Često se osećamo nemoćni pred sistemom u kojem živimo. Sistemom sveta ispunjenog kontrolom koja uzrokuje strah, koji se moderno naziva stresom. Neki čak osećaju strah od mogućeg stresa, pa tako biva da imamo strah od straha, što strah još više uvećava i stvara opštu konfuziju. Zato moramo da se povinujemo sistemu kako bi umirili strah i umilostivili sistem. Šta je to ”sistem” i ko ga kroji? Odgovor na ovo pitanje je sličan kao da tražite na guglu odgovor na pitanje šta je smisao života. Dobićete abnormalan broj teorija, od kojih nijedna nema praktično utemeljenje. Jer, sistem je postavljen tako da jedino čega možemo biti svesni jeste da postoji, a da sve ostalo u vezi njega ostaje u dubokoj senci spekulacija. Sistem se tako vešto brani od bilo kakve spoljne promene ili, ne daj bože, pokušaja rušenja, odnosno dekonstrukcije, pa pojedinac nezadovoljan svojim statusom unutar sistema ili čak ugrožen njime, nije u mogućnosti da deluje protiv njega. Sve što može jeste da stavi fotografiju gnevnog Džokera na neki od profila na društvenim mrežama, a potom nastavi da se pridržava utvrđene regulative ukoliko želi da ostvari bazičnu egzistenciju koju mu omogućava… Pa, sistem, normalno! Zato, ako se neko i zapitao kako da promeni sistem, evo odmah odgovora: “Koji sistem?”. Ako mislite da poluge državne moći čine sistem, varate se. Ako mislite da ljudi iz senke koji utiču na poluge državne moći čine sistem, varate se. Ako mislite da sistem čini sistem… Evo ponovo odgovora: “Koji sistem?”.
Međutim, čini se da su neki delovi literature ostali, pukim slučajem (ili samo naizgled), malo izvan sistema, pa smo zahvaljujući njima dobili nagoveštaj šta bi to sistem zapravo mogao da bude. Evo, na primer, romani Džona Grišama. Grišam, kojeg sam u jednom davnom tekstu nazvao “kraljem milionskih tiraža”, napisao je mnoštvo napetih trilera, uglavnom sa advokatskom tematikom (s obzirom da je bivši advokat), deluje kao čovek koji je uklopljen u sistem. Njegove knjige su bestseleri, po njima Holivud snima veoma uspešne filmove (ili ih je barem snimao u prošlosti), ali postoji nekoliko njegovih romana u kojima se bavi upravo temom uticaja sistema na život pojedinca i njegovom borbom da se isplete iz nevidljive mreže sistemskih uticaja koji čine da se oseća kao u paklu. To su, pre svega, “Partner”, “Saradnik” i ”Broker”. Posebno ova dva poslednja. Nažalost, uprkos sjajnoj analizi pogubnog uticaja nevidljivog sistema na pojedinca koji čeprka po stvarima po kojima ne bi trebalo, ni Grišam ne daje odgovor na pitanje kako doakati sistemu. Zapravo, na kraju “Saradnika” on nagoveštava da sistem, čak i onda kad deluje poraženo, ili makar ugroženo, zapravo nije ni okrznut, već samo prelazi na plan B i nastavlja da besprekorno funkcioniše. Sve sa onim pitanjem: “Koji sistem?”. Grišam tako dolazi do istog zaključka kao i Harlan Koben u svojim trilerima: možeš da bacaš kamenje na sistem, ali nema šanse da ga pogodiš jer je sistem fatamorgana ili barem nešto njoj nalik. Ovde bi čak mogla da se primeni i čuvena dosetka Daglasa Adamsa vezana za univerzum, u kojoj kaže, parafraziram, ako bi neko i uspeo da odgonetne šta je to univerzum, on bi istog trena nestao i umesto njega bi se stvorilo nešto još komplikovanije. Zamenite “univerzum” sa ”sistemom” i dobićete adekvatnu definiciju sistema, tačnije antidefiniciju; baš kako i dolikuje sistemu. Kao što je pravilo u kockarnicama da ”kuća uvek dobija”, tako je i sa sistemom - on nikad ne gubi.
