Danas, 76. godina po objavljivanju, “Dnevnik Ane Frank” imao je svoje adaptacije za predstave, filmove, muzičku verziju, a u međuvremenu se pojavila i grafička verzija romana koji su potpisali Ari Folman i Dejvid Polanski. Autori su sa mnogo pažnje prikazali originalni tekst i karakter dnevnika Ane Frank.
Na Bookmate servisu možete poslušati audio verziju ove knjige.
Bilo mi je zanimljivo da slušam “Dnevnik Ane Frank” i da sagledam snagu jedne trinaestogodišnje devojčice koja je bez obzira na strahote sveta koji je okružuje, odlučila da vidi lepotu i veruje u dobrotu.
Anelis Mari Frank, rođena je 12. juna 1929. godine u Frankfurtu, i kao Ana Frank jedna je od najpoznatijih jevrejskih žrtava Holokausta. Anini roditelji venčali su se kada je njenoj majci bilo 22 godine, a njenom ocu 36. Njena starija sestra Margo rođena je 1926. Iako rođena u Nemačkoj, veći deo života Ana je sa porodicom provela u Amsterdamu, u koji se preselila 1933. Nemačko državljanstvo oduzeto joj je 1941. i tako je postala apatrid. Kada se progon jevreja povećao, Anina porodica sakrila se jednoj skrivenoj sobi, iza police za knjige, u zgradi u kojoj je radio Anin otac.
“U svom dnevniku, Ana opisuje odnose unutar porodice, ali i unutar zajednice sa kojom je živela.”
Ana Frank bila je tinejdžerka kada je počela da piše dnevnik. Prvi datum upisan na stranice dnevnika je 14. jun 1942. gde Ana opisuje jutro svog rođendana, dva dana ranije. Na početku Ana govori o porodici, prijateljima i svakodnevnom životu i čini se da nije svesna opasnosti i objašnjava da je usamljena i da je to razlog zbog kojeg počinje da piše dnevnik. Njene rečenice su razumljive i dnevnik se lako čita. Ono što je impresivno je da vas priča lako privije uz sebe, natera vas razmišljate, i sa teškoćom se razdvojite od ovog dela. Ana u skrovištu živi sa svojom porodicom i na početku sa još troje ljudi, u mraku i bez mnogo hrane… Iako su se spremali za skrovište, na kraju su morali da ubrzaju odlazak, jer je opasnost da budu uhapšeni od strane Gestapoa bivala sve veća. Obukli su nekoliko slojeva odeće i najosnovnije stvari spakovali u školske torbe kada su ušli u zgradu u kojoj će ostati dve godine. U svom dnevniku, Ana opisuje odnose unutar porodice, ali i unutar zajednice sa kojom je živela.
Na dirljiv, iskren i otvoren način Ana opisuje dane sa oskudnim sadržajima, bez spoljnih kontakata i stalnim strahom da ne budu otkriveni. Dok čitate misli jedne tinejdžerke, shvatate da sebi postavljate brojna pitanja. Ali upravo percepcija jedne trinaestogodišnjakinje, bez upliva odraslih u njene misli i reči, daje ovom delu posebnost. U jednom trenutku u sklonište se uselio i zubar Duzel koji je doneo zastrašujuće vesti iz spoljnog sveta.
U njenim zapisima saznajemo kako je bilo biti obeležen, i živeti u stalnom strahu. Kako sitnice, poput češlja, dobijaju na vrednosti. Dnevnik govori o tome koliko se tokom te dve godine skrivanja Ana promenila. Želela je privatnost koju nije mogla da ima. Skrovište je imalo svoja pravila. Vreme počinka je bilo od 10 uveče do 7.15 ujutru, osim nedelje kada se na spavanje išlo u 10.15. Doručak je bio u 9, nedeljom i praznikom u 11.30. Ručak od 1.15 do 1.45, a večera je zavisila od vesti i nije bila vremenski određena. Kupanje je nedeljom od 9 ujutru pa nadalje kako je kome bilo dostupno. Dnevnik pokazuje zavisnost od drugih, strah od režima i konfrontacije između stanara skloništa. Ana je bila zahvalna što nije ćerka gospođe Van Dan, sa kojom se nije dobro slagala, ali je u jednom trenutku počela je da se druži sa njenim sinom Peterom. Shvatila je da su sličniji nego što je mislila kad su se tek doselili u sklonište. Često se sukobljavala sa majkom i sestrom. Dok je sa ocem imala skladan odnos. Bila je zahvalna i na svojim roditeljima koji su imali tako puno razumevanja za nju, njene potrebe i njen karakter. Ono što ju je najviše čudilo tokom boravka u izolaciji je zašto se odrasli toliko svađaju. Mislila je da je svađa privilegija dece.
