Teoretičar arhitekture Slobodan Giša Bogunović foto: privatna arhiva
Teoretičar arhitekture Slobodan Giša Bogunović foto: privatna arhiva
Makijaveli |

Beograd teško osvaja identitet

Slobodan Giša Bogunović teoretičar arhitekture, ovu umetnost posmatra filozofski, za njega je Beograd biće i fenomen, kao jezik, ili poezija

Slobodan Giša Bogunović teoretičar je arhitekture koji ovu umetnost posmatra kao filozof. Za njega je grad biće i fenomen, kao jezik, ili poezija. Ovaj slobodni umetnik, ali i leksikograf, autor je nekoliko knjiga, trotomnog dela „Arhitektonska enciklopedija Beograda 19. i 20. veka“, kao i brojnih novinskih kolumni i eseja, u kojima je kritički posmatrao beogradske mene, mane i potrebe, te više od stotinu članaka iz estetike, istorije i teorije arhitekture, desetina proznih tekstova, kao i nekoliko drama i monodrama, radeći i za pozorište “Nova osećajnost”. Napisao je dvojezični roman “Status asthmaticus”. Za arhitekturu vezan je i porodično, njegov otac bio je naš poznati arhitekta Uglješa Bogunović. Izabrani je član Akademije arhitekture Srbije. Kao onaj Didroov vajar na samrti, koji rukom sklanja na celivanje ponuđeno mu raspeće, uz opasku da je nesrazmerno, Giša Bogunović reaguje na disharmonična kalemljenja novogradnje u starim beogradskim četvrtima, i sve slične novokomponovane pojave bez smisla. Ali, daleko od toga da je tradicionalista, jer pažljivi posmatrač uvideće da je njegov pogled usmeren ka onome što tek dolazi.

Beograd se ubrzano menja, možda više nego ikada. Na koji način doživljavate te promene i kako se one odražavaju na arhitekturu i na duh grada?

Ne znam za duh, to je jedna od onih pozajmljenica gradu kojim ga neprekidno i nesvesno personalizujemo. Pa tako on ima ili nema dušu, duh, srce, krvotok, puls. Bliži mi je koncept identiteta, što je takođe psihološka izvedenica, ali srazmerno jasnija, pa i na arhitektonsko-urbanističkoj ravni. Beograd teško osvaja identitet. Taman nešto počne da zadobija fizionomiju gradskog ega, vođenog planom, zacrtanim ciljem, slikom u umu, ali i kaznenom politikom superega, a tu mislim i na polovinu i kraj prethodnog, a posebno ovu petinu 21. veka, odjednom, otme se i probije Id, zavlada razobručeno Ono, vođeno strastima politike, sticanja, spekulacije, korupcije, esnafske kompeticije, vladarske samovolje i drugog, i od identiteta dobijemo Id entitet. Ishod je današnji grad rasutih polja Id entiteta, od Kaluđerice, preko “Favele” na Južnom bulevaru, do Beograda na vodi. A na planu doživljaja, unutrašnje identifikacije s gradom, za mnoge od nas, barem iz moje generacije, Beograd je prešao put od “moj grad” ili Ja, preko Ti i To do Ono.

Bliži mi je koncept identiteta, što je takođe psihološka izvedenica, ali srazmerno jasnija, pa i na arhitektonsko-urbanističkoj ravni. Beograd teško osvaja identitet.

Koja od skorašnjih promena vam je najviše zasmetala, a ima li nekih koje pozdravljate?

Mnoge vidim i kao pohod jedne jedine vladarske volje i predstave, koja za sobom ostavlja, kao tamo na Slaviji, natpis, koji se gledajući s novog platoa na fontanu čita #Beograd, a iz centra Slavije, a to znači Beograda, bude naopačke, #bɒɿϱoǝꓭ. To je uglavnom posledica skorašnjih promena - #bɒɿϱoǝꓭ. A u tom smislu je bez premca Bnv, kao izraz od građana otetog, a izgledom i sadržajem odudarnog nadriurbanizma. Gradski pejzaž kao kakav opredmećeni dijagram spekulativne svesti, pravdan vulgarno-ekonomističkim modelom beskonačnog rasta, tobož prirodnim tokovima slobodnog tržišta, business as usual. Ali koncept beskonačnosti je odvajkada dodeljivan samo Apsolutu - dok mu je nasuprot čovek, prirodni izvori, zemlja, voda, sve je to konačno. Nemoguće je da samo ekonomski rast bude beskonačan, neupitan, jasno je da postoji tačka preko koje se ne može i ne sme. O tome već svedoči zagađenje Beograda, zakrčenost, agresija, sve opasniji simptomi patopolisa. Štaviše, kultura zasnovana na ekonomskom rastu kao novom Apsolutu i univerzalnom odgovoru na nezaposlenost, depresiju, nasilje, siromaštvo, nejednakost, klimatske promene i mnogo šta drugo, te probleme izaziva, umesto da ih rešava. Puko uveličavanje Beograda se hitno mora dovesti u pitanje.

