Moja mašta je obišla svet
Junakinje njenih romana „Nedostojna“ i „Nedostižna“, u izdanju „Lagune“, upravo su žene koje ne žive u idiličnim okolnostima, žive u svetu u kojem važi surova borba za opstanak, ali su spremne da često svoju snagu zaborave i povinuju se zakonima ljubavi, „koja sve prašta, sve veruje, svemu se nada“. Keri Čin ekskluzivno je u svojoj kolumni za Bookmate žurnal najavila prvi roman „Herc“, iz trilogije „Braća Nikić“, a sada govori o svom shvatanju ljubavi, o svojim likovima, kao i o našoj svakodnevici koja često ne razume iskrenu emociju.
Tema ljubavi jedna je od najstarijih u umetnosti i književnosti, i ma koliko da je knjiga o njoj napisano, uvek je nova, jer čini se da se odnos prema ljubavi stalno menja. Kako vi vidite ljubavnike 21. u odnosu na one iz 20. ili 19. veka?
Tokom vekova ljudi su se menjali pa se prirodno promenio i odnos prema ljubavi. Danas imamo puno veću slobodu da izrazimo emocije i seksualnost, ali takođe imamo i veća očekivanja od partnera, manje smo skloni toleranciji i kompromisu pa mislim da je to doprinelo nedostatku zanosa i iluzije koju ljubav sobom nosi. Ponekad imam utisak da živimo u vremenu u kome je ljubav prilično obezvređena jer služi kao zamena ili pokriće drugim osećanjima.
Nekada su žene uzimale pseudonime zbog muške dominacije, da bi bile ozbiljnije shvaćene i objavljivane. Zbog čega ste vi uzeli svoj?
Pseudonim je bio uslov za izdavanje kratkih ljubavnih romana koje sam pisala pre puno godina, a u kojima su likovi bili strani, i tada je to bio jedini razlog. Međutim, kada sam počela da pišem domaće romane i kada je publika shvatila da Keri Čin nije Amerikanka sa azijatskim genima, pseudonim mi je omogućio komfornije i opuštenije pisanje erotskih scena koje su na našem prostoru još uvek tabu. Takođe, omogućio mi je da odvojim knjiški od privatnog života što mi je izuzetno važno.
Vaše junakinje i junaci nisu tipični, suočavaju se i sa drugim strastima. Kako se ljubav uklapa u igre moći, adrenalina, opasnosti?
Netipičnost se možda ogleda u izboru društvenog miljea i nekim situacijama u kojima se nalaze, ali ne bih rekla da se moji junaci puno razlikuju od stvarnih ljudi. Svi imamo svoje strasti, igrice moći i svi osećamo adrenalin u desetinama situacija, a tiču se ljubavi i života. Nekome to zvuči uzbudljivije kada čita o tome, a zapravo je sve u percepciji ljubavi i života koji nam se dešavaju u odnosu na one o kojima čitamo.
Zbog čega vam je važno da vaše priče povezuju naš i inostrani prostor, poslovni svet i stvari srca?
Volim da putujem, a moja mašta obišla je čitav svet. Mislim da je jedini razlog što svoje junake vodim van granica Balkana zapravo moja želja da onom delu publike, koja u stvarnom životu nema mogućnost da putuje, omogućim da makar kroz knjige posete i neka druga mesta ili države. Poslovni svet biram jer to junacima daje određenu moć u društvu, čitaocima je to intrigantno, a ljubav je podrazumevana poveznica i glavni je motiv mojih romana.
Da li svoje priče pronalazite u svakodnevici, u dnevnim vestima, sopstvenom ili tuđem iskustvu?
Moje priče jesu mešavina svega što sam ikada videla, čula, pročitala i doživela. Tako svi junaci delimično imaju osobine ljudi iz mog okruženja, a njihove priče potkrepljene su stvarnim, istim ili sličnim, događajima. Inspiracija obično dolazi iznenada i sve može da me podstakne da u trenu osmislim likove i njihovu priču. Na primer, jedna šetnja pored zapuštenog bioskopa na Voždovcu, ili crveno srce na bilbordu bili su dovoljni za nastanak čitavih serijala.
