Verujem da smo ovih dana svi koji živimo na ovim prostorima zbunjeni, da svi osećamo istu nelagodu, pritisak nečega čemu ne umemo ni ime da damo, osim možda „besmisao“. Zločini se stalno dešavaju, neki blizu nas, neki malo dalje, ali dešavanja koja će nam početak maja 2023. zauvek urezati svima u sećanje su nas izbacila iz koloseka u tolikoj meri da smo mislim trenutno svi zajedno u raljama besmisla i ne umemo da navigiramo nazad do sveta koji ima rutine, svakodnevicu i barem prividan osećaj normalnosti.
Danima sam razmišljao šta uopšte u ovakvoj situaciji mogu da pišem, i onda me je samo udarilo u glavu – osećam se kao da sam lik u nekom Kafkinom romanu.
Baš Kafka je bio pisac – a to većina nas u srednjoj školi, kada moramo da ga čitamo za lektiru, ne može da svari i razume – koji je čitaoce vodio kroz lavirinte beznađa, i njegovi junaci su takoreći uvek zarobljeni u jednom svetu bez smisla i logike.
“Kafka na veoma plastičan način pokazuje svoju fascinaciju čovekom koji izgubi svoju ljudskost, duboko zaronjen u besmisao.”
Junak Procesa se bori za pravdu i pokušava da razume sistem oko sebe, sistem koji izmiče shvatanju, koji je apsurdan i samo nam pokazuje da je pravda jedna neuhvatljiva iluzija. Verujem da ovih dana mnogi među nama, u svetlu situacije u kojoj smo se našli kao društvo, dele iste frustracije.
Mnogi su se sigurno setili i Gregora Samse iz Preobražaja. Gregor se najednom budi u telu insekta, te bez mogućnosti da komunicira s porodicom, biva suočen s izolacijom, nerazumevanjem i osećajem beskorisnosti. Kafka ovde na veoma plastičan način pokazuje svoju fascinaciju čovekom koji izgubi svoju ljudskost, duboko zaronjen u besmisao.
Često ćemo čuti kako su Kafkina dela nihilistička, što nije baš potpuno tačno. Dok se njegovi likovi često suočavaju s apsurdnim situacijama i odustaju od traženja smisla, oni se takođe i bore dalje. Ovaj paradoks se možda može tumačiti kao pokušaj nalaženja smisla u besmislu, čime se naglašava ljudska težnja ne samo za razumevanjem i kontrolom nad vlastitim životom, nego i usmerenost ljudskog duha ka „boljem sutra“ i neprihvatanju beznađa i besmisla.
Jedan poseban aspekat Kafkinog opusa, a i to je nešto čemu se ovih dana stalno vraćamo, jesu teme otuđenja, identiteta i ljudske snage u suočavanju s nepredvidivim. Njegovi likovi se bore s birokratskim sistemima i „tehnikalijama“ koje ne razumeju, baš kao i svako od nas. Kafka pruža uvid u „lavirinte apsurda“ u kojima svi živimo i tera nas da razmišljamo o pitanjima pravde, ljudske prirode i naše sposobnosti da nađemo smisao u svetu koji nam se tako često čini potpuno besmislenim.
“Pravo pitanje nije zašto besmisao postoji, nego kako pronaći snagu da ga prepoznamo, razumemo i prevaziđemo.”
Kafkina dela nas suočavaju s besmislenim aspektima naših života, ali nad podstiču i da tražimo smisao uprkos svemu. Pravo pitanje nije zašto besmisao postoji, nego kako pronaći snagu da ga prepoznamo, razumemo i prevaziđemo. Njegova dela nisu samo pesimistički prikazi ljudske egzistencije, nego nam pokazuju da je besmisao sastavni deo naše stvarnosti. U tom smislu, njegovi likovi i njihova borba su simbol ljudske snage, upornosti i težnje da razumemo svet u kojem živimo.
Svojim „lavirintima apsurda“, Kafka nas podseća ne samo na našu sposobnost da se nosimo s besmislenim aspektima postojanja, nego i na potrebu da nastavimo tražiti, istraživati i boriti se za pravdu, čak i kada se desi društveni kratak spoj kakav se nama desio, i kada mislimo da ne postoji nikakav smisao na putu koji je pred nama.