Razgovor s povodom: Igor Marojević

Da li u 12.00h ili u 14.00h? Sigurna sam da smo se dogovorili za intervju u 14.00h na otvorenoj terasi zatvorenog beogradskog splava, sve u skladu sa nepravilnim pravilima nove normalnosti u doba pandemije. April je i +6C, a subjektivan osećaj da je -6C, neobičan dan i dovoljno malih nesporazuma za susret za pamćenje. Svoju skoro svakodnevnu relaciju Zemunskim kejom do ušća ovog puta prolazim sama, nigde nikog osim zaposlenih u kafiću zatvorenog splava sa otvorenom terasom!? Ambivalentnost života u Srbiji. Smestila sam se za sto i čekam da ovog zimskog dana zalutalog u proleće, dodje Igor Marojević i obavimo dogovoreni intervju. I došao je, tačno na vreme za koje nismo sigurni da je dogovorom precizirano, ali uvek ima neko ali… Igor Marojević, sagovornik koji se ne zaboravlja.

Ovaj intervju započećemo pitanjem o 33. po redu književnoj nagradi “Meša Selimović” koja Vam je dodeljena za roman “Ostaci sveta”, Vi medjutim niste naročiti ljubitelj književnih nagrada iako na ovu nagradu gledate drugačijim očima. Šta je izdvaja u ”moru” srpskih književnih nagrada?

Mislim da književnih nagrada u Srbiji ima više od četiri stotine, a ”Meša Selimović” odudara od te panorame po tome što svako od šezdeset članova velikog žirija pravi izbor od pet najboljih knjiga godine, iz svih žanrova, sve se boduje i javno objavljuje i svako iza svoje odluke stoji imenom, prezimenom, obrazloženjem i fotografijom. Ako žiri ima pet članova i postoji mogućnost uticaja na jednog od njih, to je uticaj od dvadeset odsto na žiri; ako ih pak ima šezdeset, uticaj na člana čini manje od dva odsto toga. Drugim rečima, mogućnost lobiranja na veliki žiri “Meša Selimović” je izrazito slaba. Meni je bitno i kako je nagrada nazvana jer ako nosi naziv po nekom piscu ili entitetu čije delovanje smatram štetnim ili nebitnim, najverovatnije bih nagradu odbio. Kad je već po zbrajanju glasova bilo jasno da ću dobiti nagradu, ponovo sam se latio romana “Derviš i smrt” i pojačali su mi se ključni aspekti ovog dela, koje sam primetio i u svojim ranijim čitanjima Mešinog ključnog štiva. To je filozofski najdublje delo srpske proze, što je jako bitno za srpsku kulturu jer je ona najuskraćenija za autentičnu filozofiju. U jezičkoj zajednici u kojoj je vrlo malo filozofa ostvarilo bilo kakav izvoran opus umesto pukih interpretacija drugih filozofa, književnost je najpre viđena da bude auksilijarna filozofiji, kao što u gotovo svakoj dobroj književnosti, makar na nivou aforizama, učestvuje i filozofija. Na kraju, otkako je NIN - ova nagrada nesporno pala i tuzlanski pokušaj pandana beogradskoj nagradi “Meša Selimović” se raspao, potonja se, već po zakonima fizike, automatski podigla. Zbog svega toga mi je, bio ili ne bio fan književnih nagrada, ovenčanost romana “Ostaci sveta” “Mešom” važna.

Kojim merilima estetskim ili ideološkim članovi raznih žirija za dodeljivanje književnih nagrada opredeljuju kvalitet književnog dela?

Od onoga što sam ja slušao od tih govora povodom dodeljivanja neke književne nagrade, uglavnom se do poslednje rečenice ne zna da li je mišljenje predsednika žirija pozitivno ili negativno o knjizi. Odnosno, jasno je ako raspolažu nekim impresionističkim rekvizitima, ali se ne ulazi u strukturu nego se daju komentari tipa “ovo je teška priča o našoj povesti”, a to može da znači bilo šta. Razlika kod nagrade “Meša Selimović” je što član žirija na kratkom prostoru mora da obrazloži pet knjiga koje favorizije, dakle da napiše samo po jednu ili dve rečenice o svakoj, s tim što taj iskaz pošto je toliko sažet mora biti ključan. Tako da mi je bar u polovini slučajeva bilo jasno zašto je neki član žirija odabrao baš moju knjigu.

