanr nije po volji. „Svetu se ne može ugoditi“, pa je najbolje ugoditi sebi. Isto savetujem i drugima.
S obzirom da mnogi misle da je čitanje ljubavno erotskih romana samo puka razbribriga, ima li u njima i nešto što bi ipak moglo da nas nauči, da ostavi neki trag i da pouku?
Ko god je čitao moje knjige zna da kroz ljubavne priče uvek provlačim vrednost porodice, prijateljstva i privrženost korenima. Lep primer je lik bake Vinke iz trilogije „Braća Nikić“. Ona je omaž starijim generacijama, čuvar naše tradicije i običaja koje treba da negujemo i razvijamo. Njena mudrost i saveti mogu se prilagoditi i primeniti u modernom vremenu, životu i ljubavi:
„Ljubav je valjade svuđe ista i svuđe govori istim jezikom.“
Uopšteno, upečatljivi likovi, makar i fiktivni, svakako ostavljaju trag, a iz njihovih priča svako može izvući pouku, ukoliko to želi.