Kod nas vrlo omiljeni nemački pisac Bernhard Šlink, najpoznatiji po romanu “Čitač”, po kojem je snimljen film sa Kejt Vinslet i Ralfom Fajnsom 2008. godine, takođe se bavio temom borbe pojedinca protiv sistema u inteligentnom trileru “Gordijev čvor”, koji ima i vrlo odgovarajući naslov. U ovom romanu, jedan nemački advokat, u želji da pobegne od šablonizovanog i monotonog života koji je vodio u Karlsrueu, sa devojkom odlazi u Francusku i počinje da radi kao slobodni prevodilac. Ne može se reći da mu je pokušaj bekstva u slobodu u živopisnu francusku provinciju uspeo. Posla nije bilo mnogo, devojka ga je napustila, ostao je švorc. Ali, igrom slučaja, sreća mu se osmehnula i čudnim spletom okolnosti postaje šef prevodilačkog biroa specijalizovanog za prevođenje tehničke dokumentacije. Stigle su i pare, ali i nova ljubav, enigmatična lepotica “poljskog porekla”. Naizgled, njegov prvobitni plan počinje da se ostvaruje, samo prema novom scenariju. Opet je bio u sistemu iz kojeg je pobegao, ali mu se zbog života na bajkovitoj destinaciji, u Provansi, činilo da je izvan svega/sistema, u nekoj vrsti zemaljskog raja. Malo po malo, raj nestaje, jer bile su to samo kulise, a nekadašnji problemi se pretvaraju u mnogo drastičnije muke. Georg, kako se zove Šlinkov junak, odjednom upada u nešto što deluje kao špijunska igra ili opšte rasulo; zavisi iz koje perspektive se posmatra. Njegova ljubavnica nestaje bez traga, neko mu ubija voljene mačke, stanovnici francuskog gradića počinju da ga bez obrazloženja izbegavaju, da bi sve kulminiralo brutalnim premlaćivanjem koje je iskusio jedne večeri.
Georg je hteo da vodi ugodan i kreativan život ispunjen spokojstvom i ljubavlju zbog čega je ostavio advokaturu i sa voljenom devojkom otišao u Francusku. Mislio je da će na taj način pobeći iz monotonog kalupa. Da će pronaći svoju utopiju koja neće biti utopija. Da će uspeti da iščezne sistemu sa radara. Njegova ljubavna veza se raspala, egzistencija je skroz ugrožena, najbolje namere su ga odvele u košmar od života. Sistem se za to pobrinuo; većim delom. Onda mu je taj isti sistem, oličen u novom poslodavcu, ponudio alternativu: da mu se proda i povrati svoj raj. Georg nije dva puta razmislio - odmah je pristao. Naizgled, nije imao kud. Nije mogao ni da nasluti da će ovog puta morati da sistemu plati daleko veću cenu za istu stvar - mogućnost da živi, radi i zadovoljava elementarne ljudske potrebe, tj. da bude podmiren. Sistem, kivan zbog njegovog utopijskog pokušaja bekstva u utopiju, odlučio je da mu napravi zvrčku. Mislite li da je ono što se desilo Georgu nečiji smišljen plan ili splet okolnosti?
Uglavnom, Georgov život je postao Gordijev čvor. Prvo je probao da ga raspetlja, nailazeći na neprestane neuspehe. Ostalo mu je samo jedno rešenje - da ga, poput Aleksandra Makedonskog, preseče. Da bi to učinio, morao je da udari direktno na sistem, pritom ne znajući na koji to sistem udara i gde tačno treba da se zaleti. Georg slaže jednu po jednu kockicu kako bi najpre rekonstruisao piramidu sistema koji ga je ponizio i osudio na nesreću, a potom se baca na rušenje piramide sastavljene od istih tih kockica. Budući da je postao očajnik odbačen od celog sveta, Georg nastupa odlučno i uporno, ali krajnje pragmatično; više ne veruje nikome i nema ni malo empatije. Transformiše se u skladu sa situacijama, otkrivajući da čovek suočen sa bezdanima postaje daleko jači nego što bi mogao i da zamisli u svojim najluđim maštarijama. Uspeva da pronađe prolaz ka predvorju sistema, ulazi u zamršeni lavirint međunarodnih prevara i igara na visokom nivou, a potom se probija kroz njega ka izlazu; on je prodro u sistem kako bi mogao da iz njega izađe. Zvuči besmisleno, ali besmislen je i Gordijev čvor - čvor koji je kralj Mida u Gordijumu uvezao kako bi onom ko ga raspetlja omogućio da postane kralj Azije i, naposletku, tragično okonča život. Raspetljavanje čvora, izlazak iz sistema… Da li se na to zapravo svodi i naš život?
Poput Grišamovih junaka, Georg nije pobedio sistem. On jeste odneo pobedu, a sistem ga je nagradio tako što mu je dopustio da ostane duboko unutar njega u večnom strahu od mogućih progonitelja, kao da je osuđen da ostatak života bude talac vlastitih strahova koje pothranjuje - pa, sistem.
Nemoguće je, dakle, pobediti sistem, jer… Koji SISTEM?