Za roman “Ostaci sveta” dobili ste četvrtu po redu književnu nagradu, ovog puta Nagradu grada Beograda “Despot Stefan Lazarević” za književno i prevodno stvaralaštvo za 2020. Nagrada Vam je dodeljena jednoglasnom odlukom žirija u sastavu: Milovan Vitezović, Jasmina Ninkov, Muharem Bazdulj i Aleksandar Gatalica. Nesumnjivo je da je roman “Ostaci sveta” delo neprolazne vrednosti zbog kakvih se neka svetska književnost i smatra velikom književnošću, što se u obrazloženju nagrade i navodi: “Zlo je možda banalno u svojoj manifestaciji, ali je brutalno u svojim posledicama i još više po učestalosti svoga pojavljivanja. O ovome u prvom redu govori nagradjeni roman, dižući velelepnu kapelu žrtvama, kao što uvek čini velika književnost”. Šta piscu ostaje posle književnih nagrada, dodatna motivacija, opterećenje očekivanjima čitalačke publike za svako sledeće delo, eventualna ravnodušnost, usamljenost ili rokom ograničena medijska sveprisutnost?

Mislim da je preterano očekivati prekrupne reakcije na nagrade iole uravnoteženog i zrelog pisca, za ove druge ne znam. Što se tiče poslednje u nizu za “Ostatke sveta”, dogodila se jedna zanimljiva koincidencija. Naime, bivšu Oktobarsku nagradu grada Beograda a prvu nazvanu po despotu Stefanu Lazareviću dobio sam baš u mesecima kada se može reći da sam proveo pola života u Beogradu, što me po jednom često primenjivanom merilu čini definitivno Beograđaninom.

Mogu li zlonamerni komentari, površnost i trivije kojima ljudi razumeju, bolje reći ne razumeju neko književno delo, da isto unište etiketiranjem u negativnom smislu?

Ja nemam pojma šta se o meni priča, jer moji prijatelji znaju da treba da mi prenesu samo nešto što može biti od funkcionalnog značaja ili u krajnjem slučaju nešto komično. Dakle to da neko dođe i kaže rekao je taj i taj da ti nisi dobar momak, mogao bih samo da pitam: “Zašto mi to pričaš?” Čovek koji bira okruženje nema oko sebe ljude koji bi prenosili gluposti radi ispunjavanja vremena prenošenjem gluposti. Sama snaga čaršijske sredine ima pak veze sa priličnom usmenošću naše kulture, počev od značaja narodne književnosti i gusala, uz koje su se ne samo kod Srba nego i okolnih naroda, vaspitavale mnoge buduće ubice. Tako je ovo sredina u kojoj kad čovek hoće da na neki način uvaži neku pojavu ili čoveka, kaže “čuo sam”, a kad hoće da obezvredi veli “nisam nikad čuo”. E sad, nekad je propuštanjem kroz čaršijski filter neko zbivanje naduvavano u mnogo manjoj razmeri nego sad, usled siromaštva i nezaposlenosti, lošeg zdravstvenog sistema, posebno njegovog sektora za mentalno zdravlje. Čovek ako je iole razuman ne treba da misli o tome šta misle oni koji ne misle, a kamoli da bi zlonamerni komentari mogli da utiču na recepciju književnog dela.

“Ostaci sveta” je roman koji od prve do poslednje stranice u čitaocu može da izazove snažne emocije, posebno u delu gde se na dramatičan i potresan način bavite temom Jasenovca, te ”mašine smrti” u kojoj je živote izgubilo više stotina hiljada ljudi, a tačan broj ni do danas nije utvrdjen. O zločinima pišete i glasom počinitelja, a ne samo žrtve, to je neuobičajen pristup, zašto ste ga odabrali?

“Ostaci sveta” su knjiga za sebe, ali takođe pripadaju ciklusu “Etnofikcija” o tri evropska naroda koji su zbog vlastitog etnocentrizma tokom dvadesetog veka doživeli izolaciju. U pitanju su Nemci, Španci i Srbi, a gde su oni, tu negde su i okolni narodi. Pripadnici tematizovanih naroda prikazani su i iz pozicije žrtve i iz pozicije dželata, ne relativizujući razlike, ali i ne insistirajući na njima. E sad, mislim da nije moguće ni saznati ni razumeti zločin, ako se ne sasluša i dželat, što ne znači da ga samim tim opravdavamo, već samo nastojimo da proniknemo u mračne porive ostataka njegove duše. Oneobičenje je osnova književnosti. Ja sam pitao dobre poznavaoce literature da li su čitali roman pisan na ovaj način, da gde jedan pripovedač prekida, drugi nastavi priču i tako se prenosi ta štafeta ulančanog skaza. Nisam dobio potvrdan odgovor, ali jesam zabrinute poglede lažnih književnih prijatelja kada su čuli o čemu sam sve pisao u “Ostacima sveta”.