“Dnevnik se završava 1. avgusta, a sklonište je otkriveno 4. avgusta 1944. Ana, Margot, Peter, Anini otac i majka, Albert Duzel, gospodin i gospođa Van Dan deportovani su u koncentracioni logor.”
Pisanje je jednostavno i direktno, baš kao što i očekujemo od jedne tinejdžerke, ali Ana nije obična tinejdžerka. Ona nam u dnevniku daje uvid u svoj misaoni proces i mi kao čitaoci spoznajemo da je sanjala o mirnim vremenima i kao i svaka druga devojka njenih godina, razmišljala je o dečacima.
Čitajući “Dnevnik Ane Frank” fascinira saznanje da se Ana Frank gotovo i ne plaši za sebe i svoju budućnost, već se brine o tome kako da postane bolja osoba. Pametna i plemenita često je razmišljala o drugim ljudima čiji je život bio teži od njenog života. Pisala je o tome šta bi sve želela da radi, jer je mislila da će preživeti. Bila je devojčica puna vrlina, iz bogate jevrejske porodice. Volela je da čita i piše i verovala je da će postati novinarka.
Dnevnik koji je vodila, bio je njen najbolji prijatelj. Ispisujući stranice bodrila je svoj radoznali duh, maštala je do poslednje stranice. Pisanje je bilo njeno utočište, a opet, ni nalik dnevnicima trinaestogodišnjih devojčica kakve poznajemo. Nakon dve godine uspešnog skrivanja, neko ih je odao. Dnevnik se završava 1. avgusta, a sklonište je otkriveno 4. avgusta 1944. Ana, Margo, Peter, Anini otac i majka, Albert Duzel, gospodin i gospođa Van Dan deportovani su u koncentracioni logor. Nakon sedam meseci boravka u logoru “Bergen – Belsen“ Ana umire, nedugo nakon što je preminula i njena sestra Margo.
Anin otac Oto Frank, jedini je preživeo. Vrativši se u Amsterdam, pronašao je dnevnik svoje ćerke Ane, koji dokumentuje njen život od 12. juna 1942. do 1. avgusta 1944. U originalnoj, delimično skraćenoj verziji objavljen je na holandskom 1947. godine i do danas predstavlja jednu od najpoznatijih knjiga u svetu.
“Prelepo su opisane tužne i mračne okolnosti koje su primorale jednu bogatu jevrejsku porodicu da napusti svoj dom i sakrije se.”
Dnevnik jedne tinejdžerke postao je važan zapis jednog istorijskog trenutka. Pedstavlja nepristrasnu i neometanu sliku vremena nacističkog režima. Prelepo su opisane tužne i mračne okolnosti koje su primorale jednu bogatu jevrejsku porodicu da napusti svoj dom i sakrije se. Nehumano i okrutno postupanje nacista prema Jevrejima i društvene prilike tog vremena istinito su ispričani što nam pomaže da saosećamo i zamislimo nevolju Jevreja u to vreme.
Njeni dnevnički zapisi su potresni, jer govore o jednoj potpunoj izolaciji i svedoče o holokaustu. Rečenice koje Ana ispisuje tokom dve godine i danas duboko potresaju ljude, ali i opominju da se takve srahote nikada ne ponove. Čitavoj generaciji dece oduzeti su snovi, budućnost i ispunjen život zbog hira jedne osobe.
Zahvalna sam na svakom danu mira koji živim. “Dnevnik Ane Frank” podsetnik je da svi imamo pravo na slobodu, bez obzira na veru i religiju. Slušajući “Dnevnik Ane Frank” sigurna sam da ona i danas živi kroz svoj dnevnik, živi u srcima miliona čitalaca.
“Dnevnik Ane Frank” nalazi se među trideset pet dokumentarnih dela uvrštenih u registar UNESKA “Sećanje sveta”.