Na kafi sa... Jelica Greganović
Iz prava, pravo u medije, jeste li se ikada pokajali što ste iako po obrazovanju pravnica, od 1984. godine u medijima: bili ste jedan od osnivača Radija B92 i prvi urednik informativne redakcije ovog radija, pisali ste za NIN, Politikin Zabavnik, Elle i druge časopise i portale, radili za televiziju, prevodili emisije i pozorišne komade?
Ne, nikada se nisam pokajala, mada teško ćete naći osobu koja je radila na radiju i nije se u njega zaljubila na prvi mikrofon. A, moj novinarski život je počeo upravo na radiju, odnosno u omladinskoj emisiji Ritam srca. Jeste da sam kasnije radila za sve oblike medija, ali radio mi je ostao prva ljubav, njemu zaista ne umem da kažem »ne«. Sa druge strane, ubeđena sam da je znanje, koje nudi studiranje prava najbolje za buduće novinare. Sve drugo je tehnika, koja može brzo da se nauči, »zanat« što bi rekle moje kolege novinari. Što se tiče prevođenja, ja sam Šuvarov, usmereni, poslovni prevodilac za ruski jezik. Jeste da sam pozorišne komade i emisije adaptirala i prevodila sa slovenačkog, ali to je i dalje ono čemu su me naučili.
Bloger - mladi ljudi bi rekli da je to totalno fensi zanimanje, fensi i u trendu, postoji li i druga strana pisanja blogova, a to znači posvećen rad, informisanost o temi, odgovornost za poruku koja se šalje čitaocu, analitičnost, društvena kritika.
U vreme kad sam ja počela da pišem blog na VIP blogu B92, uslovi za to su bili upravo odgovornost, informisanost, trud i – pismenost. Ja sam tada doduše odbila da pišem o politici, kojom se bavio najveći broj ljudi koji su na tom blogu pisali, postavivši kao uslov da smem da pišem o čemu ja želim. Politika mi je, kao novinaru bila posao i zaista me nije zanimalo da i u ono malo slobodnog vremena, koje sam imala, se njome bavim. Želela sam da pišem o stvarima, o kojima nisam mogla da pišem u okviru svog posla, baš kao što sam htela da to radim na način i jezikom, koje mi je taj posao uskraćivao. Tako sam počela da pišem humorističke priče sa temama iz svakodnevnog života. O sitnicama, koje su samo naizgled male stvari, o onome što nas spaja kroz vreme i prostor, o krpari života sastavljenoj od stvari pored koji mnogi prolaze ne primetivši ih. Nisam ni slutila da ću tako sebi od hobija napraviti novi posao, nešto zbog čega ću se odreći novinarstva. Posle više od godinu dana pisanja blogova, počela su ubeđivanja da te priče objavim u knjizi. Odolevala sam sve dok mi to nije rekao i napisao i moj prijatelj, režiser Goran Marković. Njemu sam zaista morala da verujem, ne jednom je dokazao da odlično zna da piše priče, doduše filmskim jezikom, ali važno su samo umeća primećivanja i pričanja. Tako je, uprkos mojim strahovima, izašla moja prva knjiga, koju sam napisala sa najboljom drugaricom, Goricom Nešović. Nakon toga sam objavila niz samostalnih knjiga, ali i nastavila da pišem blog, odnosno da deo mojih priča objavljujem i na blogu.
Jedna ste od najčitanijih srpskih blogerki koja svoje priče objavljuje na VIP blogu B92 i na blogu izdavačke kuće “Laguna”, mogu li blogovi svojim sadržajem da inspirišu čitaoce da se ujedine u težnji da ostvare promene u društvu?
Blog je, u svojoj osnovnoj ideji – internet dnevnik. U njemu može da objavljuje ko šta hoće, neki samo fotografije, drugi poeziju, treći recepte, četvrti sadržaj svojih torbi… Ne sumnjam da je to nekima fensi aktivnost, ali meni nije, za mene je blog mesto na kome moji čitaoci mogu da čitaju priče i pre izlaska knjige, i na kome mogu sa njima da komuniciram. Naravno da je blog i mesto sa kog možete da pozovete ljude, koji dele vaše mišljenje, da učine nešto dobro, da promene na bolje. Moji blogovi su povremeno u službi najslabijih članova svakog društva – teško bolesne dece. Duboko verujem da se razvijenost društva i države meri odnosom prema najslabijima. Isto tako sam sigurna da je jedna od mera ljudskosti način na koji se odnosite prema životinjama, naročito onim koje su ostavljene na milost i nemilost društva, koje ih samo zato što nemaju vlasnike i dom tretira kao otpad. Pitanja, koja se još uvek muvaju svetom, da li životinje imaju osećanja ili dušu, meni mnogo više govore o onima koji ih postavljaju, a ne o životinjama, čije su osećajnost i duševnost svakodnevno dokazive, ne vide ih samo oni koji nemaju duše i osećanja.