Nije samo Jasenovac bolna tema romana “Ostatci sveta” pisali ste i o Srebrenici i bombardovanju Jugoslavije, takodje i Španskom gradjanskom ratu, da li su činjenice da ste rodjeni u Jugoslaviji, a deo života proživeli u Španiji bile dodatna motivacija da se ovim temama posvetite iako Španski gradjanski rat nije bila tema kojoj se pridavao naročiti značaj u obrazovnom sistemu SFRJ, a upitno je da li je period od 1989. godine kada je počeo raspad Jugoslavije do danas, vremenska distanca dovoljna za objektivno sagledavanje proteklih doogadjaja, medu njima i Srebrenice i sposobnost razumevanja uzroka i posledica?

Španski građanski rat se završio 1939. i to jeste više nego dovoljna vremenska distanca. Ako uzmemo da su se poslednji balkanski ratovi završili 1999, ni proteklih dvadesetak godina nisu mala distanca. Ja sam uspeo da napišem roman koji govori i o ratnim devedesetima kada sam našao svoj jezik, udaljen opšem jeziku uveliko masakriranom javnim opticajem, kojim bih mogao govoriti i o ratu u Bosni 1992-1995, i o sankcijama i NATO bombardovanju. Što se ostalih opisanih događaja tiče, ja jesam krenuo u skupljanje građe od Jasenovca i NDH, ali pasivno, misleći da ako ništa ne uradim s tom građom, dobro je bar da sve to znam. Okidač za pisanje romana o krvavom dvadesetog veku javio mi se, međutim, kad sam se upoznao sa Španskim građanskim ratom. Tek kad sam se bio preselio u Barselonu, 2001, video sam da je projekcija tog rata u Jugoslaviji bila netačna, svedena i namerno marginalizovana zbog poraza levice, koji opet nije smetao partizanima da koriste španske borce za formiranje odreda. Uvideo sam, štaviše, da je Španski građanski rat bio uvod u Drugi svetski rat, da je mnogo više stranaca učestvovalo na strani desnice nego levice ali i da je strance u Španskom građanskom ratu malo ko tematizovao čak i u španskoj prozi. Slično tome sam otkrio da je tema Jasenovca, kao ona koja me je najviše fascinirala od svih čije su pojedinosti sa početkom višestranačkog sistema 1990. zapahnuli javni govor, takođe prikazivana neprecizno i sa skrivanjem mnogih, uslovno rečeno detalja, ne samo u SFRJ nego i devedesetih.

Jedno od osnovnih poetičkih načela savremenog istorijskog romana jeste da ne govori samo o prošlosti nego i o sadašnjosti, ima li u tom smislu roman “Ostatci sveta” opomenu i poruku ovovremenom čoveku?

Možda i ima nešto od toga. Najpre, savremeni deo priče odvija se onda kada je internet već dostupan. S druge strane, sistem zatrpavanja informacijama i informacijskog haosa kakav značajno utiče na duh ovog vremena postojao je, samo primitivnije, i tokom Španskog građanskog rata, a u oba slučaja je ključno računao na površnost recipijenta. Svakako da se radnjom romana aludira i na današnje političke podele u Španiji, Kataloniji i Baskiji, ili u Crnoj Gori, kao što je tematizovanju najmanje pominjane teme Jasenovca, ženskog logora, bar u suženom vidu kompatibilna tema silovanja kao potkategorija današnje pornografije ili sve aktuelnija trgovina belim robljem. Mislim da savremeni istorijski roman, ako nije napisan tako da baca deo svetla i na sadašnji trenutak, postaje lokalan ili bar neuniverzalan, kakva je i književnost koja služi istoriji umesto da se služi njome kao i ideologijom, a ne da joj služi.

Sa istorijskih tema vraćamo se savremenim, nema beogradjanke koja nije čitala “Beogradjanke” i ”Prave Beogradjanke”. Opisujući nedokučivost ženske prirode zapravo ste je potpuno razotkrili, nesumnjivo ste dobar poznavalac tzv. ženskog karaktera. Da li je teško iskreno pisati o ženama ne precenjujući i ne potcenjujući žensku prirodu?

Ono što je nedokučivije, utoliko predstavlja veći izazov iako sam i dalje siguran da nisam dobar poznavalac ženske prirode jer mislim da je gotovo nemoguće u potpunosti je upoznati, ali evo, možda sam neko ko je prodro u solidan broj ženskih paterna. Pritom mi je od koristi bilo što aktivno koristim intuiciju, rekao bih za razliku od većine muškaraca, koja je saznajno sredstvo kojoj žene veruju mnogo više. Istraživanje se nije ticalo samo mojih iskustava sa ženama, ne mislim samo na ljubavno-seksualna iskustva već i na moju ukupnu komunikaciju s njima, nego i na proučavanje razlika ženskog i muškog mozga, govora idr. Kakve god da su, Beograđanke čine nešto najbolje u Beogradu iako ja uobičajeno imam zamerki, jer na sve čovek treba da ima zamerke počevši od sebe.

Knjigu možete pročitati na servisu Bookmate

Čitajte

Možemo li se složiti sa tezom da živimo u civilizaciji u kojoj ima sve više informacija, a sve manje smisla?