Stavljanjem u fokus muških likova, želite li da u novoj knjizi napravite ravnotežu u odnosu na muško viđenje ljubavi?
Nisam razmišljala o tome. Moje romane uglavnom čitaju žene i poznat im je ženski ugao razmišljanja. Zato im se dopada da čitaju o ljubavi iz muškog ugla, a meni je takvo pisanje zabavno i izazovno. Ako tim doprinosim ravnoteži, tada je to bonus.
Kakva je, po vašem mišljenju, razlika između muškarca koji voli i zaljubljene žene, odnosno, žene koja voli?
Moje mišljenje se poklapa sa rečima književnog velikana, Meše Selimovića, pa ću ih citirati: „Žena je uvijek zanimljivija kad je zaljubljena, tada je pametnija, odlučnija, ljupkija nego ikad. Muškarac je rastresen, ili grub, ili nerazmišljen, ili plačljivo nježan.“
Kada je, pak, reč o vašim ženskim likovima, kakav put se prelazi od „Nedostojne“ do „Nedostižne“? Iako su glavne junakinje ovih romana različitih godina obe se suočavaju sa željom da vole, istinski i potpuno. Na putu ka ljubavi izložene su različitim iskušenjima koja pred njih stavlja sopstvena ili partnerova prošlost, a koja ih uče tome da je potrebno puno mudrosti, kompromisa i odricanja da bi se stiglo do prave ljubavi.
Da li je ljubav dovoljna? Može li ovo osećanje da ispuni ili ponođti prazninu koju ostavljaju ružni događaji, smrti, bolesti, gubici?
Kada volimo i ljubav nam je uzvraćena tada je puno lakše suočiti se sa svim lošim što nam se događa u životu. Međutim, mislim da ljubav prema partneru može da učini podnošljivom, ali ne i da ispuni ili poništi prazninu koju osećamo zbog gubitaka ili nedostatka drugih ljubavi.
Postoje li ljudi koji ipak ne znaju ili ne mogu da vole, iako misle da im je to osećanje urođeno? Kako naučiti ljubav?
Ako nam je to osećanje urođeno, a trebalo bi da jeste bez izuzetka, tada je verovatno moguće naučiti ljubav. Pretpostavljam da bi bilo najbolje započeti sa simpatisanjem nečijih osobina ili postupaka, onim koje volimo kod sebe. Do sada nisam upoznala nekoga ko je otvoreno rekao da ne može ili ne ume da voli.
Kako da razlikujemo ljubav od puke želje ili potrebe da se samo bude sa nekim?
Ljubav je kada osoba sa kojom ste izaziva u vama osećaj sigurnosti; kada možete glasno da izgovorite najintimnije misli i pritom ne osećate nelagodu; kada dobijete razumevanje čak i ako vas ne razume do kraja; kada dobijete podršku čak i ako se ne slaže sa vašim odlukama. Ljubav je plamičak koji sija u oku kada se gledate; teskobno ali slatko iščekivanje kada ste razdvojeni; svađe koje se završavaju poljupcima i pritom se niko ne oseća kao gubitnik. Ili samo ćutanje u dvoje. Ljubav je puno malih stvari, naizgled nebitnih, a ipak tako važnih, jer ih je neko uradio za vas, ili zbog vas. I vi ste uzvratili istom merom. Dakle, lako je napraviti razliku.
Mnogi ljudi zloupotrebljavaju ljubav i poverenje i u to ime vrše nasilje. Kako poboljšati odnos prema ženi, poštovanje žene u našem društvu?
Na žalost, zloupotreba ljubavi postoji otkad je sveta i veka. Često čujemo priče o nasilju nad ženama, a ljubav je izgovor ili pokriće za patološka stanja pojedinaca. Pre svega, državne institucije bi trebalo više da se bave zaštitom žena i edukovanjem društva i tim doprinesu povećanju sigurnosti i poštovanju nežnijeg pola. Kao pojedinci, najmanje što možemo da učinimo jeste da razumemo i podržimo svaku ženu kojoj su potrebni razumevanje i podrška.