Za Vaše knjige možemo reći i da su ”dnevna doza optimizma” neophodnog za život u ovim smutnim vremenima i svakom drugom vremenu. Kako razviti umeće da smejemo sopstvenim greškama i na svoj račun, pobedimo sujetu i ozlojeđenost i jednom zauvek bacimo papir sa dugim spiskom imena krivaca za sva naša nezadovoljstva?
Odrastala sam uz oca, kome je humor bio omiljena disciplina, crtao je moje karikature da me nasmeje, iskrivljavao reči i izmišljao nove, smešnije, pravio parodije od svakodnevnih, porodičnih događaja, a i porodica iz koje je on potekao je volela i voli da se smeje. Zbog toga se na svim porodičnim skupovima, pa i onim koji su bili tužni, pronalazio makar tren za smeh i osmeh. Zbog toga sam dugo verovala da je humor privaspitana, stečena osobina, a onda su mi stručnjaci objasnili da grešim iz korena – najnovija istraživanja su pokazala da je humor nasledna osobina. Naime, duga alela, odnosno dugi oblik gena 5-HTTLPR je zadužen za humor. Ljudi sa ovim oblikom gena, čije ime meni izgleda kao skraćenica prehrambeni pasterizator, se mnogo češće smeju, bez obzira na svoj uzrast, poreklo ili pol. Biće da sam nasledila alelu dugu kao anakonda. Humor, nekako neminovno, prati i optimizam, ako umete da se nasmejete kada drugima to ne ide od ruke, onda kada je teško, dosadno, razljućujuće, poražavajuće, e onda ste makar malo optimista. A, najteži oblik humora je smejanje na sopstveni račun. Lako je smejati se drugima, mnogo teže je podsmevati se samom sebi, što vam jedino i daje pravo da pravite šale na tuđ račun. Često me pitaju zašto još uvek pišem priče u prvom licu jednine, iako bih mogla da ih prebacim u treće lice, uostalom i tako pišem o stvarima koje se svima dešavaju. Osnovni razlog je upravo gore navedeno, sve dok se ne podsmehnem sebi, nemam pravo da se smejem drugima.
Hroničar ste ovog vremena, novinar i književnik, i u književnosti ste odabrali ono što malo ovdašnjih savremenih književnika čini, pišete kratke životne humoreske poput Sterije, Domanovića, Zmaja, Serafima… Da li je ovakav način pisanja nedostajao srpskoj savremenoj književnoj sceni?
Zanimljivo je kako su, u novije vreme, nestale ne samo humorističke, priče, nego i pisci koji se posvećuju humoru. I to u narodu, koji se ponosi svojom duhovitošću, uostalom s pravom, dokazujući to svakodnevno. Duško Kovačević je jedan od retkih, veliki pisac, koji je ostao odan humoru i koji nas podseća na to istorija srpske, nacionalne književnosti vrvi od dobrih, duhovitih pisaca.
Ne samo humorističke priče, već priče kao takve, su postale literarni siročići. Književna scena je preplavljena romanima, iako istorija književnosti govori o tome da su svi veliki pisci, klasici, prvo pisali priče, pa tek onda romane. Danas ako niste napisali roman, teško da ste pisac uopšte. Još ako pišete humorističke priče, to tek ne valja, jer je prva reakcija: »Je l to nešto za decu?« ili »A, to je ono smešno«. Još ako tome dodate da ste žensko, ne ide na dobro. Što bi rekao Efraim Kišon, humorističari postanu pisci tek dan nakon svoje smrti. Uprkos svemu tome, verujem da pisanje humorističkih priča nije laka disciplina, uostalom prva pretpostavka je da ispunite uslov naše reči za humor, »duhovitost«. Morate da imate duha. Verujem i da čitaocima nedostaje više priča i više humorističkih dela, ako ništa drugo o tome govore tiraži mojih knjiga.