Da, danas se za jedan dan procesira više informacija nego što je to do pre samo koje decenije bio slučaj za godinu dana. Ta količina informacija je nezdrava, ali trka u informisanju ne može da se spreči zato što je to demokratsko pitanje no ljudi su u skladu sa svim tim sve površniji.

Smatrate li se Vi žrtvom infodemije?

Naravno, kao što na mreži krenem na jedan link, pa me on spontano “baci” na drugi, a iskrsnu i treći i četvrti da bih na kraju zaboravio šta sam zapravo želeo, osećam da ponekad tako pričam u društvu, kao i većina mojih sagovornika. Naravno da se to ne odnosi na proces pisanja.

Da li smo prihvatili kulturu koja pervertira standarde i estetske i komunikacijske i oberučke prihvatili tip narcističkog pojedinca opsednutog kultom mladosti, društvenog i materjalnog statusa i ”sveznanja”?

Zavisi ko od nas, ja uvek govorim u ime individue, pre svega u svoje a ako se kome obraćam svojim knjigama, obraćam se individualcima. Ako govorimo o većini, oduvek bi ona prihvatila sve što joj je ponuđeno, pa i rat, kao što smo obilato viđali.

Svedočimo opšeprihvaćenom kultu autentičnosti, da li je reč o simptomu i dijagnozi savremene kulture i kako se u književnom delu postiže stvarna i pseudo autentičnost.

Nisam to primetio, osim pokušaja da se bude drugačiji na primitivnom nivou kroz psovačke i psihopatske komentare tekstova na internetu. Opazio sam nešto baš oprečno, unificiranu predstavu o lepoti, sad postoje na primer te moderne usne kod devojaka i žena i to je verovatno bilo interesantno kad je prvih pet devojaka u gradu imalo takvu tipsku intervenciju. I  taman kad bi čovek pomislio da ima sve više žena punih, čulnih usana, ispostavi se da one zapravo vrebaju na svakom koraku, i da su im usne istovetne, samo nedostaje marka. Slično se može reći i za poželjan tip muškog tela, drugim rečima mnogo sam više primetio kolektivnu identifikaciju izgledom nego tzv. kult autentičnosti. Nadam se da sam odgovor na drugi deo pitanja dao romanom “Ostaci sveta”.

Kako se pozicionira književnost u epohi filozofije uzaludnosti, smene modnih trendova, veštački izazvanih potreba i usiljenog kuliranja?

Tu postoji jedan zanimljiv paradoks u kojem je po njenu književnost i knjižarstvo dobro što je Srbija zaostala i što je siromašna. Naime, ovde knjige nisu skupe, pa mnogima čine neku ulaznicu za srednji društveni sloj. To je ujedno i najjeftinija ulaznica za taj sloj koju oni mogu da priušte, da ne troše samo na ono što se “maže na hleba“, kako kaže naš narod, već i na nešto više od toga. Ono što je žalosno je što su neki književni žanrovi praktično stradali, recimo poezija koja nije našla način da se saživi sa ovim vremenom, a naročito joj je otežano time što ridikuli pesnici objavljuju poeziju na društvenim mrežama, na šta svakako imaju pravo koliko god da time sve više suzbijaju mogućnost razlučivanja istinske poezije od parapoezije. Roman se održao između ostalog i zato što smo mi romanocentrična kultura .

U eri skribomanije šta je rferentna vrednost na osnovu koje bi čitaoc mogao da se opredeli za neko književno delo?

Mislim da je površan svaki pristup koji bi bio jednosmeran, odnosno da neko kupuje knjige na osnovu književnih nagrada, ili na osnovu prevoda, ili na osnovu medijske prisutnosti pisca, ili na osnovu tiražnosti. Ali evo, ako čitalac toliko nema vremena da mora da brzo odluči koju knjigu da kupi, neka u knjižari pročita prvu i poslednju rečenicu štiva, koje su povlašćena mesta dela, gde se dobar pisac trudi da da maksimum.

20. vek je najkrvaviji od svih iako mu 21. vek već sada “konkuriše” u tom smislu, da li nas je istorija “učiteljica” života nečemu naučila, a da pri tom eventualno stečeno znanje možemo da primenimo u svom interesu , a ne shodno dosadašnjoj praksi, u korist svoje štete?

Koliko vidim, kolektiv iz prošlosti nije izvukao gotovo nikakvu pouku. Nisam nezadovoljan svojom publikom, čak je ima mnogo više nego što sam očekivao, ali mislim da je šteta što većina publike uopšte, sve više u književnosti nalazi prijatan beg od stvarnosti kroz iluzije, umesto da masovnije poseže za knjigama koje mogu da objasne bar pojedinosti tame sveta, koja je možda neugodna, ali je tačna.