I zato punog srca pozdravljam ideju linijskog parka na mestu železničke pruge po uzoru na njujorški Hajlajn, i svih 10 idejnih projekata 55 beogradskih arhitekata. Nažalost je ova odlična ideja iz vrha vlasti odmah zasenčena novom sa istog mesta da se burazerskim dogovorom pridoda park po uzoru na Guelj, a autoru spomenika Stefanu Nemanji podari uloga beogradskog Gaudija.

I zato punog srca pozdravljam ideju linijskog parka na mestu železničke pruge po uzoru na njujorški Hajlajn. Slobodan Giša Bogunović foto: privatna arhiva
I zato punog srca pozdravljam ideju linijskog parka na mestu železničke pruge po uzoru na njujorški Hajlajn. Slobodan Giša Bogunović foto: privatna arhiva

Kako Beograd može da iskoristi svoj potencijal kulturne prestonice, ne samo u turističke svrhe, već za dobrobit sopstvenih građana?

Kada bi se, čudom, merio koeficijent sreće stanovnika umesto “bruto nacionalnog proizvoda”, dobili bismo jasnu sliku šta treba činiti. Ekonomistička paradigma napretka prerasta u silu pretnje životu i u mnogo čemu donedavno nazadno postaje napredno. Znači da urbanizacija mora dobiti nove oblike, nova viđenja, nove filozofe gradskih prostora, s čovekom, ne potrošačem u njihovom središtu. Možda bi barem početno rešenje za Beograd bilo u povratku “malom narodu predmeta i oblika”, kako je pisao B. Bogdanović. U obustavljanju ideje i prakse hiperurban-izacije i pomahnitalog diveloperstva. U reafirmaciji malog urbanizma s kraja pedesetih i tokom šezdesetih godina prošlog veka, pitomih interpolacija, prikladnih obnova, projekata prilagođavanja i zaštite, u sadejstvu volje i očekivanja stanovništva i stvaralačkog vitaliteta kroz konkursnu praksu. Pa, recimo, u preduzetništvu običnog sveta, lokalnom tržištu, oživljavanju etosa zajednice i komšiluka, alternativnim oblicima turizma (life-seeing), nasuprot globalnoj industriji sight-seeing-a, a prevashodno u okretanju ekonomiji sreće. Predlažem da se istraži ovaj koncept, vidljiv je u svetu. Verujem da bi Srbija tako vođenih gradova imala ne samo visok “bruto nacionalne sreće” već i veoma dobar BDP.

Oduvek se govori o tom beogradskom šmeku koji privlači strance. Koje su prednosti, a koje su mane, turizma zasnovanog na „kafanskom i splavovskom životu“ ?

Mislim da najkraći odgovor leži u tome kakva će nam biti obdanica, a ne noć. I da stranci zavole naš dan. A isto važi i za nas, ovdašnje, kad nas osvetli jutro, da se prebrojimo koliko nas je uspavanih, urađenih, obnevidelih, a koliko čilih, zadovoljnih svojim poslovima i platom.

Decenijama se govori i o urbanističkim planovima za beogradski metro. Kako vidite evoluciju ove ideje, do danas?

Od velikog Branislava Jovina do… izvinjavam se što ne znam ko danas stoji na čelu tog projekta. Od Branka Pešića (gradonačelnika, ne arhitekte) do Gorana Vesića. Eto kako mi izgleda evolucija, tj. involucija te ideje. Živ, soljen - nedosoljen, Beograd, ili velika čekaonica, što bi rekao Duško Radović.

Smeta li vam to što zbog urbanizma nestaju zelene gradske oaze?

Osnovni su problem oni koji bestidno lažu da im to smeta. Svako gradotvorenje počinje od osnovnih elemenata - zemlje, vode, vazduha, a nastavlja se, prosto rečeno, nagomilavanjem - stanovništva, predmeta, građevina, infrastrukture, ljudskih odnosa… Kod nas je to beogradizacija, demografsko prelivanje u prestonicu, koja je shvaćena tehnokratski, kao izbaviteljska ekonomska mašina, koja će samoobnoviti i Srbiju, a nužno je sasvim obrnuto - da Srbija spase Beograd. Uostalom, svako od nas ovde iz dana u dan gomila svedočanstva vlastite prekobrojnosti - udara u prepreke, na ulici, u čekaonicama, u prevozu, parkiranju… Umesto da se bavimo poboljšanjem opšte udobnosti stanovanja ili sličnim, vraćamo se prapočetku urbanizacije, potrebi, evo sad i borbi za elemente, za vazduh, drvo, parče zemlje…

Izgleda da smo se tako jedino i mogli osvestiti da su prave vrednosti, kao sreća i zdravlje pojedinca u gradovima, ugrožene mejnstrimom. Došlo se do tačke kada se proizvedeni prostor oseća kao tudj, nametnut, preteći, što i jeste, jer je pravljen za  privilegovane, investitore, tržište, turiste… Utoliko se izvesno ovde budi i jedna nova kontrakultura, ali to nije ona Rošakova iz šezdesetih, već ozbiljno ustalaštvo koje odbija da bude gurnuto u tesnace privatnosti i sobe odjeka, i da se iko ičemu nada u karbonskom gradu-čekaonici uz sasušeno Beketovo drvce.