Postoje li predsrasude o životnom stilu pisaca kojima se najčešće podrazumeva samoća, distanca od okruženja, neprilagođenost ljudima ili okolnostima u kojima se živi i nizak životni standard, posebno u ovom vremenu?
Naravno, ljudi i dalje pisce zamišljaju na podstanarskim tavanima ili oslonjene na lakat u bircuzima, kako pogledom blude ka horizontu inspiracije dok glođu guščije pero, koje čeka da bude umočeno u mastionicu pored tabaka papira. Jeste da je dobro da piscu po glavi ne skaču sitna deca i kućni ljubimci dok piše, ali neprilagođenost ili osama mu neće dati materijala za pisanje. Morate da budete među ljudima, da prisluškujete, da primećujete, da ih gledate… Ljudi su život i život su ljudi, a književnost je, kao i drugi oblici umetnosti, piščeva slika života. Što se standarda tiče, tu ono zamišljanje podstanarskog tavana i nije tako loše, pisci teško mogu da žive isključivo od pisanja, tako da se tu drže tradicije istorije književnosti, u kojoj su njeni najbolji pisci bili mnogo manje bogati od bogatstva koje su ljudskoj civilizaciji poklonili.
Živimo u vremenu megalomanije “velike stvari, veliki novac, velike ideje, veliki projekti”, da li je to uslov za srećan i ispunjen život?
Ta ljubav prema velikom nije karakteristika samo našeg doba, istorija svedoči o ljudskoj potrebi da ima što više i što veći, ako se ikako može fizički veliki, trag za sobom ostavi. Širom sveta još uvek traju ostaci te potrebe. Nije da sve veliko nije i lepo, divan je Jermitaža do egipatskih piramida, ali naše živote čine naizgled male stvari, sve ono što je u svojoj »malenkosti« neponovljivo, lepo, čudesno, od rađanja deteta, do stizanja proleća, preko uspeha da se ulovi majstor, do želje da se ode na more i sedne pred veliku plavu lepotu. Sve to je priče vredno, sve to treba primetiti i voleti u svom životu, koji je čudo sam po sebi.
Kad se pomene reč “tender” većina nas ima nevesele asocijacije na privatizacije društvenih preduzeća, a Vi ste svojevremeno raspisivali “tendere” na blogu i pozivali svoje čitaoce da zajedno sa Vama traže naslov za Vašu novu knjigu. Da li je takva interaktivna komunikacija sa čitaocima neophodna da bi se njihova pažnja usmerena na rad pisca, održavala kontinuirano?
Ja nisam samo pisac, ja sam i čitalac. Zato se trudim da mojim čitaocima ispunim želje, koje i ja kao čitalac imam. Ako je nešto novo doneo napredak internetske tehnike i tehnologije, to je mogućnost komuniciranja, kome geografija više nije prepreka, već to može da bude samo jezik. Čitaoci vole, i ja kao čitalac to znam, da upoznaju »svoje« pisce, da razgovaraju sa njima, da se osete kao delić njihovih života. Zato se ja trudim da u te svrhe iskoristim takozvane društvene medije. Tako sam i raspisala tender za naslov knjige, i dobila dva književna kuma, za naslov i podnaslov. Jedino što, u ovoj priči, treba voditi računa o tome da se pomenuta komunikacija ne koristi kao lakmus, pohvale i kuđenja jesu orjentir, ali ne smeju da budu razlog za prilagođavanje pisanja. Ja verujem da pisac treba da piše ono što ima potrebu da ispriča, napiše, na način koji najbolje slika njegovu doživljavanje života, a ne da se prilagođava onome što se čitaocima sviđa. To, u ime veće čitanosti, veće prodaje knjiga, može da se uradi, ali je to trka na kratke staze, ne verujem da se može iskreno pisati po narudžbini, odnosno prema očekivanjima.
Može li knjiga biti previše u smislu broja autora koji izdaju svoja književna dela i šta treba da bude referentna vrednost na osnovu koje čitaoc - kupac knjige može da napravi izbor?
