Izvor: wikimedia.org
Izvor: wikimedia.org
Milica Đorđević (Knjigatron) |

Zašto su romani Haleda Hoseinija budući klasici

Šta to ove knjige čini posebnim?

Kada uporedimo dela Haleda Hoseinija možemo primetiti dosta sličnosti. Fabula njegovog debitantskog romana pod nazivom “Lovac na zmajeve” kao i radnje preostale dve knjige, “Hiljadu čudesnih sunaca” i “A planine odjeknuše”, odvijaju se u Avganistanu, rodnom mestu autora. Obuhvataju drugu polovinu dvadesetog veka i govore o ratu i ljubavi. Ljubavi između prijatelja, ljubavi jedne porodice i ljubavi koja opstaje u najsurovijim okolnostima. U delima, pisac se bavi analizom morala, kulture i osećaja obaveze. Ističe tračke nade koji se mogu pojaviti na mestima gde ih najmanje očekujemo. I tako je bez obzira na svoju primarnu profesiju u oblasti medicine, napisao romane koji su doživeli svetski uspeh početkom XXI veka. Mirno se nastanio u srca više miliona čitalaca, od kojih svaki drži primerak barem jedne od njegovih knjiga u svojoj kućnoj biblioteci.

Međutim, postavlja se pitanje šta ove knjige čini posebnim i ono najbitnije - šta ih čini dovoljno posebnim i kvalitetnim da jednog dana budu uvrštene u klasičnu književnost? Na mestu gde se čitalačko i životno iskustvo spajaju, niklo je par razloga zbog kojih bi nagrada “čestitamo, postali ste klasik” mogla biti uručena romanima Haleda Hoseinija.

Prvo, kada bi neka od ovih knjiga ili pak sve postale klasik, to bi po logici stvari bilo u nekoj daljoj pa kasnije i dalekoj budućnosti. Tu budućnost možemo zamisliti kao jedan brz potez četkicom koja je nanela previše boje na platno. Dakle, govorimo o bržim reklamama, proizvodima i reakcijama kao i o bržem protoku informacija. Govorimo o kupovini jednim klikom, o slanju misli jednim treptajem. Šta bi onda, pobogu, neka priča iz tamo nekog Avganistana radila u rukama jednog čitaoca XXII veka? Pa, autorov jednostavan ali pažljivo odabran red reči podseća na brz potez četkice. Prve dve knjige, “Lovac na zmajeve” i “Hiljadu čudesnih sunaca” su poput napetih letnjih romana kada je u pitanju ritam, s time što se razmišljanje o njima ne završava nakon okreta poslednje stranice. Prvo mesto u ovoj trci bi svakako zauzeo Haledov roman prvenac kao najdinamičniji od sva tri, a poslednji, “A planine odjeknuse”, bi uvek bio počasno spomenut na časovima književnosti kao jedno od dela koje možete pročitati u slobodno vreme ako vas je knjiga obrađivana na času zaintrigirala. Ta dinamičnost, u smislu lakoće čitanja, ne bi možda bila prva stvar koju bismo sada povezali sa klasicima, ali mislim da bi onaj čovek iz XXII veka, sudeći po jezgrovitom i sirovom stilu pisanja koji pariraju njegovom dobu, imao drugačije mišljenje.

Klasici su u neku ruku i studije ljudske naravi. Oni raščlanjuju čoveka ističući njegove bazne principe. Pojašnjavaju postupke likova ali pišu i o onome između redova. Dotiču se iracionalnog od koga je čovek sazdan, ne zaboravljajući da verno opišu sukob istog sa razumom. Haled Hoseini, pored dinamične radnje, stavlja akcenat na podjednako važan aspekat bilo koje kvalitetne priče, a to je emocija. Možda je to nešto što ne samo da današnjem svetu nedostaje već je i nešto što će mnogo faliti budućem. Iz tog razloga, priče Haleda Hoseinija će imati tu moć da čoveka sledećeg veka brzim pokretom vrate na postepeno raščlanjivanje koje iznova budi emocije. Na ovaj način bi njegovi romani predstavljali prozor u ono što smo skoro pa izgubili i lep podsetnik da je to i dalje važno, jer ipak, ove knjige su klasici - i šta bi klasici drugo bili nego važni.

A kada se ponovo vratimo na okvire priče, uvidećemo da pomenuta tri romana ilustruju i podstiču na istraživanje događaja u Avganistanu u drugoj polovini dvadesetog veka. Ova država u jugozapadnoj Aziji, gotovo uvek u ratu, dočekivala je nove diplomate, premijere, građanske ratove, predsednike i strane uticaje, a ujedno je ostajala u ruševinama posle odlaska svakog od njih. Ovo je zemlja u kojoj je pisac odrastao i koju je nesvesno napustio. To je zemlja u koju nije mogao da se vrati. Zemlja o kojoj je pisao. Iz koje je crpeo snagu i njom oblikovao protagoniste iz svoje mašte. Haled ratu daje ulogu glavnog razarača koji ne napušta scenu koliko god mi okretali stranice. Ono što zaslužuje nagradu je autorovo umeće da kroz dinamično-slojevitu formu edukuje budućeg čitaoca o onome što je u prošlosti. Ne smemo zaboraviti da je prošlost ono iz čega smo potekli i iz čega gradimo svoju budućnost. A to je zakon koji važi, i uvek će važiti, ma koliko vremena prošlo.

Na kraju, svi klasici koje čitamo danas, bez obzira kojom temom se bavili ili u koji deo sveta je smeštena fabula, imaju nešto zajedničko. A to je da oni nisu knjige koje dođu i prođu već one koje ostaju. To su knjige koje postoje van svojih korica, koje ti kažu “dosta je sa čitanjem, sad je vreme da dalje oktrivaš svet oko sebe”. One su i emocija i razum, i prošlost i budućnost. Otporne su na vreme i prilagođavaju brzinu poteza četkice zarad užitka posetilaca u galeriji slika. Haled Hoseini je u svojim romanima objedinio istoriju, emociju i nagon ka daljem istraživanju. Stranicama svojih knjiga je prevazišao korice istih. Možda je tako, pišući o istoriji, utabao put ka svom sopstvenom ulasku u nju. Da li je to uradio svesno ili je to pak bio samo ishod umetničkog nadahnuća, ne možemo znati. Kako god bilo, ono što ne smemo zaboraviti su posetioci u galeriji. U ovom slučaju to je čitalačka publika. To ste vi. Ipak ste vi oni od kojih najviše zavisi. Posle istaknutih karakteristika, spomenutih kvaliteta i svih mogućih razloga, vi ste oni koji prave poslednji potez uz jedno jasno i glasno “čestitamo, postali ste klasik”.

Autor teksta: Milica Đorđević (@Knjigatron)