Oduvek sam volela spajanje nespojivog i mešanje fikcije – slobode izražavanja koja nije striktno vezana za činjenice, istoriju ili istinu, već proizilazi iz maštovitog segmenta piščevog stvaralaštva, sa nefiktivnim – izražavanjem autora gde je, nauštrb kreativnog segmenta, zastupljena dominacija istinitih i opštepoznatih (notormih) činjenica. A šta se dogodi kada se u sadržinu jedne priče unese i jedno i drugo? Da li fikcija može paralelno egzistirati sa nefikcijom, i obrnuto?
Da ova dva segmenta mogu koegzistirati među koricama iste knjige, svedoči i činjenica da je upravo do jednog takvog, „kontradiktornog“ spajanja ova dva segmenta sadržine pripovedanja, došlo u romanu „Dok još nismo bile vaše“, autorke Lize Vingejt, koja se, pre upuštanja u spisateljski zanat, bavila novinarstvom. Žanrovski, ovaj roman svrstava se u domen istorijske fikcije, i isti je upravo u toj kategoriji osvojio „The Goodreads Choice Award“ za najbolji istorijsko-fiktivni roman u 2017. godini sa preko 29.000 glasova samih čitalaca.
Nefikcija u romanu „Dok još ismo bile vaše“
„Nosimo li krivicu od grehova minulih naraštaja? Ako je nosimo, možemo li da podnesemo težinu tog tereta?“
Nefiktivni deo ovog romana otkriva sve strahote sa početka i sredine XX veka u Memfisu jedne od najozloglašenijih žena u istoriji – Džordžije Tan, koja je osnovala Dom za nezbrinutu decu Tenesija, kao paravan za crno tržište na kom je otimala decu i prodavala ih kao robu uglednim porodicama u periodu od 1930. do 1950. godine. Kako je imala jake i čvrste veze na svim segmentima vlasti, Tanova je bila maltene nedodirljiva, te su, neretko, u tom periodu čak i u novinama izlazili oglasi o prodaji dece kroz paravan o njihovom usvajanju. Dakle, Džordžija Tan imala je potporu i podršku ljudi sa najvišeg vrha, koji su joj odobravali čak i medijski prostor.
Meta ove žene bile su siromašne porodice, a često je bila i u dosluhu sa medicinskim osobljem koje je bez imalo griže savesti lagalo majke da su im deca preminula odmah po rođenju, da bi kasnije ta ista deca bila prodavana uglednim, bogatim porodicama. Takva deca dobijala bi nov identitet, a naročito su popularni bili mališani plave, kovrdžave kose i svetlih očiju.
Tanova je, naravno, čitavu ovu farsu osmislila radi sticanja ličnog profita, te je tako novac čuvala na tajnim bankovnim računima, a pojedini izvori tvrde kako je za jedno „usvajanje“ na teritoriji Misisipija i Arkanzasa mogla da zaradi i do 750 dolara, dok, podaci iz jednog intervjua iz 1979. godine, ukazuju na to da je u periodu od 1944. godine do 1950. godine „usvojeno“ preko 1.200 dece, pri čemu je sam Dom za nezbrinutu decu osnovan najverovatnije još dvadesetih godina prošlog veka. Do današnjeg dana, ne zna se tačan broj „usvojene“ dece, kao ni domašaj posledica koje su ostale iza svega toga, naročito imajući u vidu da je Tanova uništila gomilu arhivske dokumentacije koja je sadržala podatke o „usvojenoj“ deci.
Gordon Brauning je 1950. godine pokrenuo istragu u ovom predmetu, nakon pribavljanja izveštaja i dokaza o tome da je Dom za nezbrinutu decu Tenesija služio kao paravan za prodaju dece bogatim porodicama. Džordžija Tan, je, nakon istrage, optužena da je ukrala preko 5000 dece, ali, nažalost ova žena nije dočekala podizanje optužnice, budući da je tri dana pre toga preminula od raka.
U Tenesiju je podignut spomenik žrtvama Doma za nezbrinutu decu gde je sahranjeno devetnaestoro dece koja su umrla u samom domu zbog zanemarivanja i loših uslova pod kojima su živeli.
Fiktivni segment romana „Dok još nismo bile vaše“
„Koliko god možda voleli melodiju nekog minulog dana, ili zamišljali pesmu nekog budućeg, moramo da igramo uz muziku današnjeg, ili ćemo uvek biti van koraka…“
Kako bi uspela da čitaocima u današnjem društvu i stepenu civilizacijskog razvoja, prenese barem delić onoga što su zaista mališani i njihove porodice u to vreme preživljavali, spisateljica i novinarka Liza Vingejt, upotrebila je maštoviti kutak sopstvenog stvaralaštva i stvorila fiktivnu priču o jednoj porodici i njenom Arkadskom kraljevstvu. Tako, tok radnje romana započinje 1939. godine na reci Misisipi, gde veoma skromnim, ali životom ispunjenim ljubavlju živi sedmočlana porodica Fos. Ubrzo se događa splet određenih nesrećnih okolnosti i tragedija posle koje životi članova ove porodice više nikad nisu bili isti. Kao ni životi njihovih kasnijih naraštaja.
Paralelno sa fikcijom kroz koju je prožeta priča o porodici Fos uz određene nefiktivne, istorijske elemente, spisateljica unosi u roman i jednu vremensku distancu, tako što priču kroji oko dve vremenske perspektive – prošlosti i sadašnjosti. Prošlost je usmerena ka tragediji koja je zadesila to maleno Arkadsko kraljevstvo, dok sadašnjost plete niti oko veoma bogate i uspešne devojke, Ejveri Staford, koja, nakon slučajnog susreta sa jednom ženom u staračkom domu biva upletena u misteriju i istraživanje o prošlosti koja nije uvek baš toliko lepa koiko se naizgled može činiti. Liza Vingejt je upravo kroz ove dve vremenske perspektive uspela da skroji priču satkanu od elemenata drame, misterije, istorijske fikcije i ljubavnog romana, koji svi zajedno, međusobno nespojivi, čine celinu vrednu čitanja. Da se sačuva od zaborava.
„Za stotine koje su nestale i za hiljade koje nisu. Da vaše priče ne budu zaboravljene.
Za one koji pomažu današnjim siročićima da zauvek nađu dom. Da uvek znate koliko vrede vaš rad i vaša ljubav“.
(iz predgovora knjige „Dok još nismo bile vaše“)