Znate kako kažu: »Mnogo je samo kad biju«. Mislim da ima mnogo drugih stvari kojih je suviše, a knjiga nikad dovoljno. Jeste teško snaći se u moru kanala, ali oni koji zaista vole knjige će naći put kroz tu prašumu, i u njoj ono što njima najviše odgovara. Mnogi će imati primedbe na mnoge izbore, uz komentare da ljudi danas ne čitaju dovoljno i da ne čitaju šta bi trebalo da čitaju. U ovome je suvišna samo reč »danas«, jer ljudi nikada nisu čitali dovoljno, a još manje ono što bi trebalo čitati. Da nije tako, ne bi najpoznatiji svetski pisci umirali siromašni. Bulgakov je bio lekar, koji je mogao bar pristojno da živi samo da se nije odao pisanju. Zbog toga ga je mahom izdržavao brat. Baš kao i velikog mislioca Šopenhauera. Njega je izdržavala majka, koja je bila pisac – odlično prodavanih ljubavnih romana. Dostojevski jeste bio kockar, danas ne bi mogao da potroši pare koje bi od slave i tiraža zaradio, ali i bez sklonosti kartama bi i dalje bio siromašan kao crkveni miš. Jer, ljudi ni tada nisu čitalo ono što bi trebalo, nego ono što se njima sviđa. Danas, ako ljudi baš ne mogu da se snađu, najbolje je da popričaju sa prodavcima u knjižarama ili bibliotekarima.
Osmeh je jedna u nizu lepih asocijacija na Vaše priče, da li je osmeh lekovit, a duhovitost laka za dnevnu upotrebu?
Negde sam pročitala da je osmeh kriva linija, koja mnogo toga ispravlja i meni je drago što ljude reč »osmeh« asocira na moje knjige. Duhovitost nije laka, ali su smeh i osmeh neophodni na dnevnoj bazi, jer smeh je lek. Sigurna sam da će vam to potvrditi svaki lekar i svaki farmaceut.
Vi ste posvećena mama koja piše i iz ličnog iskustva. Porodica je visoko na listi Vaših životnih prioriteta. Kako smo se u našoj neselektivnoj želji za tzv. implementiranje evropskih vrednosti i Briselske agende zagubili i zaboravili koliko nam je porodica važna?
Porodica je svet iz kog krećemo u svet, to je naš mali svemir, a njeni članovi najvažniji junaci naših života. Mislim da evropske vrednosti i Briselska agenda nisu kod nas imale puno posla, bar ne po pitanju porodice i porodičnih vrednosti, jer taj posao je mnogo ranije odradio komunizam u pokušaju. Možda je najbolje to da ilustrujem pričom, odnosno filmom, već pomenutog Gorana Markovića, »Tito i ja«. Porodice su tada asocirale na neka prošla, tradicionalistička vremena koja je trebalo maknuti pred pohodom socijalizma, tada se stremelo »društvenom«, a ne »porodičnom«. Porodica i porodične vrednosti su sklonjene s puta, i tek od skoro su konačno počele da se vraćaju na mesto koje zaslužuju, odgovorno i suštinsko mesto.
Na servisu Bookmate mogu se pročitati Vaše knjige “Ispod sedmog neba”, “Osmeh za svaki dan” “Ljubav i druge sitnice”, “Zovem se mama”, da li je elektronska knjiga benefit više za čitaoca 21. veka? Šta je inetrnet doneo književnosti i kakav je Vaš odnos prema audio knjigama? O budućnosti o kojoj se nekada pisalo, danas se živi, jedina konstanta je stalna promena, mislite li da će načini pristupanja književnosti i onih koji je pišu i onih koji je čitaju biti izmenjeni “zakonima nove normalnosti” u kojoj živimo ili će lepa reč, pisana reč ostati jedan od najlepših izraza čovekove kreativnosti ovog i budućeg doba?
Elektronske knjige su još jedna dobrobit napretka tehnike i tehnologije. Njihovo postojanje otvara pitanje da li one ugrožavaju postojanje »papirnih« knjiga. Ja verujem da one nisu konkurencija, već saradnici, koji mogu da doprinesu većem čitanju, a nikako da se međusobno ugroze. Zbog toga sam i ja srećna, jer moji čitaoci mogu da biraju u kom obliku će čitati moje knjige. To važi i za slušanje knjiga, audio, odnosno zvučnih knjiga, jer na kraju krajeva one postoje i zbog onih koji ne mogu sami da čitaju. Zato je i slušanje knjiga čitanje, baš kao čitanje sa papira ili ekrana. Što se mene tiče, najvažnije je da ljudi čitaju, jer knjige su žive samo dok su čitane, život napisanim rečima daje čitanje.