Izgleda da smo se tako jedino i mogli osvestiti da su prave vrednosti, kao sreća i zdravlje pojedinca u gradovima, ugrožene mejnstrimom. Slobodan Giša Bogunović foto: privatna arhiva
Izgleda da smo se tako jedino i mogli osvestiti da su prave vrednosti, kao sreća i zdravlje pojedinca u gradovima, ugrožene mejnstrimom. Slobodan Giša Bogunović foto: privatna arhiva

Da li ste nekada nostalgični, šta vam nedostaje od Beograda kojeg više nema, čega se rado sećate?

Dragutin Gostuški je delio Beograđane na Svetozare i Tugomire, prvi vedro dočekuju svaki novi urbani oblik, ovi drugi oplakuju svaki srušen kućerak i olajisane podove memljivih kafana. Barem se trudim da budem negde između, Slobodan.

Ko je vaš najvažniji, a ko najdraži beogradski arhitekta?

Arhitekti bi rekli jedno, istoričari arhitekture drugo, laici deveto. Kao nekakvom teoretičaru, što je perspektiva koja i ograničava - važni su mi arhitekte-mislioci poput Milutina Borisavljevića, Nikole Dobrovića, Bogdana Bogdanovića… A mislilac i arhitekta, ali najdraži - Branislav Milenković. Jedna od plemenitih njegovih pouka, a vremenom sve aktuelnija, jeste ona o nužnoj promeni graditeljstva od građenja ka negovanju, nadgledanju i prilagođavanju.

Ako osnova grada nije stanovanje, a u srcu stanovanja stvaralac, i načelo da čovek stanuje kao pesnik, onda će townscape Beograda postati hellscape.

Kako vidite budućnost Beograda?

Beograd postaje grad investitora i turista sa stanovnikom kao derivatom i posledicom, a ne središtem gradskog bića. Pri čemu je pojam investitora sve širi, pa obuhvata ne samo one u klasičnom smislu, već i sve koji u nevolji spekulišu vlastitom imovinom, da bi ovde uopšte opstali. Sve to zaziva sliku opšteg hvatanja za gušu, ali je takođe i odraz društva kojim vrtloži bogaćenje prekupaca, agenata, svakojakih trgovaca, turoperatera, zelenaša, u najširem smislu, posrednika, a uporedno i tužno osiromašivanje delatnika, stvaralaca. Čuveno je ono Hajdegerovo da čovek stanuje kao pesnik. Što znači da u stanovanju ostvaruje svoje puno biće, da svoje puno biće ostvaruje stanujući. Ovde međutim stanovnici jesu stvaraoci ne u javnom, već samo u onom domenu osvojenih ličnih poseda, kad se ušavši u sobe dohvate Hiltija i prepuste orgijazmu rušenja pregradnih zidova pa i nosećih greda, štemovanja, zastakljivanja, nadograđivanja, što je kao kakav primalni krik Štirnerovog Jedinog. Ako osnova grada nije stanovanje, a u srcu stanovanja stvaralac, i načelo da čovek stanuje kao pesnik, onda će townscape Beograda postati hellscape.

Dragutin Gostuški je delio Beograđane na Svetozare i Tugomire, prvi vedro dočekuju svaki novi urbani oblik, ovi drugi oplakuju svaki srušen kućerak. Slobodan Giša Bogunović foto: privatna arhiva
Dragutin Gostuški je delio Beograđane na Svetozare i Tugomire, prvi vedro dočekuju svaki novi urbani oblik, ovi drugi oplakuju svaki srušen kućerak. Slobodan Giša Bogunović foto: privatna arhiva

A šta onda da čini pojedinac u takvom okruženju, šta mu savetujete, knjige samopomoći? Gde je, kako se pita Johan Hari u svojoj knjizi “Izgubljene veze”, lek protiv opšte depresije i anksioznosti u nama ili van nas?

Osećam blagu ironiju u vašem pitanju, ali da, i takve knjige, dabome. I slažem se sa autorom: onaj pravi, delotvorni antidepresiv se definitivno ne guta. Niti leži jedino u nekakvom čudesnom iznutrašnjem preoblikovanju pojedinca, u terapeutskoj brizi za deprimiranog i uplašenog Narcisa, koji je bez sumnje proizvod sveta potrošnje. Mi smo beskrajno daleko od onih ekstrinzičnih rešenja za te probleme kao što je, recimo, osnovni prihod za sve, koji promoviše Hari. Ali čini mi se da se ovde knjiže mali uspesi protiv svakojakog štetočinstva, da terapeutski senzibilitet polako ustupa mesto političkom senzibilitetu, pa i kod mladih. I unapred da kažem, ne sti-dim se patetike: umesto da svaka postuje po selfi, sve više je glava koje se zbijaju oko zajedničkog dobra.